Ustavni sud Srbije (USS) oglasio se povodom Predloga za ocenu ustavnosti i zakonitosti Briselskog sporazuma. Inicijativu je podnela – a ko drugi, do patriotski nedremana DSS.  „Briselski sporazum po svojoj prirodi nije međunarodni ugovor, odnosno opšti pravni akt, kako je to tvrdio predlagač, nego politički akt nastao u procesu političkog dijaloga… Sud je izvršio sveobuhvatne analize pojedinih elemenata Sporazuma, sagledavajući različite argumente koje su u okviru održane javne rasprave izneli pozvani eksperti iz oblasti međunarodnog javnog i ustavnog prava“, stoji u obrazloženju USS zašto je odbacio inicijativu za ocenu ustavnosti. Aferim gospodo u sudačkim togama!
„Ova odluka USS doneta je pod političkim pritiskom vlasti i proizvešće nesagledive posledice za opstanak države Srbije i sigurnost svakog pojedinca“, izjavila je za „Danas“ predsednica ostatka DSS Sandra Rašković Ivić.
„Ovo je pravna anarhija. Ovakvim stavom USS je postao aktivni učesnik izvršne vlasti, jer se povezao sa nadripravnim tumačenjem ministra pravde i proglasio ovaj antiustavni dokument političkim aktom. Tim kukavičkim činom sud je pogazio i Ustav Srbije i osnovne principe pravničke struke“, za isti list izjavio je jedan od ideologa DSS Slobodan Samardžić. Sada predsednik privremenog Predsedništva Državnotvornog pokreta (?), jedne od frakcija raspale DSS.
Aktuelni Ustav – donesen u formi kakvoj jeste ponajviše zaslugom valjda najrigidnije nacionalističke stranke DSS – hteo je ovekovečiti državno pitanje Srbije kao da realnost izgubljenog Kosova ne postoji. Namera je bila sprečiti bilo kakav naknadni pokušaj da se uvaži realnost i da se život u Srbiji za svagda potčini fikcijama nacionalističkog uma. Odbacivanje USS da razmatra inicijativu o oceni ustavnosti Briselskom sporazuma izazvalo je kuknjavu svih frakcija bivše DSS. A kad je isti sud na inicijativu DSS proglasio neustavnim veliki deo Statuta Vojvodine i Zakona o prenosu nadležnosti – po istom politikantskom principu kao i sada u predmetu Briselskog sporazuma – likovali su i izražavali poštovanje sudu.
Blamaža USS u oceni ustavnosti Statuta Vojvodine, Zakona o prenošenju nadležnosti Vojvodini i Briselskog sporazuma, ima isti koren. Politikantstvo i neodgovornost u zakonodavnim i sudskim poslovima. Zakonodavnim, zbog smandrljanog Ustava sa preambulom o Kosovu (što je babi milo, to joj se i snilo); zbog licemerja u tretmanu statusa Vojvodine i zbog neodgovornosti što nije pokrenuta inicijativa za donošenje novog Ustava koji neće biti suprotstavljen realnom životu. Preambula o Kosovu je pokušaj nacionalističkog uma da politički i vojni poraz pretvori u fikciju da poraza i nije bilo. Taj anahronizam u startu formalno-pravno onemogućuje bilo koju nameru da se život Srbije prilagodi realnostima, a ne da robuje fikcijama. Realnost Kosova danas je takva kakva je i posledica je nacionalističke neodgovornosti. Prosuto mleko ne može se vratiti u sud.
USS je imao dva izbora kad je u pitanju ocena ustavnosti Briselskog sporazuma. Da dosledno brani pravne norme – što mu je imperativna funkcija – ili da politikantski petljavi. Većinski se opredelio za drugu opciju. Pa se kompromitovo baš onako kako izjavljuje Slobodan Samardžić, možda jedan od kreatora anahronog Ustava.
Koliko god bio izraz realnosti a ne besmislenog robovanja fikcijama, Briselski sporazum je neustavan. Ovo teško mogu prevideti i manje obrazovani pravnici, a nekmoli najveća sudska instanca. USS nije kriv što je Ustav takav kakav je, što je u sukobu sa životom. Prekrši li se jednom, imperativna obaveza doslednog čuvanja onog što je napisano – pa makar i nakaradno napisano – otvara se prostor za kompromitaciju i Ustava i čuvara Ustava. Ima li veće kompromitacije sudske vlasti od toga? USS se ne sme ponašati kao vrba na vetru, ne sme se savijati kako vetar duva. U protivnom, sve se posle svodi na pravne improvizacije i nesigurnost. Kakva je to onda država i kakvo društvo?
Šta sada? Kako rešiti nepomirljivost neodrživih ustavnih fikcija i realnosti života? Treba li pristati na politikantstvo Ustavnog suda, jer je to ovog puta u korist realnog života? Ili poći od toga da je svako politikanstvo u sudskoj praksi štetno, da se izuzeci pretvaraju u pravilo?
Rešenje je hitna inicijativa za promenu Ustava koji je i bez preambule o Kosovo loš. Rešenje je odbrana institucija – pogotovo USS – od bilo kojih pritisaka i ucena, taman da se pritisci vrše i zbog procene da život ne može robovati anahronim pravnim normama. Ono što je anahrono treba hitno menjati.
Što se tiče Briselskog sporazuma čije sprovođenje ne trpi odlaganje – ako se misli na dobrobit Srbije – do promene Ustava (ili barem izmena nekih odredbi postojećeg), treba tražiti rešenja da Srbija na evropskom putu sama sebi ne pravi štetu. Ionako tragično kasnimo.
(Autonomija)