Izgleda da je tokom katastrofalnih poplava u Srbiji najteže nikom drugom do Aleksandru Vučiću, koji je verovatno svojim „nastupom“ izmamio i poneku suzu na oko ljudi koji su danima čekali na krovovima kuća ne bi li ih neko spasao.

Naime, u petak, 16. maja, publika je imala priliku da u direktnom prenosu na TV Pink posmatra sednicu Štaba za vanredne situacije pri Vladi Srbije () i da se čitavih 35 minuta sekira da li će Vučić preživeti bes i tugu koji su ga skršili ili će – tu, pred kamerama – prvo išamarati nesposobne ministre, aljkave predstavnike nadležnih službi, neposlušne građane Srbije a potom i samoga sebe, kao najveću žrtvu.

Znamo, nije vreme za šalu niti za cinizam… Ali, onakav patetično-marketinški nastup predsednika vlade jedne države, dok se istovremeno ljudi bore za sopstvene živote na poplavljenim područjima, dok ostaju bez kuća, stanova, automobila…, svega što su celi život stvarali najblaže rečeno je – neukusan.

„Tišina tamo!“
„Rekao sam: Nijednu reč više da nisam čuo! Ne interesuje me da li je ministar ili bilo ko.“
„Izađite napolje, ministre, ako kasnite na ovakve stvari.“
„Ko može da pomogne – nek pomogne, ko ne može da pomogne, neka ćuti.“

To su neke od „naredbi“ koje je Vučić izgovarao, tretirajući ljude kao da su upravo stigli iz obdaništa, valjda želeći da pred kamerama demonstrira kako drži stvar u svojim rukama. Između naredbi, Vučić je duboko uzdisao u mikrofon i gutao krupne knedle. Ako nekome i nije bilo do panike, nakon ove „sednice“ tog Štaba koji bi trebalo da kontroliše situaciju, mnogi su se građani Srbije uspaničili.

Jer, bilo je tu svega. Na primer, izvoleo je izjaviti da po Obrenovcu plivaju mrtva tela, ali da se neće objavljivati ni koliko ih je ni ko su, sve dok opasnost ne prođe. Tobož, da se ne širi panika. Zamislimo kako je u tom momentu bilo ljudima iz Obrenovca, koji praktično nisu znali ni gde su sami sa sobom, a mnogi od njih niti šta je sa njihovim najmilijima. I ne znaju još uvek.

Tešio je tužni premijer građane Srbije mudrim sentencama da je u pitanju katastrofa „biblijskih razmera“, nudeći se valjda kao postmoderni Noe ali bez arke. Hvalio je Ruse, a kudio Evropsku uniju i tražio da brže i više šalju pomoć, „ako uopšte misle da nam šalju pomoć“.

Naročito se derao na građane Srbije, koji su ga jako nervirali i koje bi – očito – najradije zamenio za neke druge, ozbiljnije i poslušnije. „Molim ljude u Šapcu da se ne ponašaju neodgovorno, kao što su se neki drugi ponašali neodgovorno. Da se ne ponašaju tako da moji pratioci zajedno sa mnom (sic!) moraju da provaljuju u tuđe stanove i kuće i da ih stavimo u čamac, zato što neodgovorni roditelji neće decu da spašavaju, jer misle da neće još metar voda da nadođe“, govorio je mesija Vučić. Zaista, niko ne mrzi sopstvenu naciju kao što je mrze nacionalisti. Njima ona nikada nije po ukusu, jer nije dovoljno „idealna“.

A onda se Gospodar Vučić setio i pokojnog druga Tita pa je odlučio da parafrazira onu njegovu iz Drugog svetskog rata: „Prozor mora pasti!“, u novu: „Šabac ne sme pasti!“ Navodno, krizni štab u Šapcu nije radio svoj posao pa je Vučić poslao komandanta Vojske Srbije, generala Dikovića, da preuzme tamo komandu. Zli jezici su odmah kazali da je to zato što je na vlasti u Šapcu opozicija.

Iz takođe nepoznatih razloga, Vučić je pozvao građane iz drugih delova Srbije da krenu da pomognu u odbrani Šapca. „Potrebno nam je hiljadu, hiljadu i pet stotina hrabrih muškaraca koji su spremni, Beograđana, da nam pomognu da idemo u Šabac, da idemo u Šabac i da pokušamo da odbranimo Šabac“, uzviknuo je Vučić. Nije, međutim, jasno otkud je došao baš do te cifre, i zašto su oni bili potrebni gradu od 100.000 stanovnika. Kasnije će se ispostaviti da su ti dobrovoljci došli u Šabac i tamo besciljno lutali, jer nije umeo da ih primi i organizuje ni Diković pa su se – besni – vraćali kućama kako su znali i umeli.

Istovremeno, Mesija nijednom rečju nije spomenuo da se katastrofa slična Šapcu, ali još i gora, sprema i Sremskoj Mitrovici, čijom odbranom, bez panike i bez slikanja pred kamerama, komanduje Goran Ješić, veoma sposoban čovek, čija je ogromna mana u Vučićevim očima to što je iz Demokratske stranke.

I tako dalje, i tome slično. Sve u svemu, za ne poverovati u toliku količinu nesposobnosti uokvirenu u najobičniju gadost.

A stariji Novosađani pamte katastrofalne poplave koje su pogodile glavni grad Vojvodine 1965. godine. Odbrana je trajala više od 100 dana, bez sejanja panike, i uz odličnu organizaciju. Već pomenuti drug Tito nije plakao. Nakon poplava, izgrađen je današnji kej u Novom Sadu, koji u stvari čuva grad od katastrofe koju može da izazove Dunav. Kako će se Srbija boriti sa posledicama poplave, to ni dragi bog ne zna. A Vučić naročito. Sem što će mu sve ovo dobro doći kao izgovor, gotovo kao dar poslat s neba. U nedostatku bilo kakvog programa, „biblijski potop“ će poslužiti kao alibi za ama baš sve.

Toliko o „svetovnoj“ vlasti u Srbiji, njenom marketingu, sejanju panike i kukumavčenju.

Ali, kad smo već kod božjih darova, i Srpska se pravoslavna crkva još jednom „dokazala“. Prvo je njen portparol, bački episkop Irinej, u četvrtak najavio da će se služiti „moleban“ za prestanak kiše. „Molitveno ćemo se obratiti Bogu za prestanak kiše“, rekao je episkop-vrač Irinej. Njegov duhovni imenjak, svetovnog imena Miroslav Gavrilović, alias patrijarh Irinej, u samom je „molebanu“ otišao i korak dalje: „Molimo se Gospodu da zaustavi oblake kiše i podari nam sunce. Bez milosti Božje ne može se ništa uraditi. Ovo nije kazna Božija već opomena da se sklonimo sa puta poroka, zlobe i bezakonja. Ovih dana u Beogradu se sprema skup koji predstavlja veliko bezakonje i mrski porok, kojim se ponose i i ističu svoje dostojanstvo i demokratiju, a sve protiv boga i zakona življenja“, sramno je pojao srpski patrijarh Irinej, optužujući tako LGBT populaciju za poplave a samim tim i za gubitak ljudskih života. I Amfilohije se iz Crne Gore oglasio, optužujući za poplave Končitu, pobednicu Evrovizije.

Potom je jedan moj prijatelj rekao da kako ga raduje „moleban“ za prestanak kiše, ali da bi rado upitao popove da zašto onda ne uklone gromobrane sa crkava i služe „molebane“ da ih grom zaobiđe?

U sličnom je „molebanskom“ duhu bilo i veoma mnogo komentara po raznoraznim portalima i društvenim mrežama. Naravno, krivica za poplave, sem na leđa gejeva, lezbejki i njima sličnih „izopačenika“, svaljena je i na zle Amerikance i na onaj, kako se već zove, projekat HAARP, kojim nam menjaju klimu kako god im se ćefne. Drugim rečima, da citiramo jednog fejsbukovca, „kada se Amerikancima desi tornado, onda je to ‘božja kazna’. A kada se nama desi katastrofa, onda kažemo:

1. To nam rade Amerikanci
2. To je zbog pedera.“

Ali, šta se drugo i može očekivati od raznoraznih svetovnih i duhovnih radikala, oni su devedesetih jasno demonstrirali kakav je njihov odnos prema (tuđim) ljudskim životima. Neki su klali, neki podržavali, a neki su sve to blagosiljali. Zašto bi i prema sopstvenom narodu bili drugačiji…

(Lupiga.com)