Privodi se kraju farsa sa „upodobljavanjem“ Statuta Vojvodine koje je usledilo kao posledica politikantstva Ustavnog suda Srbije. Duh Ćosića i njegove političke dece, Miloševića, Koštunice,Tadića, duh SANU i Patrijaršije uobličen ustavima iz 1990. i 2006 – novom verifikacijom nastavlja da vlada u „severnoj Srbiji“. A vlada odavno. Od „Golubnjače“, od čuvene izložbe Milića od Mačve u Sremskim Karlovcima, pripremane u ozračju raspojasanog nacionalističkog ludila kao pripreme jogurt revolucije koja je označila sumrak Vojvodine i početak razaranja Jugoslavije. Ti događaji su bili prologomena za kasnija sramna događanja i stravične zločine. Označila su ukidanje elementarne pristojnosti iz političkog i javnog života i početak sveopšetg beščašća. U kojem se zlopatimo i danas.

Vojvodina i vojvođanstvo gasnu. Na ogromnu štetu svih Vojvođana, a pre svega srpskog naroda. Na ogromnu štetu Srbije. Gasnu bez otpora, bez pobune Vojvođana, kojih nakon višedecenijskog primitivnog nacionalističkog trovanja, egzodusa – ili unutrašnjeg egzila onih koji na prostakluk srbiziranja nisu pristali – skoro da i nema.

Vojvodina je pala jer nema ko da je brani. Onih koji je brane, Vojvođana po širini identiteta, duha, po evropejstvu kojem ne smetaju različita nacionalna, jezička i verska porekla, isuviše je malo u moru onih koji su je rušili i ruše. Među najbrojnijim narodom Vojvodine, Srbima, tragično je malo onih koji nisu srozani na primitivnu nacionalističku masu. Na beslovesnu gomilu koja nema elementarnu svest da upravo zbog toga živi u materijalnoj i duhovnoj bedi. Eto ti „evropske regije“, kojom se pred Evropom hvale politikanti koji su je i doveli na današnje grane. Dok zvaničnici potiskuju latinicu gde god mogu, a idiotizovani ulični nacionalisti sprejem škrabaju nesrpske nazive vojvođanskih gradova i sela, politikanti se hvale Vojvodinom kao jelda, neponovljivim iskustvom nacionalne, jezičke, konfesionalne i kulturne skladnosti i samosvojnosti. Nekad zaista inspirativnu vojvođansku srednjoevropsku samosvojnost, nacionalistički prostakluk srozao je na vašarski folklor, na kičeraj.

Dok se statuti „severne Srbije“ tobož usaglašavaju sa neprikosnoveneim ustavima matice, dok politikantske sudijske toge slugare vladajućem nacinalističom duhu metropole, kulturno-institucionalna matrica Vojodine, kolonizovana memorandumskim duhom i kadrovima posle jogurt revolucije, krepi se počastima i priznanjima.

Zna se ko je bio i šta je radio Milorad Vučelić u vreme Miloševićevih ratova i masovnih zločina po Hrvatskoj i BiH. Desna Miloševićeva ruka zadušena za ratnu propagandu. Direktor, ideološki i etnički čistač RTS-a, koja do danas nosi recidive njegove uređivačke politike. I danas se hvali što je u delu javnosti svrstan na listu ratnih huškača. Mora se priznati da se šovinističkim i ratnim huškanjem bavio sa velikim entuzijazmom. Uz to, bio je narodni poslanik, predsednik Miloševićevog poslaničkog kluba. Čovek od najvećeg poverenja tiranina. Posle pada Miloševića, dlaka mu nije falila sa glave. Kao i mnogim drugim mračnjacima iz tog sramnog doba.Tobože se razišao sa Miloševićem posle Dejtonskog sporazuma i priklonio najmilitantnijoj struji SPS na čelu sa ideologom Mihajlom Markovićem. Danas uživa ugled memorandumskih političara, intelektualaca i najekstremnijih nacionalista. Verovatno i Službi, kao i tajkuna izraslih na simbiozi ratne pljačke i šovinističkog zla. Pokrenuo je i uređuje „Pečat“, kao okupljalište naprizemnije nacionalističke javnosti i nacionalnog konzervativizma. Pojedincima iz javnog života, koji simbolizuju zalaganje za takve vrednosti, „Pečat“ dodeljuje godišnje nagrade. Udara im žig kojem svetonazoru pripadaju.

Ne bi se bavili Vučelićem i njegovim laureatima, da mu javni legitimitet ne daju ličnosti koje su na čelu značajnih institucija. Ovogodišnje nagrade „Pečata“ dodeljene su istoričaru Vasiliju Krestiću i pesniku Ivanu Negrišorcu (Draganu Staniću), predsedniku „Matice srpske“. Skladan ideološki i svetonazorski par, nema šta. U isto tako skladnom društvu ranijih laureata i članova žirija (čitaoci ih mogu naći na internetu). Nagrada ne bi bila vest vredna pažnje, da nagrada „Pečata“ Negrišorcu na simboličan način ne znači da se nagrađuje i sistem sadašnjih vrednosnih opredeljenja „Matice srpske“, čiji je predsednik Vučelićev laureat.

Na primeru „Matice srpske“ vidi se do koje mere su devalvirane nekada vrlo ugledne i značajne nacionalne institucije. Eto ko ih predvodi i profiliše vrednosni okvir, kakva priznanja i od koga primaju, i počasti bez imalo moralnog zazora. Kad se pročita obrazloženje nagrade i u obzir uzmu kriterijumi davaoca nagrade, ne može se reći da nagrada nije zaslužena.

O drugom laureatu koji se proslavio opširnim publicističkim radom i više nego angažovanim širenjem netrpeljivosti prema Hrvatima i Hrvatskoj, da ovde i ne govorimo.

Kad vidimo koje nagrade dobijaju čelnici najznačajnijih institucija Vojvodine i od koga, znamo u kakvom su stvaralačkom stanju. Znamo kakvi će biti rezultati njihovog rada. Propadanje i kompromitacija. Intelektualna, stvaralačka, identitetska. U konkretnom slučaju postaje jasnije zašto, između ostalog, nema više Vojvođana. Nema više odakle da zrači široki vojvođanski duh, koji nipošto nije protivsrpski, kako insinuiraju primitivni nacionalisti. Iz nekada najznačajnijih institucija, više ne zrači duh intelektualnog bogatstva i evropske širine, koji je srpskoj kulturi baš zato što je širok, evropski – davao nemerljiv doprinos. Sve je to danas svedeno na opskurnu parohijalnu samodovoljnost. I ksenofobiju. Iz tih institucija niko više ne brani Vojvodinu, njezinu autonomiju, kao dragoceno civilizacijsko nasleđe. Štaviše, iz njih se sada gleda da se Vojvodina potopi u imaginarnu nacionalnu samodovolljnost. Provincijalnu samodovoljnost koja se tragično bavi vlastitim pupkom, mitomanijom i anahronizmima. A život neumitno odmiče. Svet ide napred.

(Autonomija)