Na stadionima, na međunarodnoj utakmici (Partizan-Totenhem), rulja nesmetano razvija antisemitske parole. Na domaćoj utakmici (Crvena Zvezda- Novi Pazar), rulja uz gusle (!) veliča mržnju prema Bošnjacima, prema Novopazarcima, i priziva nove nesreće. U počasnim ložama stadiona spokojno sedi probrana elita. Vlastodršci, podobni biznismeni, prigodičarski umetnici bonvivani, policijski i vojni funkcioneri. „Sportski radnici“. Taman posla da neko od njih haje za zlo pred očima, taman posla da neko javno reaguje. Rulju na stadionima, cveće semena sejanog devedesetih i negovanog posle devedesetih, elita ne smatra – ruljom. Jer je rulja njihova slika i prilika. Nije li Mirko Kovač davno dijagnostifikovao naše bolesno stanje, ustvrdivši da je elita gora od rulje. Tome se nema šta dodati. Policijski parasindikati, niše miloševićevskg duha ugrađene u represivni servis države, najavljuju opstrukciju obezbeđenja Parade ponosa. Sic! Javni službenici u uniformi – trebalo bi, nepristrasni branitelji svih ustavom i zakonima garantovanih građanskih prava – malo-malo pa se bave politikanstvom pod krinkom sindikalizma. Izražavaju neskrivenu ksenofobiju, homofobiju i klerikalizam, koji se ovde, ne samo u crkvi, smatraju – „tradicionalnim vrednostima“. I gle cinizma, policijski sindikati su sada kao zabrinuti ko će njima garantovati bezbednost na Paradi ponosa! U stvari, sprdaju se sa državom. Svode je na karikaturu. Sprdaju se i sa građanima koji ih plaćaju. Nebrojeni savetnički kabineti, od predsednika države, vlade, ministara, službi bezbednosti, javnih preduzeća, krcati su promiloševićevskim kadrom. Spiskovi od države hvaljenih, nagrađivanih, unapređenih diplomata, umetnika, direktora, vojnika, sveštenika, slika su i prilika tih i takvih savetničkih kabineta. Trijumf zloduha. Pri tome, svi ti savetnici, konsiljeri, naprasni su novoevropejci. Evropejstvo im stoji, štono se kaže, k’o piletu sisa.

I nad karikaturom od života, na šta se svode životi mnogih građana, postoji karikatura. I nad cinizmom postoji cinizam. Cinizam nad cinizmom, sramota nad sramotom, je postavljeni inat-krst nad Sarajevom. Srpska sramota. Ne samo nesrećnih Srba iz udruženja logoraša, koji su formalno pokrenuli inicijativu postavljanja inat-krsta nad grad nezaraslih rana – na Zlatištu, na obroncima Trebevića – odakle je Mladićeva artiljerija, blagosiljana krstonoscima u mantijama, godinama razarala grad i ubijala njegove građane bez razlike na naciju i veru. Inat-krst na mestu odakle je sejan užas, sramota je svih nas, ponajviše onih koji neguju i održavaju ideje koje su dovele do patnje i zločina nad Sarajlijama. Dakako i Srba među njima. Žarište negovanja i održavanja bolesnog duha koji je ojadio ne samo Sarajlije, ne samo Bošnjake i Hrvate, nego i Srbe širom bivše države, ipak je u Beogradu, a ne među bosanskohercegovačkim Srbima, ne među Srbima bivšim logorašima. Između centrale čuvara i negovatelja zloduha devedesetih u Beogradu – spomenutim s razlogom u uvodnom delu teksta posvećenog inat-krstu – i postavljača inat-krsta na Zlatištu koji nema veze sa jevanđeljskim naukom, sa pijetetom prema žrtvama, instalirana je banjalučka ekspozitura inat-političara ćosićevske škole i dodikovskog kova.

Okreni, obrni, zloduh devedesetih nas svuda prati. Zli demoni definitivno nisu upokojeni. Nečastivi je među nama uprkos megalomanskom krstu na Zlatištu, sarajevskom ekvivalentu Andrićgrada.

(Autonomija)