Da ne bi bilo zabune, ni prema jednom narodu i državi ne treba imati predrasuda. Nema dobrih i loših naroda, superiornih i inferiornih. Tvrditi suprotno, znači biti rasista. Narodima i državama vladaju demokratske ili nedemokratske ideologije i prakse. Srbija i Rusija, kao i druge države, u tom smislu nisu izuzetak. Kritički osvrt na njihove aktuelne političke i ekonomske odnose lišen je bilo kakvih predrasuda. U ovom osvrtu reč je o nepromišljenoj srpskoj politici. Rusija i Putin, Rusi pogotovo, za to nisu krivi.

Zaslugom srpskih političara, Putinova kragna steže Srbiju. I izgleda da će je sve više stezati (asocijacija na „špansku kragnu“, borilački zahvat kojim se protivnik stezanjem vrata drži u blokadi). Srpski političari dozvolili su Putinu mnogo. Onoliko koliko Putin od Srbije u početku možda i nije tražio. Za zemlju koja se busa da je niko neće uslovljavati, da se ni pred kim neće saginjati, dozvolili su potčinjenost Srbije Kremlju, koji u demokratskom svetu postaje sve izolovaniji. Ne samo zbog politike prema Ukrajini i pretnje istom politikom susedima koji ne žele da mu se potčine, nego i zbog Putinovog autoritarnog vladanja Rusijom. Srpski političari dozvolili su potčinjenost sve do uslovljavanja vlastite unutrašnje i spoljne politike Putinovim političkim potrebama. I materijalnim interesima njegovih oligarha i njihovih lobista u Srbiji. Dozvolili su preveliku energetsku zavisnost, koja se preliva na ukupne srpsko-ruske odnose. I neke druge evropske zemlje dominantno su upućene na ruske energente, ali energentske aranžmane, ma koliko bilo teško, drže u komercijalnim okvirima. A ne u nekim „strateškim partnerstvima“ i nejasnim specijalnim vezama. Pored smutnih energetskih aranžmana, nerazgovetan je i aranžman oko najavljene rekonstrukcije srpskih železnica, pratećih kredita i nabavke vozova. Sve je to prošlo mimo međunarodnih tenderskih procedura primerenih sređenim državama. Već ta činjenica izaziva podozrenje da se radi o samo komercijalnim interesima. Ili je reč o korupciji, ili o političkim igrama. Da li se vajno prijateljstvo Srbije i Rusije zapravo jedino ostvaruje u sumnjivim vezama osoba uključenih u energetske odnose?

U noći izborne pobede Vučić i Dačić naprasno su otišli u Moskvu. Je li tamo koncipirana vlada Srbije ili samo raspored ključnih resora, ostaje za nagađanje. Tek, od tada se o energetskom sektoru u javnosti ne raspravlja, iako odatle dolaze velike finansijske dubioze. Od tada se ne raspravlja ni o najvećem gubitašu Srbije „Srbijagasu“. Ni o njegovom nedodirljivom direktoru, iza kojeg kao da ultimativno stoji Kremlj. Dotadašnji glasni kritičari stanja u tom monopolskom preduzeću mimo ikakve ozbiljnije kontrole poslovanja, najglasnija je bila ministarka energetike i potpredsednica SNS Zorana Mihajlović, uvukli su rogove. I zaćutali. Zašto? Mihajlovićeva je sklonjena iz sektora energetike i prebačena u drugi resor. „Srbijagas“ i njegove milijarde duga više niko ne spominje. Zaštićen kao sveta krava.

Srbija ne haje puno za energetsku strategiju EU. Misle li srpski političari kojima su puna usta evropskih integracija, da će nerazgovetno energetsko vezivanje za Rusiju ostati isključivo srpska stvar? Da će ignorisanje evropske energetske strategije biti tolerisano i da neće uticati na evropske integracije? Ako tako misle, a izgleda da misle, varaju se. Da i ne govorimo koliko to može da košta Srbiju. I u ekonomskom, i u političkom smislu.

Srbija ne sledi zajedničku spoljnu politiku EU da ne naljuti Putina, prema kojem EU uvodi sankcije. Srbija navodno ne želi da narušava tradicionalno prijateljstvo dva naroda i države. Šta ako se pokaže da ne podržava „tradicionalno prijateljstvo dva naroda i države“, nego despotsko vladanje prijateljskim narodom i državom? Obrazloženjem zašto ne sledi spoljnu politika EU, Srbija pokazuje da ne razume suštinu evropskih integracija. U demokratskoj Evropi više se ne operiše tradicionalnim prijateljima i tradicionalnim neprijateljima. Barem ne ni približno u meri kako to čini srpska politika. Da se operiše, EU nikad ne bi ni nastala. EU je upravo antiteza starim stereotipima o tradicionalnim prijateljima i tradicionalnim neprijateljima i njima vođenim politikama. Danas važe drugi kriterijumi. To su konsenzus oko temeljnih demokratskih principa u unutrašnjoj političkoj praksi, usaglašavnje zajedničkih interesa i usaglašavanje stavova o problemima u međunarodnoj zajednici. Srbija, ili bilo koja država, može gajiti simpatije prema Rusiji i ruskom narodu i razvijati privredne i kulturne veze, ali se u praktičnim odnosima treba rukovoditi usaglašenom praksom i načelima EU. Naravno, ako zaista želi postati članica EU.

Nezavisno od ambicija Srbije da postane članica EU, zavređuje li Putinova politika, unutrašnja i spoljna, bespogovornu podršku Srbije? Ako zavređuje i ako se podrška nastavi, kod nas nešto ozbiljno nije u redu sa razumevanjem demokratije i uređenosti društva. Nastavi li se podrška dosadašnjoj Putinovoj politici, za Srbiju od članstva u EU neće biti ništa.

Tomislav Nikolić je svojevremeno u parlamentu pledirao za status Srbije kao ruske gubernije. Pre njega Milošević je nudio nekakav savez Srbije, Rusije i Belorusije. Istine radi, potčinjavanje Srbije Putinu počeli su Koštunica i Tadić. Trčali su u Kremlj na poklonjenje takmičeći se ko će biti servilniji. Znamo kakve su aranžmane napravili oko NIS-a i „Južnog toka“. Jer je Putin stao iza njihove propale politike oko Kosova. Branio je propalu srpsku politiku jer to Rusiju i Putina ništa nije koštalo. Sad Srbija kusa čorbu koju kusa. Nikolić i Vučić samo nastavljaju politiku prethodnika. Unekoliko inoviranu parolom „i Brisel i Moskva“. Budu li na tome insistirali i ostane li politika Moskve ovakva kakva je danas, od EU nema ništa. A Putinova kruta i neudobna kragna će nas sve više stezati. Je li ijedna evropska demokratska država tako šta sebi dozvolila?

(Autonomija)