Od malih nogu nas vezuje nešto za beogradski Trg republike i kako se grobu više bližimo sećanja su sve češća – i lepa i ružna.

Kada bi pločnik oko trga znao govoriti bila bi to priča, jer nema toga a da trg nije to zapamtio i lepog i ružnog. Svega je bilo. Život je dug.

Sećamo se kada je profesor S. Stanković u parlamentu proglasio republiku i ukinuo monarhiju. Bilo je bučno. S mnogo cveća i govora i narodnog veselja, kako se onda govorilo. Naši davni dani. A zvali su ga Trg kod kneževeog spomenika, a kasnije jednostavno Kod konja. Od prosvećenog kneza ostao je samo konj i oko njega magarci. Tempora mutantur kažu stari Latini. Da, vremena se menjaju, ali mi nikako. Sećamo se kada je pokojni daroviti Brana Petrović tu čitao svoju čuvenu poemu – bilo je to pod Titom – pod naslovom dirljivim – “Jovan Zlatousti čita Manifest komunističke partije na Trgu republike”. Brana je imao dara i rano nas je napustio. A kasnije ko sve nije bio oko spomenika, i kuso i repato i republikanci i monarhisti i novokomponovani pravoslavci. Bio je jednom viđen na cokli spomenika i akademik Dobrica Ćosić, pa su ga pobunjeni studenti oborili sa cokle. Ulice trga pamte naše nade i naše zablude – i prve ljubavi naše. Odosmo mi ovako starački baš sentimentalno daleko.

Ovo što se odigralo na trgu na mitingu Srba sa severa Kosova bilo je i tužno i mučno, na momente i stravično i to tačno u 12 časova i 44 minuta kako je i najavljeno bilo. Srbi sa Kosova neće sporazum koji su Dačić i komšija mu Tači parafirali u Briselu. Bune se i niko im to ne spori jer svako ima pravo da govori, a njima doista nije lako. Sada se bije kosovska bitka, ali ne između Srba i Turaka, pa ni Albanaca, sada se bije kosovska bitka između samih Srba. I još niko ne zna ko će pobediti. Mučno je i neizvesno doista. Ni sami ne znamo šta nas je tu dovelo, sedeli smo u kavani i pre toga, jer dalje od lekara nismo ni mogli – ni štap više nije pomogao. Listali smo Tertulijanovu knjigu De carne Christi, tako nešto u sličnim prilikama nosimo, jer u čekaonicama kod lekara je dosadno i dugo se čeka. Miting je počeo i tu su zastave, himne i bučni povici i neke zastrašujuće parole, ali – tako to biva. Dok su govorili Srbi sa Kosova sve je bilo u redu. Ti ljudi su zaista zbunjeni i nije im lako. Govorili su mirno i nekako, činilo nam se, razložno. I onda je nastala mučnina koja nas je polila nekom zebnjom, i u jednom momentu nam se činilo da su zagraktali gavranovi. Ne, nebo je bilo vedro i sa banatske strane se oglašavao neki prijatan vetar. Ali, ne lezi vraže. Na bini se pojavio preosvećeni mitropolit i to crnogorsko – primorski i skenderijski Amfilohije. Ono skenderijski mu znači Skadar grad u Albaniji na moru ili blizu. On je počeo da govori, ali to nije bio govor već jektenija za mrtve ili zaupokojena liturgija koja se služi samo mrtvima po Trebnuku SPC. Setili smo se naših mrtvih i glas je bio takav – “V mjeste prišnje, mjeste žlatnje idježe njest pečalji i vozdihanija iđeže usi čelovjeci pojdut”. Moramo ovako da transkribujemo onaj divni staroslovenski tekst. Amfilohije je čitao zaupokojenu liturgiju Vladi i Skupštini Srbije. Baš tako. A i Vlada i poslanici su još živi. Neverovatno! I činilo nam se da smo na groblju. Ne na mitingu, nego na groblju. I onda se pojavio umirovljeni vladika zahumsko – hercegovački Atanasije.  Atanasije je loš govornik, na javnoj sceni on muca i uvek se muči kao kaluđer s ku**cem, kako narod naš kaže – mi se izvinjavamo zbog ovog citata, ali to je narodna reč – i ono što izgovori nekako je smušeno i ne baš jasno.

Ipak je on bio u nečem jasan – izdajnici iz Dačićeve Vlade će proći kao pokojni Zoran Đinđić koji je otišao “bogu na istinu”. To je bilo već skandalozno, ali neka se time bave oni koji godinama tragaju za pozadinom političkom Đinđićevog ubistva. Zlosutno je odjeknuo ovaj glas nerazumnog kaluđera Atanasija Jevtiće. To su bile pretnje i sada je frka u javnosti, te da se patrijarh oglasi i ogradi – to smo i mi apelovali odmah nakon mitinga u izjavi Tanjugu – i on se oglasio i ogradio od nerazumnika među svojom braćom arhijerejima. Malo je to pomoglo i mi ne verujemo da će ga oni – patrijarha srpskog Irineja – poslušati, jer njima je malo stalo i do Srba i do SPC i do nas svih. Boli njih uvo za nas, oni teraju svoje ili kako u Sremu kazu teraju mačke na odžak. Bilo je ružno i skandalozno. Neka Dačić vidi zajedno sa Gospodarem Vučićem šta će i kako će, a iguman manastira Dečani o. Sava Janjić je izjavio – Neka nas bog sačuva. I u Crkvi su mnogi zaprepašćeni ovim graktanjem s beogradskog Trga republike. Neki ministar Ž. Obradović iz Dačićeve Vlade pominje da bi trebalo da se oglasi državni tužilac ali – to nećemo dočekati.

Nikad se ništa baš ovako ružno nije dogodilo na Trgu republike u Beogradu i ne ponovilo se.

(Autonomija)