U ove strašne dane, kad voda pustoši Srbiju i region, neprilično je baviti se politikom. Još manje politikanstvom. Zbog pijeteta prema onima koji pate i koji su žrtve velike katastrofe.

Ali kad se politikantstvom bavi patrijarh SPC Irinej (u intervjuu „Nedeljniku“), onda se baš zbog nepriličnosti politikanstva sa najvišeg crkvenog mesta, mora reagovati. Zbog ponavljanja starih nacionalističkih mantri i prizivanja novih nesreća. Prvenstveno kad je reč o patrijarhovom (Patrijaršijinom) odnosu prema BiH. Mada su stavovi patrijarha i prema Kosovu, krizi u Ukrajini i odnosu Srbije prema Rusiji, najavljenoj gej paradi i još ponečem drugom – više nego problematični. I sa svetovnog i sa hrišćanskog stanovišta. Sublimat su svega onog što je proizvelo i što hrani ekstremni nacionalni konzervativizam i militantnu srpsku desnicu. Onog što je razorilo Srbiju u političkom i moralnom, posledično i materijalnom smislu. Recidivi su to ideologije devedesetih, koje se, koliko vidimo, patrijarh ne odriče. Da stvar za istinske vernike SPC bude gora, iz episkopata i nižeg sveštenstva nema znakova da u delovanju crkve treba išta menjati. Ni jerarhija ne traži promene.

Manje politikanstva, a više evanđelizma uz moralno pročišćenje, najpreča je potreba SPC. Istinski vernici koji na to ukazuju ili su ukazivali, poput nedavno preminulog Mirka Đorđevića, bele su vrane u SPC. Bili i ostali. Čiji je to problem?

Ne ulazeći u svekoliko patrijarhovo političarenje, pogotovo ne u njegovo novinsko nadmudrivanje sa sličnim mu Dobricom Ćosićem, spomenimo samo ono što je u navedenom intervjuu rekao o BiH. O toj zemlji mučenici i stradalnici od nacionalističkog i paraverskog ludila. Koje joj je, uvek treba istaći, nametnuto sa strane, bez obzira što i ona ima potencijal zla. Zlo se u BiH uvek potpaljuje sa strane. Od mitomanskih suseda. I koje susedi, pogotovo sa istoka, i danas potpaljuju. Kad god mogu i gde god stignu, mada pritvorno govore o tobož poštovanju teritorijalnog i državnog integriteta BiH. Od Ćosića i SANU-memoramdumske bratije, do predsednika Srbije Nikolića i patrijarha SPC Irineja. I ne samo njih..

O čemu govori patrijarh Irinej, kad govori o BiH:

Poglavar SPC je, takođe, rekao da ga ne bi začudilo kada bi u Republici Srpskoj bio održan referendum o otcepljenju od BiH.
„To ne bi bilo nikakvo čudo. Taj proces je već krenuo. Ako može Kosovo da se odvoji od Srbije, zašto se RS ne bi odvojila od Federacije BiH i pripojila Srbiji? Za tako nešto ima mnogo više razloga, jer se oduzimanjem Kosova sada prave dve albanske države, a Srbija s RS bi bila jedna srpska država kao što je to bila vekovima“, rekao je patrijarh. (Beta/Nedeljnik)

O čemu dakle govori patrijarh? Priziva zlo i nesreće. I nove zločine, jer rane BiH iz poslednjeg klanja još nisu zarasle. Strasti se nisu smirile, jer pravda nije namirena.

Zna li patrijarh, a trebalo bi da zna – na visokom je tronu gde se mudrost valjda podrazumeva, nije kafanski zgubidan – da bi svako cepanje BiH neminovno završilo novim ratom i katastrofom? Zna li da bi, ako do toga dođe, srpski narod BIH tada prošao najgore? Ne samo zbog teških zločina Karađžića i Maldića i ne namirene pravde, zbog osvete, nego i zbog toga što ispred Srba u BiH tada više ne bi bilo pet korpusa JNA, kao u zadnjem ratu. Ne bi više bilo kompletne vojne infrastrukture, teškog naoružanja, ne bi bilo pune kadrovske i materijalne logistike iz Srbije. Nije ovo više 1992, sve se promenilo. Pričom o referedndumu o otcepljenju od BiH, patrijarh huška bosanskohercegovačke Srbe na nesreću i zlo, koje bi se strašno slomilo na njihovim leđima. Podstiče, ne samo on, kriminalizovane banjalučke lidere sa kapitalom i nekretninama po Srbiji, na cepanje BiH, ne ulazeći u to šta bi snašlo narod u lažnoj alternativi priključenja Srbiji. Što je izvan pameti i potpuno nerealno. Šta bi uostalom obični narod uopšte time dobio, sem silnog stradanja? Šta bi Srbija time dobila? Zar su to evanđelizacija i bogoljublje, čovekoljublje, koji treba da su poslanje crkve i patrijarha?

U ponavljanju suludih pretenzija prema BiH, tobože u ime sabornog i državnog jedinstva srpstva, nadmeću se političari, crkva, intelektualci. Netom pre patrijarhovog atakovanja na BiH (kako li se oseća kad ide u Sarajevo, doduše vrlo retko), predsednik Srbije je posle razgovora sa ministrom spoljnih i evropskih poslova Slovačke Miroslavom Lajčakom izdao saopštenje, od kojeg se hitno ogradila zvanična Bratislava. Što je samo po sebi skandal. Pokušano je podvaliti javnosti, da je i ministar Lajčak saglasan sa Nikolićevim tlapnjama da je BiH neodrživa zemlja. Skandal još nije ni minuo, evo istih tlapnji sa najvišeg crkvenog mesta. O sličnim tlapnjama Dobrice Ćosića, koji Republiku Srpsku slavi kao veličanstvenu ali i jedinu srpsku pobedu iz ratova devedesetih, ne vredi ni govoriti. Jedan od podstrekača sramnih ratova brine o svom egu, a ne o realnom životu Srba u BiH, Hrvatskoj, Crnoj Gori, na Kosovu. Nacionalističko bratstvo političara, sveštenstva, svetovne kvazi-elite, bavi se fikcijama koje proizvode zlo, a ne životom naroda. Uporno dokazuju nedokazivo, da Srbi ne mogu u miru i slozi da živi sa drugim narodima, u drugim državama. Takvo politikanstvo plaćeno je užasnom cenom. Ma koliko bilo neprilično, na to se mora ukazati i u ove kišne kataklizmične dane.

(Autonomija)