Kult ličnosti se vezuje samo za Staljina, ali fenomen je poznat u istoriji odvajkada – “scenario” je bezmalo isti vekovima.

Uostalom, sama reč kult govori dosta jer se ličnost izdvaja iz mase u političkom smislu, a propaganda neguje kult koji umnogome podseća na crkvenu praksu. Ritualno se ističu vrline političara i zasluge, pri čemu se o prošlosti ličnosti ne govori – kult je slavljenje. U slučaju A. Vučića to je već jasno, sam on vuče poteze koji se u to uklapaju. Ovih dana on je čestitao dnevniku “Danas” jubilej i poželeo im da “ostanu na evropskom putu”. Uredništvo i saradnici “Danasa” nisu reagovali i dobro su učinili, jer kult je nešto što je sveto. Ako bi se sutra desilo – a nije isključeno – da Vučić čestita redakciji “Peščanika” i da joj poželi da ostane na evropskom putu i tako dalje, ili da čestita saradnicima NDNV-a, opet ne bi trebalo žuriti sa reagovanjem. Kult je sakralni pojam i vernici imaju pravo da kultno neguju ličnost i delo. Šta je gospodar Vučić činio i govorio svima nama, ostavimo to drugima, sada se gradi kult i to je sve. Postoji još jedna teorija koja je nama lično bila godinama bliska i o njoj ćemo nekoliko reči: stari borac za radnička prava August Babel je govorio: “Ako te neprijatelj hvali, pazi, negde si pogrešio”. Ali i to je relativno, jer kult je irealna kategorija, odnosno sa logikom ljudskom nema nikakve veze. Stoga ćemo se vratiti gospodaru Vučiću, koji je sigurno prvi čovek na srpskoj političkoj sceni. Kažu da i vojvoda Toma N. ponavlja, kada ga nešto pitaju neugodno – pitajte Vučića. Imala je Rusija od Lenjinovih dana, pa do kasno, šefa države – bio je to dostojanstveni starac Mihail Ivanovič Kalinjin – ali građani jedva da su znali šta on radi, za sve se pitao šef političke partije J. V. Staljin. S kultom nije lako, ali nije lako ni bez njega, jer onaj ko je na vrhu vlasti, hoće posvećenje. Ranije je taj posao obavljala Crkva činom koji se zvao “miropomazanje”, kada se vladar uvodi u tron. Danas su vremena drugačija i kult se prilagođava vremenu i uslovima.

Lik i delo A. Vučića su odavno u prvom planu, jer on odlučuje o svemu i o svima, od Crkve do državnih institucija. To je svakodnevno jasno.

Kult nije dakle neočekivan. Gospođa Aleksandra Janković kaže, i njena izjava se danima prenosi i u zemlji i u inostranstvu: „Aleksandar Vučić je pristao da bude žrtva”. On živi u hororu samo zato što želi da uradi to što je započeo. On nijednog trenutka ne raspaljuje vatru i gde god da priča priča odmereno, bez mržnje. Tako se ponašaju božji ljudi. Još nema ikona, biografija – hagiografija, ali tako to počinje, to će kasnije doći ako stvar krene ovako kako je krenula. Carski grad Kruševac se sprema – to je objavljeno – da Vučiću uruči Vidovdansku nagradu “zbog svega što čini za srpski narod”. To će biti neka vidovdanska povelja ili orden, ili pak Gramota kako se u Crkvi zove kada se slavi veliki čovek koji je zaslužan za rod i Crkvu. Nije se patrijarh Irinej bavio ovim konkretno, ali je u spasovdanskoj litiji, koja je prošla ulicama Beograda, našao vremena da naglasi i ovo: “Svima koji posluže dobru i svojoj Crkvi i svom narodu Bog će darivati život večni”. Kult se tako gradi i nikako drugačije, jer vlast i moć nisu dovoljni. Potrebno je posvećenje. I kultna tradicija. Na lokalnim izborima posvuda pobedu odnosi SNS, od Kosjerića do vojvođanskih gradova, i to nije čudno. Najbolje je to objasnio jedan prvak lokalni negde iz Srbije kazavši “to nije pobeda SNS, mi smo pobedili s Vučićevim imenom”. Ovaj zvaničnik je inače lokalni čelnik SNS. Tako nešto smo čuli i u Zemunu i na mnogim mestima još po Srbiji. Vučić je dakle trenutno onaj koji može da pobedi i sopstvenu partiju. a kako će tek proći druge partije dobro se zna.

I J. V. Staljin je s Lenjinovog mauzoleja 1941. izgovorio reči o svetom ratu – bukvalno se tako izrazio – i pozvao komuniste da se svrstaju pod zastave svetih Dimitrija Donskog i drugih svetaca. Kult je funkcionalna i sigurna metoda. Srbija je u nevolji, a narod je davno kazao da bez nevolje nema bogomolje. Za ostalo ćemo lako. Nije gospodar Vučić neki govornik – dosta je zbunjen – ali ume da gradi harizmu. Tako su ga doživeli i Oci i Učitelji Crkve kada je ono bio banuo na Sabor arhijerejski. Nije on na Saboru i pred Saborom mnogo govorio, niti je hvalio niti kome pretio, iako su odnosi između države i Crkve zategnuti posle onog izliva verskog besa na Trgu Republike. Ali svi su znali da on u svojoj akten-tašni ima nešto što se zove dosije o svima i svakom, pa i o mnogim saborskim ocima. I tako se sve ono oko Kačavende i drugih očas smirilo, ili je barem po dogovoru gurnuto pod tepih. Tako rade političari kojima na harizmi rade svi, od komentatora, preko analitičara do tabloida – a jedva da ima neki list u Srbiji koji nije tabloid. Za zaključak je još rano, ali kult se ne gradi preko noći o čemu istorija govori. Vojvoda Toma N. već ima – to nije tajna – Mihaila Ivanoviča Kalinjina. Onog simpatičnog čoveka sa klinastom bradicom.

A ikone – to će tek doći, ima vremena jer gospodar Vučić je relativno mlad čovek.

Nota bene: reči kult i kultura su iz istog korena, ali ne znače isto.

(Autonomija)