Svakog meseca EPS na više od 1,8 miliona adresa domaćinstava u Srbiji pošalje račune za struju, a da se ne zna da li je količina koja je osnov za obračun tačna. Naime, utrošak energije meri se brojilima koji ne smeju da budu u upotrebi, jer nije potvrđena njihova ispravnost.
– Stara, indukciona brojila, kad nisu ispravna, mere manju potrošnju od stvarne i rade na našu štetu – naglašava Vasić, i dodaje da po osnovu krađe struje i neispravnih brojila EPS godišnje izgubi oko 60 miliona evra.
S druge strane, Zoran Nikolić, potpredsednik Nacionalne organizacije potrošača Srbije kaže da se uopšte ne postavlja pitanje da li je zbog neispravnih brojila na gubitku EPS ili potrošači, jer to niko ne može da kaže kad uređaj nije baždaren.
– Takvi uređaji ne bi uopšte smeli da se koriste, jer nisu pouzdani. Potrošači imaju pravo da ospore račun koji mu je stigao kad je već istekao rok za proveru ispravnosti strujomera – ističe Nikolić.
(Brojila ne mere tačnu potrošnju struje: Pokvareno 1,8 miliona strujomera, Stevan Veljović, Blic, 28.03.2013.)

Kada se želi znati da li je neko “normalan”, to jeste da li su mu sve ovce na broju, pita se: jesi li ti baždaren? Ne cenim “normalnost” kao neki omer zdravorazumskog prosuđivanja jer je ta normalnost – kao i zdrav razum uostalom – toliko profanisana i izvitoperena raznim malograđanskim “viđenjima” normalnog da je izgubila i svoj smisao, ali to je stari problem koji se konstantno ponavlja samo u novim okolnostima. Malograđanska svest je kriva za mnoge nepravde i stradanja ljudi, uzmimo samo prošli dvadeseti vek, i ta fatalna normalnost je bila omer svekolikog uniformisanja gde je sve što je “štrčalo” moralo biti odstranjeno – totalitarni sistemi nacizma i fašizma, pa komunsitički režim ex SSSR-a ili Mao Ce Tungove Kine itd. Pozvati se na normalnost često znači odustajanje od pobune, kritike vlasti; biti normalan znači ne sukobljavati se sa sistemom; biti normalan znači biti poslušan, ne isticati se ničim; biti siva sredina…

E sad, u Srbiji ovi malograđanski aspekti normalnosti kao “psihologije” većine su toliko izvitopereni i suludi da, bez obzira što toliko godina pokušavam da razumem ovu našu papazjaniju od građanske (ne)svesti, još uvek se iznenadim koliko smo ne-normalni. Francuski filozof Mišel Fuko je držao predavanja na čuvenom Kolež de Fransu, tamo negde sedamdestih godina prošlog veka, koja su kasnije objedinjena u knjizi pod nazivom “Nenormalni”. Fuko ukazuje na to kako vlast/moć manipuliše sa standardima normalnosti i kako institucionalizacija ludila i asocijalnog ponašnja krije u sebi beskrajno mnogo mogućnosti za kontrolu ljudi. Srbija je sjajan primer kako se od standarda normalnosti koje je društvo baštinilo u jednom sistemu vrednosti kakav je bio u komunističkoj Jugoslaviji – a koji je, ruku na srce, ipak nosio u sebi proevropski duh i bio na zavidnom nivou naspram onog što dolazi posle – najedanput našla u haosu i košmaru sopstvene nacionalne mitologije koja je pak uništila i ono malo građanske svesti koja se zapatila u ex režimu.

Kao da je naslućivao šta će da se desi, Borislav Pekić je govorio – mislim da je u pitanju osnivački kongres DS-a – da je dosta bilo “vrućih” i “hladnih” (aludirajući na biblijsko-božanski savet: moraš biti hladan ili vruć, ako si mlak, Bog će te ispljunuti iz usta svojih) i da su nam potrebni “mlaki”, to jeste racionalni političari zapadnog kova kojima će zdrav razum biti vodilja, a ne jednopartijska ideologija ili pak nacionalna mitologija. Nekoliko godina kasnije Srbija tone u ludilo i bezumlje gde su svi standardi stare normalnosti i racionalnosti uništeni, a na njihovo mesto je došla suluda svest plemenskih ratnohuškača. Dobro, sve republike Jugoslavije su imale svoje verzije ludila i “iskakanja iz šina”, ali su ipak koliko-toliko uspele da se vrate na evropski kolosek (Slovenija, Hrvatska) dok je Srbija tonula u samo-svoje-specifično ludilo, i nažalost to traje i do danas. Anahroni nacional-romantizam mešan sa političkim interesima i biznis-kriminalom stvorio je famu o ne-normalnom Srbinu (Srbi su lud narod!) koji se nikog ne boji, svima prkosi i gine za svoje “Kosovo”, gde god ono bilo. Ovaj ne-normalni Srbin je neko polu-građansko–polu-mitsko biće (hermafrodit) koji bi da sveti Kosovo, ali bi i u EU…

Raspolućena svest građanki/građana Srbije glavinja negde “međ javom i međ snom” i nema snage da se urazumi, opasulji i vrati u tokove common sensa. Mi bi još uvek radije da “silazimo sa uma” i više volimo “svetao dan” naše mitologije nego racionalnu zapadnoevropsku “tminu” koja nas ubija svojom zdravorazumskom logikom. Ne volimo ti mi onu Hegelovu sovu što leti u sumrak, mi smo više za našeg “svetlo-dnevnog” beloglavog orla što ponosno i prkosno leti u visine.

“Svakog meseca EPS na više od 1,8 miliona adresa domaćinstava u Srbiji pošalje račune za struju a da se ne zna da li je količina koja je osnov za obračun tačna. Naime, utrošak energije meri se brojilima koji ne smeju da budu u upotrebi, jer nije potvrđena njihova ispravnost” – opet moram da citiram. Mnogima od ovih neispravnih brojila je istekla garancija još pre mnogo godina, to jeste nisu baždareni još tamo od ranih devedesetih. Kako ova brojila beleže potrošnju struje i koliko više ili manje plaćamo električnu energiju – prosudite sami. Da li su na šteti građani ili pak štete više ima elektro-distrubucija? Pa opet smo na gubitku svi zajedno, kako god okreneš…

U Srbiji je danas preko million građana učlanjeno u neku od političkih partija i to samo govori o stepenu naše zaluđenosti partijskom svešću koja nas lako potkupi i prevede na svoju stranu logikom ćutnje i sitnog interesa: ćuti di si, kakav si, ni za bolje nisi… Jadni smo i bedni, ali svejedno služimo političkim “elitama” koje se nisu promenile od devedesetih, štaviše dobile su nove forme nakazne pretvornosti koja se širi po nama kao neko maligno oboljenje. Nismo baždareni na vreme, šta ćeš…

(Autonomija)