Pozvana sam danas da nešto kažem na oproštaju od Srđe Popovića kao jedna od urednica Peščanika, koji je tokom poslednje decenije bio mesto sa koga je Srđa javno progovarao. Tako smo i nas dve ušle u njegov, i on u naš život. Ratove devedesetih, ludilo u dvoje između vođe i njegovog naroda, proveli smo na različitim stranama okeana. Kada se posle 5. oktobra vratio u zemlju, rekao je: „Došao sam da vidim mogu li ja ovde da živim i da li sam potreban“. Nama je bio, a posle, izgleda, i mi njemu. Prvi intervju koji smo radili, više je ličio na njegovo testiranje nas; test se svodio na dva neizgovorena pitanja: da li se u Srebrenici desio genocid i ko je rasturio Jugoslaviju. Sledio je neizbežni zaključak – te 1991. godine prvi put smo umrli.
Srđa je voleo da ima društvo na ručku u Maderi i smestio nas je u svoj nedeljni raspored. Satima smo razgovarali i to skoro isključivo o Srbiji. Kada odemo van zemlje, jedni drugima smo postali razlog da se vratimo. Kada se putovanje oduži, stizale su nam SMS poruke: „Vreme je da se vratite“, divne reči u rečniku prijatelja. Kao što znate, kada čovek ode iz Srbije, ma gde, ima jak poriv da se više nikada tamo ne vrati. Tako smo nekako udesile naš život sa Srđom: da neko uvek bude na čekanju kod kuće.
Pre nekoliko godina je rekao da je vreme za osnivanje nove Jugoslavije; zaključili smo da je nezgodno da inicijativa potekne iz Srbije, to jest od nas troje. „Ljutiće se Hrvati“, govorio je, „misliće da opet hoćemo veliku Srbiju, moramo još malo da čekamo”. San o novoj Jugoslaviji bio je kao sanjaranje o tome da letimo, da se uzdignemo iznad jazbina u koje smo sami sebe saterali, iz kojih onda pokazujemo zube ili tužno cvilimo.
Srđu su zanimali skoro isključivo ljudi, ljudski odnosi, ljudske ideje. Kada bi mu Svetlana pričala o redvudima i dinama na obali Pacifika, a ja o najnovijim Hablovim slikama svemira ili Higsovom bozonu, Svetlani bi uzvratio opisom beogradskog drvoreda iz svoje mladosti, a moju temu bi učtivo prećutao.
Nismo se uvek slagale sa njim, jer je mislio prebrzo za nas. Prvi je shvatio da Peti oktobar nije bio revolucija nego puč, i mi smo kao deca bile ljute na njega. Nekada nam je bio prespor i preoprezan: nije hteo da javno progovori o suđenju za atentat na Zorana Đinđića pre kraja suđenja; bilo nam je teško da prihvatimo njegovu taktiku i pravničke razloge. Kako se suđenje bližilo kraju, bivao je sve usamljeniji, i u sudnici i u srpskoj javnosti. Bio je toliko sam da se i sam iznenadio. Nije mogao da shvati kako su posle Majskog prevrata naši preci, za razliku od nas, bili u stanju da naprave Društvo za zakonsko rešenje zavereničkog pitanja. Srđa je tom suđenju posvetio nekoliko, ne bilo kojih godina života, svestan da je to njegov poslednji veliki podvig.
Voleo je priču o nemačkom filozofu Fihteu, koji je jednom u Berlinu izašao pred publiku i rekao da je uzima za – taoca. Slušaoci treba da znaju, rekao im je Fihte, da su od sada – zato što ga slušaju – njegovi taoci, i da ubuduće nikada neće moći da se pravdaju time da ništa ne znaju i da ništa nisu čuli. Toga sam se setila kada sam pre neku noć montirala izbor iz razgovora sa Srđom Popovićem za Peščanik. To što on govori obavezuje, posle toga niko ne može da se pravi da ne zna i da nije čuo.
Za razliku od mnogih, takođe inteligentnih ljudi, nije ga zanimalo to što njegovi zaključci one koji ga slušaju često bacaju u očaj; nije pristajao da razbija barometar samo zato što nagoveštava oluju. Srđa je takođe savladao suštinsko, skoro magično svojstvo ljudskog glasa: njime se može reći istina koja izgovaranjem postaje nepobitna. Često smo imale taj svečani osećaj, da je to što on govori sušta istina.
Tu dolazim do ličnog problema koji se otvara njegovim odlaskom. Kako da znam šta je ostalo od mene sada kada njega više nema. Kako da se povežem sa sobom od pre 10 godina, pre nego što sam upoznala Srđu Popovića. To je taj problem lične pustoši posle njegovog odlaska.
Naravno, zauvek će ostati njegove ideje; zapamtili smo njegovu meru beskompromisnosti tih ideja, stvari o kojima se ne raspravlja. Nama je to jako blisko: zločin je zločin, propast je propast, laž je laž, 1 i 1 su 2. Često je govorio: ja nešto kažem, pa čekam 10 godina da se ljudi slože sa mnom. To čekanje na Srbiju nam je podjednako teško padalo. I naši susreti u Maderi često su bili utopijski i vedri, jer smo započinjali razgovore i projekcije stvarnosti od tačke u kojoj je tih deset godina čekanja prošlo. I nastupilo je vreme delanja i velikog procvata Srbije. Onda bi rekao: „Samo se sekiramo oko Srbije, mi smo pravi nacionalisti, ne oni nego mi.“
Živeo je čitav komad života u Njujorku, ali je voleo ovaj prokleti grad i svoju rodnu Palilulu. Naročito je voleo Beograd leti, kada je pust, kada njime može neometano da šeta, kao kroz svoj život, sve do onog trenutka kada je bio mali i bosonog, a Sava bistra, i kada je sa dečacima krao lubenice sa dereglija. Onda su plivali do obale gurajući te lubenice koje su se okretale u vodi, razbijali ih na plaži i jeli dok se skroz ne zamažu. Onda bi poskakali u vodu da se operu. Govorio je o tome kao o prizoru čiste sreće.
„Ima jedan oblak koji dolazi i stoji samo nad Beogradom“, govorio je, „stoji nam nad glavama od novembra do aprila“. Od kada nam je rekao za svoju bolest pre dve nedelje, sve vreme do danas su se nizali plavi i žuti dani Miholjskog leta. Dok ovo govorim, jedan naš slušalac iz Krakova sa svojim sinom u Srđinu čast osvaja planinski vrh Turbač. Onda će doći nedelja i ponedeljak i, bojim se, onaj sivi i teški Srđin oblak.
Stojim pred vama ne samo kao jedna od dve Cece koje je Srđa, nadam se, smatrao svojim prijateljicama, nego pre svega kao jedna od urednica Peščanika koji svih ovih godina služi onima koji slobodu govora ne koriste kao kompenzaciju za slobodu misli. Zamolila sam četiri sagovornice Peščanika da mi pomognu sa pisanjem ovog govora:
Vesna Pešić je rekla da “prazninu koja se širi posle njegove smrti ne stvara gubitak velikog advokata, nego čoveka koji je imao šta da kaže i čija je reč imala težinu, koja se slušala i čekala. Njemu je ono političko, ono što pogađa zajednicu i svakog pojedinca, bilo najvažanije i najviše ga je zanimalo. Srđa je voleo politiku u najboljem smislu reči: kao osećaj za zajednicu i prosuđivanje o njoj koje se ne može odvajati od moralnih vrednosti. U vreme raspada države, ratova i masovnih zločina, Srđa je postavio najviše kriterijume o odgovornosti i pravdi. Nije ga brinulo što je u manjini. Naprotiv, stalno je ponavljao da većina greši, i da većina nije i ne može biti moralni arbitar o tome šta je dobro a šta zlo.
Njegov savšeni osećaj za naše stranputice i nesreće, baš kao i one gotovo nepogrešive analize koje nam je preko Peščanika saopštavao mirnim glasom i zakucanim rečenicama, to će strašno nedostojati. Svaki njegov javni nastup se slušao, jer on je bio merilo. Uvek smo se pitali – a šta će Srđa da kaže.”
Vesna Rakić-Vodinelić je rekla „da je on bio poslednja instanca građanske hrabrosti, zdravog razuma i radoznalosti duha. O čemu god da je govorio ili pisao, slušalac se morao osetiti posramljenim zbog sopstvenog cinizma i konformizma.
Profesionalno pravno nasleđe Srđe Popovića je veliko i na sreću sačuvano. Deo se može sažeti u važnu pouku: „Moramo se ponašati kao da živimo u pravnoj državi, iako smo svesni da nje ni u tragovima nema“.
„U zadnjem periodu svog života, Srđa Popović je konačno počeo da piše knjige“, kaže Svetlana Slapšak, „Njegovo pisanje je sjajan primer precizne misli i sjajan primer onoga što se i u istoriji književnosti nazivalo – beogradski stil.
Ono što je sam za života uradio, mogao bi biti primer idealnog građanina. Iskreno je mrzeo svaku kontrolu i svako ograničavanje slobode. U slučaju Srđe Popovića, ovaj ogromni rad na oblikovanju sebe bio je obeležen i nečim što mnogo ljudi danas više ne ume ni da prepozna – savršenim stilom.“
Branka Prpa nam je noćas sa Hvara poslala tekst u kome kaže: “Kako bez patetike sumirati nečiji život i objasniti zašto je za nas važan? Kada je Srđa u pitanju, to je dvostruko teže. Njegova prisutnost ili sveprisutnost, bila je izuzetno diskretna. Pokretao je i pomagao nezavisne medije, ali se nije mešao, čak i onda kada se nije slagao sa njima. Progovarao je uvek iz sopstvene individualnosti, nije tražio ni pristaše ni aplauze.
Zašto je za nas bio važan, a nije se trudio da to postane? Nikada sa njim nismo bili zajedno, ali delili smo zajedništvo. Lepotu zajedništva, ako tako može da se kaže. Srđa je uvek bio tu negde, ako zatreba, ako stvari postanu nezamislive i nerazmrsive.
Bio je poput svetionika koji je okrutnom svetlošću razbijao mrak kojim smo bili okruženi. Zašto kažem okrutnom? Zato što nije bilo moguće ništa sakriti na toj zastrašujućoj slici koja bi izranjala iz tame.
Smrt je sentimentalna kategorija. Kako taj sentiment funkcioniše u Srđinom slučaju? Kroz čovekoljublje, možda. Kroz gubitak Čoveka. Kroz izgubljene decenije koje se u zajedničkoj sumi zbrajaju kao 100 godina samoće? Možda to i jeste zla kob ovog prostora: da najbolji među nama odlaze toliko brzo da ne uspemo nikada da im kažemo koliko su za nas bili važni. Da se nikada sa njima ne pozdravimo.”
Zbogom Srđo!
(Peščanik)