Demokratski preobražaj srpskog društva do pre samo dve godine i najoptimističnijima je, neretko, znao da zaliči na gotovo nemoguću misiju. A onda se, nakon studentskih i građanskih protesta, u noći 25. oktobra, dogodio preokret koji mnogi od nas vide kao neupitnu istorijsku šansu. Upravo se ovih nedelja uveravamo u frapantne razmere kriminalizacije jedne, de facto evropske, države koju je oteo, preoteo, uzurpirao parapolitički fenomen koji ima sve odlike minuciozno razrađenog plana gigantskog kartela. Šta zapravo znači uspostavljanje pravne države za Srbiju i zemlje koje je okružuju, pitanje je čiji nam odgovor, ovako umornima, izranjavljenima i sluđenima četrnaestogodišnjim terorom, često izmiče. Za Srbiju ono znači povratak iz političke kliničke smrti, za okruženje – bez obzira na ožiljke i loša iskustva – ono znači izlazak iz zone međunacionalnih konflikata i suštinsku nemogućnost započinjanja nekih novih, fatalnih sukoba. Jer, znamo, da demokratski uređene države uvek nađu načine da mirno i diplomatskim dijalogom rešavaju muđusobna sporna pitanja.

I dok se utisci u Srbiji (i okruženju) još sabiraju i preispituju, korisno je ove događaje sagledati iz nešto udaljenije perspektive. Ako ne vremenske, onda – geografske. Kada je, dakle, na vanrednim parlamentarnim izborima održanim 25. oktobra 2026. godine Studentska lista osvojila 52,7% glasova i 140 od 250 mandata u Skupštini Srbije, okončavši četrnaestogodišnju vladavinu Srpske napredne stranke, svetski mediji su to nazvali „političkim zemljotresom“. Ali tek su reakcije akademske zajednice i međunarodnih instituta pokazale razmere onoga što se dogodilo: prvi put u modernoj Evropi studentski protestni pokret, bez partijske strukture, bez vođe i bez finansijske mašinerije, nenasilnim putem je došao na vlast na izborima.

Najcitiranija ocena dolazi od Đorđa Frušonea, istraživača Italijanskog instituta za međunarodne političke studije (ISPI) i člana Savetodavne grupe za politiku Balkana u Evropi (BiEPAG): „Istorijsko dostignuće koje ističe vrednost demokratije u trenutku kada su evropske ulice u previranju, što studente čini uzorom i za ostatak kontinenta“, naveo je Frušone u analizi za The New Union Post, nedelju dana nakon izbora. Posebno je istakao tri elementa koja Studentski pokret u Srbiji izdvajaju od drugih pokreta: autonomnu organizaciju kroz plenume i rotirajuće delegate, pokret koji je krenuo sa periferije ka centru – iz Valjeva, Kragujevca, Novog Pazara, Novog Sada ka Beogradu i istrajnost protesta, pretočenu u originalne akcije poput biciklističke vožnje do Strazbura i ultramaratona do Brisela. „Ne mogu”, dodaje Frušone, “da se setim ničeg sličnog bilo gde u svetu – grupa mladih, nepoznatih većini, bez partijskih struktura, bez novca i bez vođe, uspela je da sruši autokratu koji je kontrolisao sve medije, policiju i kriminalne mreže i imao gotovo neograničene finansijske resurse. I sve to bez ijednog čina nasilja. (…) Evropa sada uči od Srbije, a ne obrnuto”.

Britanski Guardian je ceo globalni talas protesta mladih nazvao youthquake – omladinski zemljotres – a Srbiju izdvojio kao najznačajniji slučaj: „Najznačajniji talas protesta dogodio se u Srbiji… studentska lista uspela je ne samo da dovede do odlaska dugogodišnje vlasti, već i da osvoji mandat za formiranje nove administracije. Ništa slično se do sada nije dogodilo“.

Erika Čenovet, profesorka sa Harvard Kennedy School i vodeći svetski autoritet za istraživanje nenasilnog otpora, ocenila je da se događa „globalno političko buđenje Z generacije“ koja je „umorna od toga da gleda kako ih njihovi politički sistemi izneveravaju“.

Timoti Garton Eš, britanski istoričar (Oxford) je, u eseju In praise of Serbian students, napisao da je reč o najdužoj i najupornijoj studentskoj mobilizaciji u modernoj Evropi i da su mladi pokazali da su „svesni toga kako režimi uništavaju njihovu budućnost i jednostavno – neustrašivi“.

Džon Adam Tuz, englesko-američki ekonomski istoričar (Columbia University), u podkastu Ones & Tooze (Foreign Policy) opisao je pokret kao „singularan, radikalan i nov“, jer je prvi put posle više od trideset godina javno rekao da „postoji alternativa za njihovu zemlju“. Tuz je posebno pohvalio što pokret nije ostao samo na nivou protesta, već je okupio značajan broj vodećih ekonomista i ponudio ozbiljan ekonomski program, čime je pokazao da studentski pokret nije bio samo korektiv vlasti, već da je postao i politički subjekt.

Kako su samoorganizovani studenti i građani uspeli da pobede političkog predatora koji je u prethodnih četrnaest godina proždirao svakog ko bi mu se našao na putu – biće još dugo tema za političke, organizacione i socijalno-psihološke analize. Kao što će jedna od glavnih tema u neposrednoj budućnosti biti načini na koje će Studentska lista ovu neverovatnu energiju transponovati u “klasične” političko-institucionalne obrasce. Ono što je, međutim, već sada jasno jeste da je većina građana Srbije na pravi način odgovorila na osnovni zahtev svog vremena – da aktivno deluju i vrate sopstvenu državu sebi. U trenucima kada je izgledalo da su zaglavljeni u slepoj ulici sopstvene građanske nemoći, učinili su da ta akcija izgleda kao istinski istorijski preokret. Kao intervencija u nemogućem. Kao povratak (istorijski) otpisanih.

(Antena M)