Zaim, penzionisani milicioner iz Tešnja ne veruje da je njegov sin Adnan mrtav, već da je zarobljenik u rudniku u Srbiji. Ismejavaju ga. Celuloidna radnja iz „Gori vatra“ događa se 1997, dve godine posle rata u BiH. Poslednji Bošnjak iz konc-logora u Srbiji je oslobođen pola godine posle završetka rata u BiH, aprila 1996.
Mujo Vatreš je prvi logoraš iz „izbegličkog centra“ kome je Srbija u januaru dosudila 4.800 evra odštete za šest meseci preživljenih u logoru Mitrovo Polje. Sudije su time u presudi učešće Srbije u ratu u BiH okvalifikovale strože od Međunarodnog suda pravde. Vatreš je jedan od 15 Bošnjaka, logoraša iz Mitrovog Polja i Šljivovice koje Beograd kvalifikuje kao „izbegličke centre“, a zbog kojih Fond za humanitarno pravo traži od Srbije naknadu štete.
Vatreš, fizički radnik, živi od 300 konvertibilnih maraka penzije: „Ja sam zamišljao uveče kad legnem, da izjutra možda neću biti živ. Šest mjeseci svaki dan tako misliš. Ko je god bio tamo, niko nije dobro prošao“, priseća se.
On je sa nekoliko stotina Bošnjaka, nakon pada zaštićenih enklava Srebrenice i Žepe, pokušao da umakne genocidu preplivavajući Drinu. „Na ulazu u Šljivovicu su nas od kapije do zgrada tukli, udarala je policija, ne more opasnije biti. Tu sam prenoćio i prebačen u Mitrovo Polje. Bilo je i kreveta koji su imali dušeke, što jes’, jes’. Ja sam na iverici spavao možda jedno pet mjeseci. Nama skoro tri mjeseca nisu dali ni da se brijemo, ni da se kupamo. Prva dva dana je bila hrana dobra, po četvrt hljeba i narezak. A, poslije samo u konzervama čaj, popara, nekad ne bude u njoj ni dvije kašike da pojedeš. Ja sam imao 103 kile, bio sam siš’o na 53 kile. Tu sam najviše dobio traumu, koju su mi tako i procjenili. Bio sam ispravan pre toga. Ispitivanje je bilo uveče, četiri do pet sati, u dan slabo. Velika patnja, ne mere opasnije biti na životu“.
Neorganizovana zavera organizovanog ćutanja
Prema svedocima, mučitelji su bili vojnici i policajci tadašnje SR Jugoslavije. Mučilo se u logorima od Batajnice, preko Sremske Mitrovice, do Padinske Skele. O tome svi ćute. Kao i o logorima za zarobljene u Hrvatskoj: Stajićevo, Begejci, Niš, Beograd.
Amor Mašović iz Instituta za nestale BiH je pet meseci nakon okončanja rata u BiH kome je prisegao i Slobodan Milošević posetio logor Šljivovica „ograđen bodljikavom žicom visine oko 1,5 metara, sa psima, jakom policijskom stražom naoružanom dugim i kratkim cevima. Tamo je bilo 276 zarobljenika, a kroz Šljivovicu je prošlo 900 logoraša“. Među njima i maloletnici. Kao i u Hitlerovim konc-logorima, zarobljenici Srbije su bili u barakama.
Munib Omanović je iz Žepe početkom avgusta 1995. sa više od 100 muškaraca krenuo u Srbiju, jer „tamo nije bilo rata“. Od Žepe do Srbije hodao je tri dana. Na obali Drine zarobila ga je jugoslovenska vojska. Naredili su im da legnu na zemlju a onda su gazili po njima. Potom bi neko od zarobljenih morao da kaže neki broj, a onda bi vojnici izveli čoveka sa tim brojem i simulirali bi klanje stavljajući mu nož pod grlo. U Šljivovici je boravio u sobi veličine 4×3 kvadratna metra sa više od 30 ljudi. Spavali su na podu. Ćebad su dobili posle dva meseca, a krevete dva meseca pre izlaska iz logora. Policajci u uniformama su logoraše psovali, nazivali „balijama“. Četiri logoraša su dnevno delila jedan hleb i konzervu ribe ili mesnog nareska. Međunarodni komitet Crvenog krsta (MKCK) im je dovozio hranu, ali policija nije dozvolila da se podeli logorašima. Sa predstavnicima MKCK su mogli razgovarati samo pred policajcima. U logor je uredno dolazio službenik Jugobanke, koji je logorašima koji su ih imali, menjao nemačke marke za dinare kako bi mogli da kupe hranu iz kombija koji je dolazio u logor. Nije bila dozvoljena zamena deviza „na crno“. Bilo je dozvoljeno otimanje međunarodne humanitarne pomoći i kupovina hrane po proizvoljno utvrđenim cenama za logoraše.
Amir Mednolučanin je u Mitrovom Polju prespavao šest meseci na podu sobe veličine 3,5 x 4m2 sa 13 ljudi. Morao je da se odaziva na ime „Draža“, da peva četničke pesme, a policajci su ih tukli „kad im se ćefne“. To je bio objekat MUP-a Srbije. Danas je tu omladinski odbojkaški kamp sa žurkama, izborom miss i mistera, karaoke partijama, posetama Muzeju vina.
Dobrovoljni zločinci
Sa Zajkom Imamovićem je u Srbiju prešlo oko 200 ljudi. U Šljivovici su ga jedne večeri policajci toliko tukli kablovima, da su mislili da su ga ubili. Od batina nije mogao da se izuje. Pije lekove i smatra da nakon logora više nije isti čovek.

U Šljivovici u WC se moglo samo kada policajci odrede. Logoraši su morali da, dok čekaju u redu za toalet, stoje sa podignuta tri prsta, a kad su došli na red morali su da imitiraju voz i lokomotivu i da daju „žmigavce“ kada skreću sa staze u WC. Hranu koja se služila vrela morali su brzo da pojedu ili da trče dok jedu. Amir Omerspahić, tada dvadesetjednogodišnjak svedoči: “Stražari su brojali do deset, i onaj ko dotad ne bi pojeo svoj obrok dobio bi batine”. Omerspahića su prozvali „Kraljević Marko“. “Kad bismo išli po vodu ili u klozet, morali smo se prvo prekrstiti, reći naglas svoje srpsko ime, i tek tad bi nas pustili”, kaže. U logoru su morali od kamenja da prave srpski grb i da guraju nepomično kamenje. Vlasti su 14 logoraša otpremile u Padinsku Skelu kao „ratne zločince“. Oslobođeni su. U Užicu je uništena dokumentacija o Šljivovici.
Ismet Šehić iz okoline Srebrenice je u avgustu 1995. godine sa ocem, bratom i još nekoliko ljudi prelazio Drinu nekoliko dana gumenim čamcem a sve vreme su ih granatirali. Kad su ih uhvatili, vojnici su ih tukli nogama i rukama dok su ulazili u vojni kamion. Noću su prebačeni u logor Šljivovica. Prilikom prvog saslušanja Ismet je udaren kundakom, a policajci su ga primoravali da prizna da je ubio 100 ljudi i još 50 zaklao. Prilikom drugog saslušanja dobio je 100 udaraca po rukama.
Izbeglice iz Srebrenice i Žepe su svedočile i o seksualnom zlostavljanju. Prema nepotpunim podacima, trojica nisu preživela: jedan se ugušio u kamionu dok su ga vozili u logor. Beograđani su 1941. takve kamione zvali „dušegupke za Jevreje“. Drugoga je ubio vojnik, a treći je umro od batina.
Šljivovica se reklamira kao „prelepo zlatiborsko selo, poznato po tradicionalnom gostoprimstvu, čistom planinskom vazduhu, prelepim krajolicima i naravno rakiji šljivovici. A da bi ugođaj bio potpun tu je i prva srpska fabrika sira, kajmaka, pršute, ostale suvomesnate robe, kupinovog vina. U selu je i jedinstvena Tijanića vodenica u kojoj živi i stvara najškolovaniji vodeničar u Srbiji, akademski vajar Branko Tijanić. On ima u okviru vodenice atelje u kome je nastao monumentalni spomenik Braniocima Republike Srpske, koji se danas nalazi na trgu u Višegradu, zatim spomenik Draži Mihailoviću, koji je postavljen u Ivanjici“. U selu su dve Bogorodičine crkva. O Uskrsu u Šljivovici je sajam rakije.
Komandant savezničkih snaga Dvajt D. Ajzenhauer naredio je građanima Gota 1945. da obiđu ispražnjeni koncentracioni logor Ordruf, ispostavu Buhenvalda, u susedstvu. Posle „posete“ gradonačelnik mestašca u kojem su se proizvodile lutke, gde je živelo siroče Johan Sebastijan Bah i koje je inspirisalo Karla Marksa da napiše “Kritiku Gotskog programa“ i njegova supruga su se obesili.
Suveniri iz najveće evropske grobnice
U leto 2010. iz jezera Perućac je ekshumirano 396 posmrtnih ostataka, delova 260 tela uglavnom Bošnjaka iz istočne Bosne ubijenih u ratu od 1992. do 1995. Zbog remonta obližnje hidroelektrane nivo jezera je spušten za 18 metara tako da se mogao pretražiti teren. Hidrocentrala nije radila ni 1992. godine kada su o turbine zapeli višegradski leševi. Niko nije govorio o tom zločinu. Još je evidentirano 800 „nestalih“ iz Višegrada.
Te 2010. su izvađeni i skeleti Albanaca koji su ispali iz kamiona-hladnjače koji je gurnut u jezero u proleće 1999. Većina je bila u civilnoj odeći. U jezeru je ostalo između 20 i 50 Kosovara. Institut za izveštavanje o ratu i miru je objavio da su svedoci sudbine hladnjače dobili najpre policijske pretnje, a zatim po 20 nemačkih maraka da ćute. Za te pare ćute već 14 godina.

U bezazleno vreme SFR Jugoslavije brodići su prevozili od Perućca do Višegrada. U vreme Srbije jezero se reklamira kao „pogodno za ribolov i kupanje. Tu se održava svetsko prvenstvo u lovu na mladicu. Pobednici ulove primerke teške i do 5 kg. Tokom jula održava se ’Drinska regata’ sa deset hiljada učesnika 2010“. Prateće manifestacije su trubači, skokovi sa mosta, sajam suvenira, meda i rakija, „igre bez granica“, takmičenje u preplivavanju jezera i priprema riblje čorbe čiji su osnovni sastojci iz jezera.
Mašović, predsednik Komisije za traženje nestalih Federacije BIH ocenio je kad je završena ekshumacija 2010. da je više od 2.000 ljudi još u jezeru „što ga čini najvećom masovnom grobnicom u Evropi“.
(Autonomija)