Deca kao jeftina radna snaga i danas su veliki problem čovečanstva. Nalazimo ih u mračnim radionicama kako šiju jeftinu odeću i obuću za bogati Zapad ili do iznemoglosti rade na plantažama kakaa. To su pojave koje Zapad kritikuje i osuđuje. Međutim, do nedavno, u srcu civilizovane Evrope, živela su deca koja su, uz državni blagoslov, bila tretirana kao roblje. Reč je o takozvanoj „Verdingkinder“ – deci koju je država odvajala od porodice i davala ih porodicama u kojima su uglavnom bila korištena kao jeftina radna snaga.

Deca kao roblje u modernoj Švajcarskoj

Švajcarska vlada se prvi put javno izvinila žrtvama nehumane socijalne politike koja je zapečatila sudbinu mnoge dece u toj zemlji.

„Molim Vas od sveg srca u ime Švajcarske vlade za oproštaj zbog nepravde i patnje koja vam je nanesena. Ovo mračno poglavlje švajcarske istorije ne sme biti zaboravljeno“, rekla je švajcarska ministarka pravosuđa Simoneta Somaruga ove sedmice pred parlamentom u Bernu tokom sednice posvećene ovoj temi. Činjenica da je ova praksa postojala sve do 70-tih godina prošlog veka, ostatku Evrope zvuči zastrašujuće.

Deca iz porodica u kojima je vladao alkohol, nebriga ili siromaštvo, ili jednostavno napuštena deca, davana su „na brigu“ porodicama, uglavnom na selu. Međutim, umesto topline doma, često traumatizovanu decu, dočekivali su prisilni rad na polju, batine pa čak i silovanja. Sve do 70-tih i 80-tih godina prošlog veka vrlo konzervativno švajcarsko društvo (pravo glasa za žene uvedeno je tek 1971.) nije imalo preterano sluha za patnje najslabijih. „To je bilo vreme kada društvo siromašnima jednostavno nije priznavalo pravo na vaspitanje rođene dece“, kaže Valter Cvalen, predsednik udruženja „Verdingkinder“ koje okuplja oko 150 žrtava ove nehumane prakse.

Horor u idili

Deca su u novim porodicama bila izložena gladi, fizičkom i seksualnom nasilju, svakodnevno ponižavana: „Ova deca su svakodnevno rasla uz reči – Od tebe nikad ništa neće postati, ti si nesposoban. Ti si jedno veliko ništa“, priča Cvalen.
Izvinjenje švajcarske države, čiji su organi godinama sprovodili nehumanu praksu, za mnoge dolazi prekasno. Serđo de Veki, jedan od žrtava, državi prebacuje dugogodišnju neosetljivost na ovo pitanje. „Tretirali su nas kao robu, ne kao ljudska bića. I to je ono što prebacujem tada odgovornim političarima“, kaže de Veki za nemačku televiziju ARD.

Praksa iskorištavanja dece kao radne snage bila je vrlo raširena u Evropi sve do početka 20. veka. Naučno su vrlo dobro istraženi slučajevi takozvane „Schwabenkinder“, dece iz siromašnih alpskih predela, uglavnom Južnog Tirola, koja su kao roblje bila prodavana u bogatu južnu Nemačku gde su radila na seoskim gazdinstvima. No, nigde se praksa prisilnog odvajanja dece i prisilni rad nisu zadržali toliko dugo kao u Švajcarskoj.

Prisilne sterilizacije

Istovremeno s problemom „Verdingkinder“ Švajcarska se suočava i s jednim drugom jezivim društvenim fenomenom novije prošlosti: prisilnom sterilizacijom građana koje su vlasti smatrale „nedostojnim razmnožavanja“. Ova praksa koja se temelji na principima eugenike zakonski je zabranjena tek 2000. godine!

Mnoge žrtve sada od države zahtevaju novčanu pomoć. Jer posle torture u detinjstvu i odlaska na slobodu s punoletstvom, većina nije pronašla put u normalan život. Međutim, na političkoj sceni, već je počela svađa oko toga ko je finansijski odgovoran za isplatu odštete: država, kantoni ili opštine.

(Deutsche Welle)