Pitanje časti
Haški sud je Veselinu Šljivančaninu, za mučenje 194 hrvatskih građana izrekao desetogodišnju kaznu zatvora. U Srbiji je, pak, nekolicina temerinskih mladića, koji su zaista na varvarski način zlostavljali jednog srpskog građanina, osuđena ukupno na 61 godinu zatvora. Kaznu nisu mogli izbeći, ali zašto im je odmerena u Evropi najdrakonskija kazna? Jer, to više nije samo pravno pitanje. Kad je reč o pravnim pitanjima, neka o njima iznesu svoja mišljenja pravnici, i Mađari, i Srbi. Ali nije ni samo političko pitanje. Zašto ćute mađarski pravnici koji su, inače, u javnom životu, nosioci važnih funkcija? Kad je reč o političkim pitanjma, neka o njima iznesu svoja mišljenja političari, i Srbi, i Mađari. Neka se izjasne pro ili contra, samo neka ne ćute. Za mene je to pitanje časti. Neka kažu šta misle i intelektualci. I Srbi, i Mađari. Ja, sa svoje strane, protestujem.
Šta sledi posle liberalizma?
Čini se da je liberalizam postao univerzalni srednje-istočno-evropski žrtveni jarac. Od Hrvatske do Rumunije, od Slovačke do Bugarske i, naravno, i u Srbiji, to je danas hit. Razume se, sveopšta neobrazovanost rađa pojmovnu zbrku – oni koji po svaku cenu traže žrtvenog jarca ne razlikuju neoliberalnu, desničarsku ekonomsku politiku, poznatu kao tačerizam, od klasičnog anglosaksonskog liberalizma, nacionalnog liberalizma i obnovljenog socijal-liberalizma. I Košut, ali i Etveš, prevrću se u grobu. Konfuziju uvećava i to što su u osamdesetim godinama krilatice liberalizma na svoju zastavu istakli oni koji su se pobunili protiv jednopartijskog sistema. Na primer, 1989. godine, Orban Viktor se ovako predstavljao: „Meni najbliži, Laslo Kever, Gabor Fodor, zajedno samnom, jesu ljudi socijal-liberalnih uverenja.” Ni malo neobična rečenica, u tadašnjim tranzicionim zemljama nebrojeno je mnogo ovakvih ispovesti. Možda je samo Srbija izuzetak, gde je promena političkog sistema započeta Velikim Nacionalnim Populizmom, i nije ništa čudno što niti jedna liberalna stranka nije uspela da preskoči izborni cenzus. Reč liberalizam je u Srbiji već 1998. bila psovka, isto kao i u razdoblju socijalizma, kad je priređen pravi lov na veštice protiv pretpostavljenog i stvarnog liberalizma – koji su ovde često nazivali „anarholiberalizmom”. Naravno, u manjinskim krugovima odmah je uočena i vrlina, ali i Ahilova peta klasičnog anglosaksonskog liberalizma. Njegova vrlina se ogleda u čvrstoj odbrani pojedinačnih, ličnih prava, a slabost u obezbeđivanju kolektivnih prava. Zato sam već 1990. godine primetio da pristalice konzervativne, desno orijentisane nacionalne države „grubom silom” sprovode asimilaciju, dok liberali primenjuju „profinjenija sredstva”. I došao sam do zaključka, kojeg se ni sad ne bih odrekao, da je od liberalizma gori samo grubi antiliberalizam. Asimilacija je „gvozdeni zakon” nacionalne države, dok liberalna asimilacija nije toliko nasilna, te u ime ličnog dostojanstva možemo da joj se suprotstavimo, ali je za to neophodna jaka građanska svest. Liberalizam se, međutim, ne zaustavlja na ovoj tački. Ali, na žalost, ovde nije uhvatio korena onaj liberalni multikulturalizam koji je Kimlicka zagovarao. O njemu se samo pričalo, pripovedalo, sve dok se nije sveo na frazu; nikad nije realizovan, jer je njegovo polazište – manjinska autonomija. Nije na odmet znati i to da su dvojica najvećih ubica liberalizma bili Hitler i Staljin – zbog toga ta ideja nije ni mogla da se ukoreni u Srednje-istočnoj Evropi. Međutim, u predvečerje promena sistema manjinska autonomija se pokazala vrlo delotvornom. Posle 1990. godine, međutim, umnogome se izmenio politički vokabular, u postkomunističkom regionu liberalizam se pokazao nepodesnim za mobilizaciju masa, za osvajanje i za očuvanje vlasti. I to s razlogom, imamo li u vidu da se Srednje-istočna Evropa i danas bori s takvim trumama za koje tradicionalni anglosaksonski liberalizam nema leka. Današnji porazi, hteli ili ne, podsećaju na herojski poraz mađarskih liberala posle nagodbe. Ali nije samo liberalna utopija, nije samo demokratska promena političkog sistema, nije samo Veliki Zaokret ostao na praznim obećanjima. Nije bio kadar, na primer, da raščisti ni nacionalno pitanje, a naročito ne pitanja manjinskih prava; naprotiv, preti opasnost da se sve to skupa izrodi u većinski despotizam. Istina, liberalizam sadrži u sebi i princip ograničavanja većinske vlasti, čiju je važnost pored drugih naglašavao i Ištvan Bibo, što znači da bi u političkom sistemu nacionalne države većinsku vlast ograničavale manjinske autonomije. Međutim, predstavnici ideje nacionalne države to kruto odbijaju ili tek polovično dozvoljavaju, pa tako imamo strogo kontrolisane manjinske autonomije. Istovremeno, antiliberalizam počinje da uzima maha i u manjinskim zajednicama, jer se njihovi lideri i merodavni intelektualci boje da će naglašavanje ličnih sloboda slabiti kohezionu snagu zajednice, što ubrzava procese asimilacije. Iz toga i proističe paradoksalna situacija manjinskih političara – s jedne strane smatraju da je važno ograničavanje većinske vlasti, ali, s druge strane, unutar manjinske zajednice odbijaju liberalni princip ograničavanja vlasti većine. Stoga se i u manjinskim zajednicama širi antiliberalizam. Ali, da ostavimo na stranu političku arenu, izvesna skepsa – naravno, ne na demagoški način, kao što je to slučaj u politici – javlja se i u teoriji. Imanuel Valerštajn, profesor na Jejlu, u svojoj knjizi Posle liberalizma, bavi se krahom liberalizma, samo – za razliku od Fukujame – on pokazuje da je reč o mnogo složenijem pitanju no što novopečeni liberali to zamišljaju. Prema njegovom mišljenju, modernitet je inaugurisan Francuskom revolucijom, i od tog momenta se tri idejna sistema bore među sobom. Prvi je, kao odgovor na revoluciju, konzervativizam koji, u najboljem slučaju, dopuštao spore i vrlo postepene promene. Za konzervativizam je red bio važniji od slobode, dužnosti su bile preče od prava. Od pojedinaca je tražio patriotizam i lojalnost. Apelovao je na poštovanje tradicija, koje su važnije od reformi. Sloboda razara državu, rekoše D’Bonal i D’Mestr. Nasuprot tome, liberali su držali da su reforme važnije od poštovanja tradicija, a sloboda od države. Kao poslednji je na scenu stupio socijalizam koji se zalagao za reforme, za radikalne prevrate i revoluciju. Više od dvesta godina je trajala ta borba između ta tri pogleda na svet (pri tom su i uticali jedan na drugog, recimo, na konzervativni liberalizam Žigmonda Kemenja, ili, na socijalni liberalizam koji se javio na početku tranzicionih procesa), sve dok sva tri svetonazora nisu 1989. godine, padom berlinskog zida, izgubili važnost. Valerštajn u prošlom veku uočava samo jedan anticipirajući pokret koji se suprotstavlja svim trima sistemima vrednosti – šezdesetosmaške događaje koje naziva svetskom revolucijom.
decembar 2010.
(Preveo: Arpad Vicko)