Vučić u Berlinu, Lukašenko u Beogradu. O kakvoj spoljnoj politici je reč? Je li posredi raskol Vučića i Nikolića, raskol njihovih kabineta i sivih eminencija, ili usaglašeno foliranje pred domaćom i svetskom javnosti? Radi li se naprosto o tome da se ovde sem privida ništa ne menja, pa i dalje ostaje „dobro jutro, čaršijo“ na sve četiri strane. I Evropa i Kosovo. I EU i Putinova Rusija, Lukašenkova Belorusija… I EU i Evroazija. Što takva nesuvislost kod ozbiljnih država kojima navodno težimo, izaziva podozrenje i nepoverenje, koga to briga. Nikog.

Bilo je nešto posebno bizarno, onespokojavajuće, u poseti Lukašenka Beogradu. Maloletni sin gosta, pokazale su TV kamere, pratio je oca pri polaganju venca na Spomenik neznanom junaku na Avali. Između ešalona gardista, postrojenih zvanica, uz zvuke vojne muzike, diktator drži sina za ruku dok korača za gardistima koji nose venac.

Deca u državnim ceremonijama praksa su diktatorskih režima. Diktatori od malih nogu naslednike uvode u državne posove. U nasledne diktature. Sve i da zanemarimo u koliko demokratskih zemalja Lukašenko uopšte može da uđe, slika iz Beograda je porazna. I po oca, i po nedužno dete, i po domaćina koji je gostu omogućio takav protokol. Ova bizarnost tako draga diktatorima, izaziva različite asocijacije. Poput one, kakva li je bila inicijacija aktuelnog diktatora Severne Koreje u neprikosnovenog vođu? Kakvo mu je bilo detinjstvo? Da li je i njega otac, neprikosnoveni vladar života i smrti Severene Koreje, od malih nogu uvodio u ceremonijalne poslove? Da li ga je držao za ruku dok je polagao vence ili obavljao slične ceremonije? Kakve su mu uopšte bile šanse da spozna šta je normalno detinjstvo, da stasa u slobodnog čoveka? Da li je, uz odrastanje kakvo je imao, imao ikakve šanse da bude nešto drugo, nego ono što je danas – diktator? Misli li u Beogradu ko o tome, kad sačinjava protokole poseta državnika na lošem glasu zbog načina vladanja? Možda inventivni kabinet predsednika Nikolića?

Zahvalan valjda na mogućnosti da iz izolacije otputuje u posetu nekoj evropskoj zemlji, gost je domaćine oslovljavao braćom. Onako kako se oslovljavaju autoritarne vođe. Kad bi barem građane Belorusije iskreno tretirao kao braću, a ne kao podanike lišene blagodeti slobodnog društva, gde bi njegovoj stvarnoj braći bio kraj.

Sinod SPC iskoristio je priliku da Lukašenku uruči najveće odlikovanje SPC. Orden Svetog Save prvog stepena. Bratu Lukašenku uručio ga je Patrijarh Irinej na svečanom prijemu u Patrijaršiji.

„Naša je velika radost i blagodarnost Gospodu što imamo priliku da dočekamo vas, predsednika beloruskog naroda i beloruske države, našeg bratskog naroda, ujedinjenog jednom krvlju, jednom verom i jednom crkvom, jednom istinom.
To je radost cele naše crkve, jer imamo priliku da u ovome domu dočekamo predsednika Belorusije, čoveka kojeg je narod izabrao za svoga vođu, za svoga državnika, čoveka koji je blizak crkvi, čiji je izbor i ulogu predsednika podržala i blagoslovila Crkva Belorusije sa mitropolitom Filaretom na čelu, našim dragim prijateljem“.
Harizmatični lider, praćen mnogobrojnim pripadnicima svoje tajne službe, izašao je iz crnog „audija”. Predsednika Belorusije, koji je pod režimom sankcija zemalja EU, tokom svojih poseta inostranstvu prate dobro obučeni agenti KGB-a. Naime, Lukašenko, koji dve decenije vlada Belorusijom, obećao je dve stvari: da nikada neće dozvoliti privatizaciju strateški važnih državnih preduzeća i da njegova tajna policija nikada neće promeniti ime, sve dok on vlada. Ali, kagebeovci i predsednik Lukašenko veruju u Boga.
U Patrijaršiju ovoga puta Lukašenko nije došao sa svojim sinom, plavokosim dečakom Nikolajem, koga odmilja zovu Kolja. Naime, dečak često odlazi u državne posete zajedno sa ocem, a prekjuče ga je Lukašenko držao za ruku, dok je Kolja u bež odelu, košulji i kravati, prisustvovao polaganju venca na grob Neznanom junaku na Avali.
Mali Kolja boravio je sa ocem u u Vatikanu, koračao je crvenim tepihom zajedno sa pokojnim venecuelanskim liderom Čavesom, dobio je na poklon zlatni pištolj od Dmitrija Medvedeva.
(Politika,13. juni 2014.)

Lukašenko naravno nije što i Belorusija. U teškoj istoriji Belorusi su mnogo propatili. Treba ih poštovati kao i svaki narod. Belorusiju treba poštovati kao i svaku drugu državu. Diktatori među narodima su kraći ili duži incidenti. I mi ovde, u Srbiji, itekako imamo iskustva sa njima. I koliko vidimo, i dalje vodimo borbu sa avetima totalitarne svesti.

(Autonomija)