U Srbiji je, izuzev reakcije malog broja nevladinih organizacija, prećutana godišnjica genocida u Srebrenici. Prećutana je komemoracija i sahrana za sada identifikovane 284 žrtve Bošnjaka (i jednog Hrvata) ekshumirane u masovnoj grobnici Tomašica. Žrtve su pobijene na pravdi boga u Prijedoru, okolnim selima i logorima oko Prijedora osnovanim za Bošnjake i Hrvate početkom rata u BiH 1992.godine. Prećutaće se godišnjice masakra na Korićanskim stijenama, na Vlašiću i drugim stratištima po BiH. Ako izuzmemo oveštalu propagandu koja se ponavlja iz godine u godinu, prećutaće će se i skora godišnjica Oluje. Preciznije, prećutaće se kao što se stalno prećutkuju – uzroci koji su do nje doveli. Po parastosima i u prigodičarskim izjavama političara kukumavčiće se na druge, na Hrvate, a prećutaće se vlastiti, srpski doprinos, toj tragediji. Među političarima i u široj javnosti Srbije u tome je malo izuzetaka. I to je tragedija Srbije. Moralna ravnodušnost prema tuđim i lažna saosećajnost prema vlastitim žrtvama. Tragično je odsustvo svesti šta se ovde stvarno dogodilo u zadnjih četvrt veka. Živimo tobože normalan život, a za nama toliko nerazjašnjenih teških hipoteka. Da li je tako moguće normalno živeti? Mogu li nas, takve kakvi smo, poštovati i uvažavati komšije i civilizovan svet? Živeti je moguće, samo vidimo kako. U bedi i moralnom rasulu. A koliko nas poštuju i uvažavaju komšije i demokratski svet, možemo samo da pretpostavimo. Teško da prema nama, ovakvi kakvi smo, nemaju bar podozrenja.

Moralno posrnuće (sledstveno i državno-institucionalno i materijalno), počelo je šovinističkom ideologijom s kraja osamdesetih i zločinačkim ratovima devedesetih. Vremenom je to metastaziralo na sve oblasti života. Kad je „borba za srpstvo i srpske zemlje“ ukinula sve moralne norme, na ratištima Hrvatske, BiH i Kosova, gde je uspostavljena srpska vojna premoć, postalo je prihvatljivo proterivati pripadnike druge nacije i vere, pljačkati njihovu imovinu, silovati njihove žene, razarati njihove verske i kulturne objekte, paliti čitava sela, ubijati ih pojedinačno i masovno. Kad se beščašće na ratištima, pothranjivano beogradskom propagandom, normalizovalo kao prihvatljivo stanje, kao bumerang se vraćalo u Srbiju. Posle ratova i vojnih poraza, Srbija je postala sigurna kuća za ideologe mržnje, propagandiste rata i ratne zločince. Radikali, čiji je nekadašnji visoki funkcioner sada najmoćniji političar u Srbiji, time su se javno hvalili. S time se mirno, ravnodušno saglasila većina građana. Na žalost i sramotu. Uz to, Srbija je postala sigurno mesto zbrinjavanja ratom, a potom privatizacijom napljačkanog kapitala. Na kraju neslavne ratne epopeje postala je država sistemske korupcije i kriminala. Spirala propadanja dosegla je i do – trebalo bi, najvitalnijeg sistema društva – do lažnih škola, fakulteta, univerziteta. Do lažnih diploma i lažnih doktora nauka.

Zašto opet podsećamo na ono što je razumnim građanima odavno jasno?

Zato što u fazi najnovije kampanje o evropeizaciji Srbije i obnovi normalnog života slušamo stare politikantske tirade. Govorile su ih prethodne, kao što ih ponavlja i aktuelna vlast. Pritvorno evropejstvo iznuđeno je materijalnom bedom i pretnjom ekonomskog sloma društva. Pretnjom kolapsa države, a ne iskrenom verom u evropske demokratske vrednosti.

Nemoguća je evropeizacija Srbije i obnova normalnog života, ako se prvenstveno ne leči čitava moralna vertikala opterećena strašnim nasleđem. Sa neraščišćenim moralnimn hipotekama ne može se doseći normalan život. Na putu ka normalnosti nemoguće je ignorisati ratne ideologije i ratne zločine, nemoguće je ne sankcionisati njihove kreatore i izvršioce. Nemoguće je ne saosećati sa nedužnim žrtvama i njihovih porodicama. Komemoracije nisu jedina, ali u simboličkom smislu jesu važna mesta za suočavanje sa vlastitim zlom i njegovim prevladavanjem. Ignorisanje komemoracija žrtvama znači licemerje kad se govori o pomirenju među narodima. Sa licemerjem se ne može u Evropu. Ne može i EU i Dodik i Kusturica. I njima slični.

Komemoracijama i sahranama identifikovanih žrtava u Srebrenici i Kozarcu, prisustvovali su predstavnici brojnih evropskih država i briselskih institucija. Mnoge nacionalni, regionalni i svetski mediji o tome su opširno izveštavale. Srbija je to uglavnom prećutala.

(Autonomija)