Ove reči pripadaju premijeru I. Dačiću i nisu nimalo nejasne, pri čemu podsećaju na “pozadinu” za kojom svi tragaju – i nikako da je nađu.
To je prvi ministar u srpskoj Vladi kazao kada se doznalo da postoji mogućnost nominacije njegove – uz Tačija i barunicu Ešton – za Nobelovu nagradu za mir. Eventualna nominacija je uzbunila mnoge, sam Dačić to prima kao iznenađenje, ali to je bukvalno ujelo za srce četničkog vojvodu Tomu, koji obavlja dužnost predsednika Republike. Neću ja, oglašava se vojvoda Toma, da potpišem ništa od onoga što se dogovara u Briselu, a posebno ne mogu da shvatim i prihvatim da srpski premijer Dačić stane pred Tačija – za kojim je vojvoda raspisao poternicu – za kim sve nisu raspisane poternice i videćemo. Na tešku robiju smo bili osudili Ž. Širaka i već smo ga gledali – to su donele francuske novine Charli Hebdo – kako u prugastom odelcu, sa bukagijama na nogama, šeta u Zabeli. A kako će proći Tači ako ga vojvoda Toma uhvati, nema smisla govoriti – samo da ga uhvati. A u Hagu smo godinama zastupljeni na najvišem nivou, jer tamo su i Dačićevi i vojvode Tome šefovi.
Šali, pa čak i blažoj ironiji nema mesta – izjava Dačićeva nije slučajna, već nešto ozbiljno i to u punom smislu.
Prvi put posle punih sto godina, od onih vrelih julskih dana 1913. godine, srpski premijer – to je Dačić – prihvatio se posla da nešto uradi sa Kosovom, a to nije malo. Od legendarnog Pašića do njega, niko ništa nije uradio na Kosovu – a to što je Pašić radio, bolje i da nije počinjano – i išlo je nekako, nikako lako, i još se ne zna kako će se to okončati, no pomaka ima. Nisu se oko toga bili pretrgli ni Albanci za minulih sto godina, ali se sada shvata da osim rata ima i drugih načina da se nešto uradi oko Kosova. Razumni ljudi u ozbiljnim evropskim i svetskim političkim krugovima ovo su pozdravili. A ko će, i da li će neko iz ruku kraljevih primiti nagradu, o tome nema smisla ovde govoriti. D. Ćosiću je za dlaku izmakla. Nisu shvatili, ne njegovo pripovedačko umeće – nesporno inače – već nisu našli onu neku moravsku “duhovnu dubinu” koju je Ćosić zamerao M. Crnjanskom. Ostala je ta dubina u nekom plićaku male ili velike Morave. Kosmet – kako je govorila naša baba Smiljana, koristeći redovno ovu tursku reč za sudbinu. Ni to ovde nije bitno. Bitno je ovo što je započeo premijer Dačić, pa ako nešto uradi u tome, nagrada bi bila logičan čin, ako ne Nobelova, ono neka naša. Ali sudbina se igra i piscima i političarima, jer je po definiciji ćudljiva, bezmalo kao boginja Klio.
Dačića su zbog svega ovoga snašle nevolje i to više struke. Udario je ne njega sam vojvoda četnički koga nagrada takođe neće – makar za one junačke podvige u jednom hrvatskom selu. A nije lako kada u ovakvoj prilici udari na premijera šef države, koji mu je mandat poverio. No, to nije jedina nevolja koja je snašla srpskog premijera. Opasnost vreba i od Gospodara Vučića, koji se sprema da raspiše vanredne parlamentarne izbore. I verovatno će ih raspisati, jak je, može mu se. Ogromno stado ide za njim, stado naroda koje je u Gospodaru prepoznalo nekog novog Tomu Vučića Perišića, koji ima ulicu u Beogradu. Ako Vučić sa svojom SNS pobedi na izborima, on može da bude premijer ako hoće, odnosno, vojvoda četnički Toma mora mandat nekom iz SNS dati. Može se dogovoriti da na Kosovu Vučić bude pobednik, a da Dačić “pogine” baš na Kosovu. Sudbina ili slučaj komedijant, kako je govorio M. Crnjanski, ali pitaju se svi u Evropi šta će onda biti s briselskim pregovorima o Kosovu. Gospodar Vučić ima iza sebe i SPC i neke male partije, a Dačić to nema. Sada njegove izjave postaju zbunjene – on kaže: “I ja hoću izbore ako Vučić hoće”. Ali nije sigurno da izbore hoće i SPS u celini, jer znaju kako to ide na izborima. O svemu će ipak odlučivati oni u Evropi ili Englezi recimo.
Mi ne pratimo sportska zbivanja, no sećamo se jedne zgode sa bugarskim vođom reprezentacije na svetskom fudbalskom prvenstvu. On se zvao Stojičkov. Bio je tako istrenirao svoje momke da je bio siguran u pobedu, jer uoči utakmice je ponavljao: “Bog je Bugarin, pobedićemo”. U svlačionici nakon bugarskog poraza sjatili se novinari i pitaju Stojičkova je li bog i dalje Bugarin. “Jeste, ali šta to vredi kada je sudija Englez”, kazao je Stojičkov.
Nikada se ne zna kako će se izbori završiti i kakve će se kombinacije praviti, uvek se može naći neka mala “kombi-partijica” i da se sve okrene. Kosmet opet, odnosno sudbina, a ona se igra i sa Aleksandrom Velikim i njegovim mazgarom i jednako je nepredvidljiva. Može se i sam četnički vojvoda Toma naći u čudu kako će i kome će morati da ponudi mandat. Nevolja je u tome što od ovih izbora zavisi sudbina ne samo “igrača”, već i Kosova, pa i Srbije u celini. Jer jednom se carstvu moramo privoleti, a da li ruskom nebeskom ili onom zapadnom odveć zemaljskom. Neće moći ni vojvoda Toma kako mu se hoće, jer i njega vreba prst subine.
Ili ćemo u Brisel ili u Hag, druge nema.
(Autonomija)