Kažu, oni koji odlučuju o našim sudbinama, ove nedelje će se konačno znati za koliko će se smanjiti penzije i plate u javnom sektoru. Kao i to ko će time biti pogođen, a ko izuzet. Zabrinuti penzioneri i državno činovništvo o tome nagađaju mesecima licitirajući različitim podacima. Pozivaju se na pouzdane i manje pouzdane izvore. Smanjenje će navodno biti ključni element sređivanja javnih finansija i svođenja rasipničke potrošnje države u okvire realno zarađenog. Aleksandar Vučić lično će obznaniti koje plate i penzije i za koliko će biti smanjene. Bez njegovog patetičnog obraćanja javnosti, bez njegovog glumatanja, to niko ne sme da obznani. I dok se bog i batina konačno ne oglasi, dok posle višemesečnog natezanja ne izvuče zeca iz šešira, njegovi čauši umiruju javnost da će teret bolnog reza biti pravedno raspodeljen. Najsiromašniji i najugroženiji će, kažu, biti izuzeti od ove iznuđene mere. Baš ganutljivo. Ali hajde da vidimo kakvog će zeca mađioničar izvući iz šešira.

Odavno je i laicima jasno da se u Srbiji, domaćinskoj Srbiji kako joj tepaju vajni patrioti, troši daleko više nego što se zaradi. Onako domaćinski, nema šta. Naravno, ne troše svi, nego oni privilegovani nakačeni na državne jasle. Oni enormno namnoženi u državnim službama i enormno namnoženi penzioneri. Političke stranke državne službe, „javni sektor“, smatraju rezervatima neograničenog kapaciteta za zbinjavanje partijskih ešalona. Kao i penzioni fond, u koje su rđave ove ili one vlasti gurale i one koji su zaslužili, i one koji penzije nisu zaslužili. Da bi skinule bedu sa vrata – zbog mogućih socijalnih nemira – vlasti su radništvo masovno ostavljano bez posla zbog zločinačkih ratova i potonjih pljačkaških privatizacija, gurale što u prevremene, što u invalidske penzije. I nakupilo se penzionera iha-ha. Vlasti su mislile samo na trenutno skidanje bede sa vrata, pa posle kako bude. Onako šibicarski – „daj da danas nekako preguramo ovo, posle ćemo se već snaći“. I evo kako smo se snašli i kako se snalazimo. Država pred bankrotom, građani u bedi koja može biti još i veća. Sa propalim penzionim fondom i sirotinjskim budžetom, koji ne može da podmiri ni mnogo skromnije, a kamoli postojeće zahteve njegovih brojnih korisnika.

Rđava, ne samo ekonomska situacija na ogoljen način pokazuje sublimat svih zabluda i neodgovornosti srpske politike. Ratnog ludila, poratnog nemorala, pljački i neodgovornosti. I to sad valja seći. Kako? Dabome, nije lako. Alternative nema. Ali bude li se saniranje upropašćavanja Srbije svelo samo na smanjenje plata i penzija, od tog posla neće biti puno vajde. Dok se u celosti ne sagledaju stvarni uzroci sunovrata, politički, moralni i posledično materijalni, dok se od njih ne napravi iskren otklon, nema tih parcijalnih mera ovog ili onog alhemičara koji nas mogu dovesti na zelene grane.

Da li aktelna vlast ima moralnog i političkog utemeljenja da nas spase iz propasti, u koju nas je – uz ne mali jajarluk njihove alternative – i dovela, prosudite sami.

(Autonomija)