Eliot Nes nije bio političar nego federalni policajac. Političar ne sme da se ponaša kao policijac, a ako to radi, ne sme mu se takav pristup dozvoliti. Inače, nesporno je da je ovde neophodna dobro organizovana borba protiv korupcije. Međutim, ono što se sada vidi na političkoj sceni jeste represija pojedinaca za koruptivna krivična dela, koju, takođe nesporno, oni zaslužuju. Ali taj deo antikorupcijske borbe moraju obaviti pravosudni organi – tužilaštvo i sudovi. Oni su, međutim, do te mere devastirani da ne umeju da deluju bez tzv. političke volje. U jednoj od svojih brojnih izjava, Aleksandar Vučić nam saopštava kako više niko ne sprečava ni policiju ni tužilaštvo da rade svoj posao. U svemu tome, međutim, Vučić ne insistira na izgradnji pravne države, već se uzda u političku volju. A ona je, po pravilu, kratkog daha.

Ovo su reči profesorice Vesne Rakić-Vodinelić sa Pravnog fakulteta Univerziteta Union iz Beograda, pravnog eksperta i članice Inicijativnog odbora nove stranke koju je pokrenuo bivši premijer Zoran Živković u nameri da je ozvaniči narednog meseca, a koja se odazvala na pitanja “Dnevnika” o aktuelnoj situaciji u zemlji.

Koji bi po vama bili kardinalni kriterijumi da je politika konačno ostavila policiju, tužilaštvo, sudstvo da rade svoj posao?

– Bez političke volje Vučića i njegove političke stranke, tužilaštvo i policija bi i dalje vredno studirali spise Saveta za borbu protiv korupcije i ostali na teorijskom izučavanju nasleđa Verice Barać. Da teoriju preobraze u praksu, navodno, bila im je potrebna samo ona – politička volja. Zakon sam po sebi, bez političkog začina, našim tužiocima i policajcima nije dovoljan.

To je poraz pravosuđa Srbije, jedan od mnogih. Ono što u ovakvom pristupu smeta jeste činjenica, da dok se sprovodi represija prema učiniocima koruptivnih krivičnih dela, izostaje ispitivanje ostalih na koje ukazuje Savet za borbu protiv korupcije i Evropska unija. I ne samo to. Donose se, i to po hitnom postupku, zakoni koji u sebi sadrže koruptivne odredbe. Na primer, Skupština ovih dana razmatra izmene i dopune Zakona o planiranju i izgradnji. Vlada je predložila da se, na godinu dana, odloži primena odredaba o konverziji zemljišta. Oni koji su kupili kompanije koje imaju pravo korišćenja zemljišta, besplatno će koristiti to zemljište. Takav pristup ih motiviše da ne razvijaju dalje delatnost tih kompanija, nego da zarađuju izdavanjem zemljišta u zakup.

Kakav bi onda pristup trebalo ustanoviti?

– Sistematska borba protiv korupcije – tako kazuju Dvadeset principa Saveta Evrope o borbi protiv korupcije i Konvencija UN o suzbijanju korupcije – pre svega treba da bude zasnovana na prevenciji (tj. sprečavanju) korupcije, a tek potom na represiji. Zakoni koje donosi Skupština su najbitniji za prevenciju korupcije. Ovako, jedan deo vlasti (Vlada i pojedini njeni ministri) represiraju korupciju, a drugi deo vlasti (paradoksalno, opet Vlada i neki drugi ministri, pa potom i Skupština) ne sprečavaju, ne preveniraju korupciju.

Dakle početni uslov da pravosuđe radi ono što mora, trebalo bi da bude sistem, pravni i društveni, a ne nečija politička volja. Za tako nešto potreban je bar elementarni plan da se ne bi događalo ovo što se događa, tj. da jedna politička volja negira drugu.

Ima li šansi za ono što je Jadranka Kosor uradila u Hrvatskoj – dopustila da se procesuira “njen” Sanader, da to sada urade Vučić i Dačić svojim klijentima?

– Takvih šansi uvek ima. Pitanje je, prvo, da li one doprinose održavanju partokratije ili su odista anti-korupcijski zahvati, a drugo – koliko stvarno doprinose napretku društva, ako se sve obavi kao spektakularna represija sa estradno-tabloidnim šmekom? Ne znam šta će dalje činiti Dačić i Vučić. Možda će imati u vidu to da je Kosorova izgubila izbore pošto je Sanader procesuiran i pošto je potpisan ugovor o pristupanju EU. Naravno, tu je i pitanje ko bi bio „naš Sanader“. Mišković nesumnjivo to nije, jer ma kakav da je bio njegov uticaj na formiranje vlada, on izvorno nije političar, niti ga kao takvog percipiramo, već sporni bogataš, ukratko tajkun. Međutim, političari su mu omogućili tajkunski položaj.

Za poređenje sa Sanaderom mora se potražiti „odgovarajući“ političar. I Hrvatska ima svog Miškovića. Taj je, međutim, slobodan. Možda kao razlog za ovu obrnutu sliku treba tražiti u činjenici da se u Hrvatskoj na poslednjim izborima vlast promenila temeljitije nego u Srbiji. Ovde, delove i ranije i ove vlasti čine SPS i G17, i ranije i sada na ključnim političkim položajima – i to značajno otežava pronalaženje adekvatnog „Sanadera“. Takođe, Sanader je procesuiran tek posle izbijanja sukoba u okviru tada vladajuće HDZ. Ako bi se primenio isti model na Srbiju „našeg Sanadera“ bismo mogli dobiti ako bi izbio unutrašnji sukob u SNS-u. Sve u svemu, mislim da je hrvatski model, ako bi se primenio u Srbiji bio pođednako politički kalkulativan, uglavnom estradni, bez preobražavajućeg društvenog potencijala.

U inicijativnom ste odboru nove stranke Zorana Živkovića, što je prvi pokušaj da se posle više od godinu dana i “Preokreta” koji to nije uspeo, pokrene politička scena Srbije. Na koji način biste vi, tj. nova stranka centra, to uradili? Kako mislite da motivišete rezignirane birače?

– Neću reći ništa novo – poverenje birača u političke stranke, ne samo u Srbiji, je manje nego ikad od ponovnog uvođenja formalne parlamentarne demokratije početkom devedesetih godina. Verujem da bitan razlog za to leži u formiranju tzv. političke klase, bez obzira na ideološke razlike između stranaka i čak bez obzira na to da li se nalaze na vlasti ili u opoziciji. Posledice formiranja partokratske vladavine, pored nepoverenja građana i brisanja ikakve odgovornosti stranaka prema biračima, jeste i formiranje jedne upravljačke klase i klase onih kojima se nastoji vladati. Ti drugi su birači iz čije političke volje bi svaka vlast morala izvoditi svoj legitimitet. Navodno je, prema Ustavu, u Srbiji građanin taj koji je suveren. Svoju navodnu „suverenost“ građani, međutim, ne osećaju u svakodnevnom životu.

Šta je po Vama presudan kvalitet Zorana Živkovića koji bi mogao da povede jednu generaciju ljudi koji na prethodnim izborima nisu imali alternativu, pa ili nisu izašli na biralište ili su glasali belim listićima?

– Zorana Živkovića poznajem od početka devedesetih godina, ali ne prisno. Budući da nikad nisam bila članica Demokratske stranke, ne znam pojedinosti o njegovom delovanju u toj stranci. Ono što vidim kao njegove važne političke kvalitete za Srbiju jesu energija fokusirana na građenje, a ne razgrađivanje, i otpor prema vladavini stranačkih oligarha umesto vladavine članstva. Da li će imati dovoljno harizme da zajedno sa članovima nove stranke učini dovoljno da se rezignacija preobrati u nadu, a onda i u aktivizam, ne može se za sada odgovoriti, ali se mora probati. Za sve to nije dovoljna volja jedne grupe ljudi, već i spremnost građana da ozbiljno praktikuju svoja politička prava i razumevanje da imaju mogućnost uticaja na politiku ovog društva.

Da li se u vašem krugu (tj. novoj stranci) već kuju “politike”? Šta biste mogli da kažete o “vojvođanskom pitanju”?

– Za sada se većina razgovora odnosi na organizaciona pitanja. Tzv. vojvođansko pitanje je ozbiljno i postaje sve ozbiljnije. Nažalost, pogoršanje ukupnog političkog tretmana Vojvodina mnogo duguje ranijoj vlasti u kojoj je dominirala Demokratska stranka. Vojvodina mora imati jasno uređen položaj ne samo kao istorijska, nego i savremena evropska autonomija, sa svim ovlašćenjima kakva te autonomije obično uživaju, uz ozbiljno utemeljenje i efikasnu zaštitu manjinskih prava, kao i pojedinačnih ljudskih prava svih. To traži dobro ustavno uređenje i politički nezavisan Ustavni sud. Ni jedno ni drugo danas nemamo.

Relja Knežević (Dnevnik) 

Demokratija s izvora

Za šta će se zalagati nova stranka?

– Nova stranka koja je tek u procesu formiranja i još uvek nema ime, će nastojati da se ne uključi u partokratiju, već da promoviše demokratiju u izvornom smislu reči. Da li će, kako pitate, uspeti da dopre do šireg kruga građana, ne znam. Jedini ozbiljan način da se to pokuša jeste sticanje poverenja primerom ponašanja u svakodnevnom političkom životu. Budući da stranka još nije formirana i da nije izvesno koliko će građana uopšte biti zainteresovano za njen rad, metodi njenog delovanja, za početak, sastojaće se u postavljanju pitanja o tome da li moramo da podnosimo način života koji nameće partokratska oligarhija, zašto smo spremni da to podnosimo, koji su načini otpora osećanju bezizlaznosti i nemoći. To traži i istraživanja, i to u neposrednim kontaktima, dobrih ideja kojih nesumnjivo ima, ali na koje se ljudi oslanjaju više u privatnim kontaktima, a ne u javnom delovanju.