Studentska lista potukla je Aleksandra Vučića do nogu na vanrednim parlamentarnim izborima. Nakon 14 godina nasilja, divljanja, destrukcije i autodestrukcije, kriminala, uništavanja države i društva – naprednjaci su konačno svrgnuti sa vlasti. Diljem Srbije traje slavlje zbog ubedljive pobede i skidanja sa trona autokrate i njegove razbojničke bande ovlaš maskirane u političku stranku. Sve do skoro delovalo je da će Vučić vladati dokle mu se prohte, da će držati građane u zarobljeništvu, pretvarajući Srbiju u Belorusiju na Balkanu.

Radost je preplavila bolji deo srpskog društva, a raduje se i čitav region, jer će i našim komšijama laknuti. Naravno, iz susedstva stižu i pitanja da li će se promeniti odnos Srbije prema komšijskim državama. Strepnja je razumljiva i opravdana, izazvana je višedecenijskim, a ponegde i dugotrajnijim lošim iskustvima sa srpskim vlastima. Srbija tradicionalno ne zna šta bi sa sobom, nije u stanju da rešava sopstvene nagomilane probleme koji su već dostigli čvrstinu sedimenta, pa zato zlostavlja svoju najbližu okolinu, hegemonističkom politikom, a ponekad i radikalnijim sredstvima poput ratova, etničkih čišćenja i genocida.

Kuća sklona padu

Autokrata je srušen, ali i iz studentskog tabora su stizale nacionalističke poruke, guslale su se vazda iste vidovdanske mrtve priče, srbovalo se u dobro znanom maniru od kojeg strahuju naši susedi. Nismo baš navikli da sebe gledamo sa strane, uobičajili smo da se izolujemo od svih i zagledamo u vlastiti pupak, dočim nam za vasceli svet puca prsluk.

Međutim, dovoljno je samo malo pogledati sebe očima drugih, pa videti da su komšije od nas skoro pa digli ruke, da nas smatraju nepopravljivim, neizlečivim slučajem, ogrezlim u mitomanske fantazije o dominaciji nad drugima, u patološke deluzije o Kosovu kao svetoj srpskoj zemlji, Crnoj Gori kao srpskoj Sparti i Republici Srpskoj kao najvećoj srpskoj pobedi u XX veku, što reče otac nacije i militarističke naracije Dobrica Ćosić, autor novijeg srpskog nacionalnog identiteta.

Možda grešim, ali meni se čini da buduća vlast u Srbiji naprosto neće imati vremena da se bavi regionom, sve i kad bi htela da nastavi sa zagrčavanjem života susedima, u vučićevskom, ali i tadićevsko-koštuničarskom maniru. Naime, ima tu nekih poslova koje valja obaviti po Srbiji, a dan traje samo 24 sata, ne može čovek sve da postigne, sve i kad je zadojen srpskosvetskom manijom. Ako je nekom čoveku kuća ruševna, sklona padu, bez krova, sa trošnim zidovima, a dvorište mu je toliko zaraslo u korov i tropske biljke da se preinačilo u džunglu po kojoj tumaraju divlje zveri, biće da ima i pametnijeg posla nego da se bavi komšijskim kućama i avlijama, koje su u relativno pristojnom stanju.

Čuvari reda i kriminalaca

Šta bi sve trebalo rešiti u brzom i razumnom roku, kakvi su sve problemi skolili Srbiju, ne samo u poslednjih deceniju i po naprednjačke ere, već u periodu koji traje bar od polovine osamdesetih godina prošlog veka? Da nabrojimo samo neke vidljivije posledice apokalipse, koje valja brzo sanirati. Policija je pretvorena u privatnu gardu vladajuće partije i u privatno obezbeđenje kriminalnih grupa povezanih sa političkom kastom. Na rukovodećim mestima nalaze se razni sumnjivi tipovi, koje je uglavnom teško razlikovati od kriminalaca, ako tu uopšte ima neke razlike. Ono malo policijskih inspektora koji su se zaista bavili borbom protiv kriminala, pre svega narko-kartela, degradirani su, šikanirani, a neretko im je ugrožena i lična bezbednost, jer su naprosto pokvarili posao vladajućem političkom sloju koji je čvrsto uvezan sa kriminalcima.

Sudeći po Sky prepiskama, postoji osnovana sumnja da je Vučić, poznat i kao Oskar i Čvarak, služio kao kišobran narko-kartelima, a moguće je i da se nalazi na njihovom čelu. Dakle, policija već dugo služi kriminalcima, a ne štiti red, zakon, poredak, građane i njihovu bezbednost. Umesto da štite građane, čuvari reda su pretvoreni u instrument za represiju nad nepokornim građanima. Kad budu izvršene mnogobrojne kadrovske promene, nakon reformi i restrukturisanja – i dalje će preživeti ukorenjeni mentalitet policajaca koji iskreno veruju da je njihov posao da slušaju nadređene, da se pokore autoritetu i višem činu, a ne da sprovode zakon. Pritom ovo nije najgore poglavlje u istoriji srpske policije, niti su najveća zla policajci počinili pod Vučićem, dovoljno je setiti se policijskih zločina iz ratnih devedesetih.

Opasnost po bezbednost građana

Bezbednosno-informativna agencija je tajna služba za progon političkih neistomišljenika, što je i logično, budući da ju je jedno vreme vodio agent FSB-a (devojačko: KGB), koji je od svojih kremaljskih gazda dobio i odlikovanje za udarnički rad. Uposlenike te agencije takođe nije lako razlikovati od običnih kriminalaca, a nema ni potrebe, dovoljno je podsetiti na činjenicu da su radnici ove ustanove služili kao obezbeđenje Jovanjice, najveće plantaže marihuane u Evropi. Valjda se to zove samofinansiranje.

Ta institucija odavno nije ono što joj ime kaže, dakle ne bavi se bezbednošću države i građana, već je jedna od najvećih opasnosti po bezbednost i države i građanstva. Njena zločinačka uloga iz vremena služenja krvavom režimu Slobodana Miloševića nije ni rasvetljena, pa nije ni čudo što su nastavili svoju službu i pod obnovljenim novoradikalskim režimom. To treba ili rasformirati ili nekako reformisati, što je teško zamisliva misija.

Tužilaštvo je takođe podređeno partiji i vlastima, godinama je slepo za kriminalne afere vladajuće kaste, dočim progoni političke protivnike i neistomišljenike, tretirajući ih kao državne neprijatelje. Takav tretman dobili su i mnogobrojni studenti u poslednje dve godine, na čelu s grupom čija je jedna polovina u egzilu, a druga je provela mesece u pritvoru, pod lažnom optužbom da su planirali rušenje ustavnog poretka. Naravno, sudije saslužuju tužilaštvu u kršenju zakona, u odbrani kriminalaca, u zaštiti političko-mafijaškog kartela koji je vladao Srbijom. Kad smo već kod teme pravosuđa, podsetimo još jednom da u fiokama Tužilaštva za ratne zločine već godinama čami 2.500 predmeta koji ne mrdaju s mrtve tačke, jer naši ratni zločinci nisu ubice, nego heroji i nacionalno bogatstvo.

Udruženje za uništenje Srbije

Kad smo već kod rušenja ustavnog poretka, to je postalo glavna fiktivna optužba usmerena protiv političkih protivnika otkad je počela pobuna pre dve godine, nakon pada nadstrešnice. Lažne optužbe trebalo je da zastraše pobunjene studente i građane, ali kao što vidimo, nisu postigle svoj efekat. Olako frljanje optužbama za tako teška dela ne znači da takvo nedelo niko ne pokušava da izvrši. Srpska napredna stranka bi se zapravo mogla posmatrati kao udruženje za razaranje države, za rušenje ustavnog poretka, zapravo za uništenje bilo kakvog poretka, reda, zakona, pravila. I ta grupa ljudi ima sedam stotina hiljada članova. U rukama vrhuške te lažne stranke nalazi se ogromno bogatstvo opljačkano od hgrađana ove zemlje, moć, uticaj, sve ono što će ta razbojnička banda koristiti da bi i dalje destabilizovala zemlju, te da bi pokušala da se vrati na vlast.

U njihove krimene spada i sveopšta korupcija u kojoj su masovno učestvovali praktično svi članovi naprednjačke grupe koji su se našli na nekoj funkciji. Teško je čak i pobrojati sve te ljude, a kamoli istražiti njihove prestupe, a potom ih procesuirati, to je verovatno posao za pravosuđe u nekoj pedeset puta brojnijoj zemlji. Svaki direktor bilo kog javnog preduzeća, svako ko se našao u bilo kakvom dodiru sa budžetom, sa novcem građana – pada pod sumnju da je zloupotrebio sredstva i položaj, te da je nezakonito stekao imovinu.

Vladavina naprednjaka koja se nadovezala na Miloševićevo rušilaštvo, baštineći usput sve najgore iz perioda Koštunice i Tadića, ostavila je pustoš iza sebe. Mediji u Srbiji nisu mediji, već udruženi zločinački poduhvat protiv mentalnog zdravlja građana ove zemlje. U njima rade ljudi koji nisu novinari, već nešto dijametralno suprotno – propagandisti, plaćenici, iznajmljene tastature za potrebe razaranja sopstvene zemlje. I takvi ljudi nikada neće moći da postanu novinari, kao što trovač ne može da bude lekar.

Pusta zemlja

Zdravstvo je u očajnom stanju, zemlja je prezadužena, čitave krajine su ustupljene Kinezima da ih ekološki uništavaju, možda je i prekasno za oporavak istočne Srbije, kultura je trajno devastirana, bar za narednih nekoliko decenija, jer je iz kulture i poteklo sve ovo zlo još u vreme socijalizma. Univerziteti deluju očuvano, ali to je samo privid, jer negativna selekcija traje već decenijama, uz tek poneki izuzetak. Kud god da pogledaš, vidiš samo ruševine, kvarež i trulež. Pusta, spaljena zemlja. I u tom autodestruktivnom procesu koji traje bar 40 godina učestvovali su milioni građana ove zemlje.

A sve pobrojano je samo maleni vršak vrha ledenog brega, potrebno je bar deset kolumni da se samo registruju najveće rak-rane srpskog društva. O onoj bazičnoj ideološkoj truleži, o sveopštem putinizmu, ruskom uticaju, mentalnoj premreženosti nacionalizmom, o izgubljenosti u vremenu i prostoru, o antievropejstvu, antiprosvetiteljstvu, istorijskom revizionizmu, zatiranju antifašizma, rehabilitaciji četništva, i o mentalnim posledicama svih tih procesa neću ni da govorim, o tome sam već napisao hiljade stranica.

E, sad, ako neko pored svih pobrojanih problemčina nađe vremena da se bavi nedavanjem Kosova, ometanjem Crne Gore na evropskom putu, destabilizacijom BiH i sličnim, dobro poznatim sportovima, znaćemo čime se taj i takav zapravo bavi. Pisala je o tome Hana Arent u “Izvorima totalitarizma”, govoreći kako je svim pan-pokretima zajedničko neprijateljstvo prema državi, odnosno prema poretku. Zatočnici pan-pokreta prosto ne žele uređivanje sopstvene zemlje, i zato stalno tobože brinu o svom narodu van matice.

Vreme je da prestanemo da se bavimo drugima, tuđim zemljama i tuđim životima, i da se zabavimo o svom jadu. Dobro je što se pokazalo da konačno postoji većinska volja za uređivanje sopstvenog društva, za rešavanje neprebrojnih problema, i želja da se s tim dugo odlaganim poslom počne odmah. Ovo nam je možda poslednja šansa.

(Antena M)