Nadmoć nad ljudima koji su živeli u davnim epohama – to je jedna od neupitnih dogmi našeg doba. Tehnološki razvoj i napredak nauke su znatno doprineli uspostavljanju tog aksioma.

Živimo u neuporedivo udobnijim uslovima nego naši preci, imamo puteve, automobile, struju, vodovod, kućne aparate, letimo avionima i prevaljujemo razdaljine koje su za njih bile nedohvatne, iskorenili smo silne bolesti, produžili životni vek za par decenija i pročaja.

Juče i danas

Naši daleki preci nisu imali pojma o uzrocima zbivanja u svetu, čak su i prirodne nepogode pripisivali volji bogova, a mi više ne podležemo takvim sujevericama, već dobro znamo zašto se šta događa. Oni su živeli u misterioznom svetu, okruženi tajnom, sve u njima i oko njih bilo je zagonetno, dočim za nas više nema nikakve misterije, nama je sve jasno, svakoj pojavi nalazimo uzrok, a ako je nešto nejasno, to je tek privremeno, sve nejasnoće rešiće nauka u bliskoj budućnosti. Ukratko, mi smo racionalna bića lišena praznoverja, a ljudi davnih epoha su tapkali u mraku, bili su kao deca, iracionalni, neznalice, sujevernici, podložni svim mogućim opsenama plemenskih vračeva i ostalih druida.

Teško je realno sagledati sopstvenu epohu, ali ne bi me čudilo da dominantna slika sveta nema nikakve veze sa realnošću, te da će neke buduće generacije, kroz nekoliko vekova, utvrditi da smo mi, njihovi daleki preci, živeli u doba najveće i najrazularenije mahnitosti, iracionalnosti i masovnog ludila. Uzmimo za primer politiku koja bi trebalo da bude maksimalno racionalna delatnost, potpuno praktična, pragmatična, zdravorazumska, ovozemaljska. Nema ničeg racionalnijeg od uređivanja društva i države, od dogovora o međusobnim odnosima u jednoj zajednici. Organizacija života u velikoj grupi ljudi zahteva maksimalnu racionalnost, tako bi bar trebalo da bude.

Kult mesije Miloševića

Međutim, u praksi je politika prepuna iracionalnosti, afekata, buke, besa, sumanutosti, deluzija i svakovrsnog bezumlja. Recimo, masovno obožavanje Slobodana Miloševića krajem osamdesetih godina prošlog veka je tipičan primer takve iracionalnosti. Jednog običnog bankarskog pacova, što reče Koča Popović, milioni su videli ne samo kao političara, već kao mesiju, izbavitelja, poluboga, čudo nad čudima. Milošević nije bio samo funkcioner, već idol, predmet kulta, paranormalna pojava o kojoj s njegovim vernicima nije moglo razumno da se razgovara.

Njegovi mitinzi u takozvanoj Antibirokratskoj revoluciji više su podsećali na crne mise, nego na političke skupove, tu je mesija najavljivao sveti put kojom će voditi svoju naciju, otvoreno je govorio o oružanim bitkama i sukobima, širio omrazu i neprijateljstvo, a poklonici su ga sledili kao izabranika Božjeg. Jedan najobičniji, banalni, sivi, nezanimljivi, dosadni komunistički birokrata, činovnik kao takav – dobio je status kakav su nekad, u davna pradavna vremena, imali Svarog, Perun ili Dažbog.

I umesto da se opčinjena masa osvesti posle prvih ispaljenih metaka u Sloveniji, ona je nastavila da obožava svoje božanstvo. Tek nakon ratova sa susedima i celim svetom, nebrojenih ratnih zločina i genocida, hiperinflacije, bede, siromaštva, sankcija, izolacije, jada, užasa, poniženja i sunovrata svih segmenata društva – idol je svrgnut. A čak i tad, nakon apokalipse kakvu i istoriji nismo doživeli, dva miliona ljudi je glasalo za Miloševića, on je za tu nepreglednu masu i dalje bio mitsko biće. Ako to nije primer kolektivnog ludila, i to produženog trajanja, onda stvarno ne znam šta je.

Sakralizacija politike

Na tom primeru vidimo kako je došlo do radikalne promene u ljudskoj svesti, te kako je religijska mašta pomerila svoj fokus i preselila se u sfere koje nemaju nikakve veze sa sakralnošću, numinoznim i onostranim. Ta pojava nije karakteristična za nas, već obeležava epohu u na čitavoj planeti. Nakon što je religija izgubila primat i prestala da bude dominantan okvir posmatranja pojava, došlo je do desakralizacije sveta i sakralizacije fenomena koji su sasvim ovozemaljski, potpuno profani, lišeni bilo kakvog oreola.

O potonjem fenomenu u knjizi “Religije politike” detaljno piše profesor istorije, vodeći stručnjak za sakralne aspekte politike Emilio Đentile: “Sakralizacija politike je moderni fenomen koji je počeo sa propadanjem hegemonije hrišćanstva i crkve kao jedinog izvora načela i vrednosti koji važe za državu, društvo i kulturu, što je dovelo do afirmisanja autonomije politike u odnosu na institucionalnu religiju. Sakralizacija politike sastoji se u pripisivanju svojstva svetosti nekom svetovnom entitetu, kao što su nacija, država, rasa, partija, vođa. U takvim situacijama politika postaje religija zato što hoće da definiše značenje i konačan cilj individualnog i kolektivnog postojanja preko skupa verovanja izraženih kroz mitove, rituale i simbole. Tako su nikle religije politike koje su ispunile veliki deo savremene istorije”.

Pošto religija nema ulogu kakvu je nekad imala, a religioznost se ne može silom isterati iz čoveka, jer u njemu uvek mora nešto da boguje, ljudi nalaze božanstva u profanom svetu, mada to nema ama baš nikakvog smisla. Čim su oborili stare bogove, čim su svrgli hrišćanstvo sa trona – ljudi su počeli da traže nova božanstva kojima će se klanjati. Nisu se baš pretrgli od potrage, već su svojstva svetosti pripisali fenomenima koji su potpuno od ovoga sveta – naciji, državi, rasi, klasi, partiji i pojedinim političkim figurama.

Hijerofanija i idolopoklonstvo

Istu količinu posvećenosti i strasti, lojalnosti i fanatične odanosti koju su nekad imali prema jednom bogu i svecima, ili prema mnogim bogovima u politeizmu – ljudi danas pokazuju prema ovozemaljskim entitetima. Ukratko, vratili su se starom dobrom idolopoklonstvu, tako bar izgleda na prvi pogled. Međutim, situacija je zapravo još radikalnija. U hrišćanskoj tradiciji idolopoklonstvom se smatra obožavanje lažnih bogova, dakle svih koji nisu Jahve, uglavnom se misli na razne mnogobožačke kultove. Hrišćanski teolozi su malo falsifikovali pagansku religiju, dok su se s njom obračunavali, pa su mnogobošcima pripisivali kako veruju da su statue i kipovi njihovih bogova zapravo sama božanstva.

Široke mase su zaista bile sklone fetišizmu i poistovećivanju predstave boga sa samim bogom, ali takva izvitoperena praksa je masovno prisutna i u hrišćanstvu tokom čitave istorije, pa i danas, kad mnogi veruju u čudotvorna svojstva raznih takozvanih relikvija, od mošti do Bogorodičinog pojasa. Međutim, u antičkoj literaturi je jasno da kip boginje Atine nije isto što i boginja Atina.

Za sve religije važi princip hijerofanije – sveto, božansko, numinozno može da se projavi kroz bilo koji predmet, ali božanstvo nije taj predmet. Kako lepo objašnjava Mirča Elijade u knjizi “Sveto i profano”: “Manifestujući sveto, ma koji predmet postaje nešto drugo, ne prestajući da bude ono što jeste, jer on nastavlja da učestvuje u kosmičkoj sredini koja ga okružuje. Sveti kamen ostaje kamen; prividno (tačnije: sa profanog gledišta) ništa ga ne razlikuje od ostalog kamenja”.

Dakle, božanstvo može da se pokaže kroz bilo koju ovozemaljsku pojavu, kamen, drvo, reku, ali božanstvo i dalje ostaje nešto sasvim drugo u odnosu na stvoreni svet, onostrana realnost, transcedentno biće koje prevazilazi ovaj svet, koje postoji nezavisno od ovog sveta. Sakralizacija profanih fenomena dovela je do sasvim nove vrste pseudoreligijske svesti.

Ovostrano nije onostrano

Kako piše Đentile: “Politički entitet zadobija svojstvo svetosti i traži za sebe moć da određuje temeljno značenje i cilj ljudskog postojanja, barem na ovom svetu, i za pojedinca, i za društvo. To se dešava kad god se neki politički entitet, na primer nacija, država, rasa, klasa, partija, pokret, transformiše u sveti entitet, tj. kad postane transcedentalan, neprikosnoven, nedodirljiv, i kao takav bude postavljen u središte nekog manje-više razrađenog sistema verovanja, mitova, vrednosti, zapovesti, rituala i simbola, postajući na taj način predmet vere, poštovanja, kulta, vernosti, posvećenosti, sve do žrtvovanja života, ako je potrebno. Kada se to desi, suočavamo se sa uobličavanjem neke religije, gde se pod religijom podrazumeva sistem verovanja, mitova, rituala i simbola koji interpretiraju i definišu značenje i cilj ljudskog postojanja i na taj način sudbina pojedinca i zajednice počinje da zavisi od njihovog podređivanja nekom višem entitetu”.

Dakle, po prvi put u istoriji se božanstvima proglašavaju ovozemaljske pojave, koje nikako ne mogu da budu božanstva, što nas je dovelo do totalnog apsurda. Sam pojam istinski svetog, onostranog, božanskog je ukinut – ne postoji nikakva transcedencija, ali se onda sva svojstva onostranog pripisuju ovostranim realnostima poput države, nacije, rase, klase, partije, vođe, ideologije. Mada je svakom ko ima pola mozga kristalno jasno da države, nacije, rase, klase, partije, vođe, ideologije – nisu niti mogu biti bogovi. Kao što bog ne može biti kamen, drvo, vetar, potok, vatra, životinja, statua, skulptura, ikona ili freska.

Ovostrano nije onostrano, zato se tako i ne zove, zato postoje dve različite reči za dva posve različita pojma. Dakle, sakralizacija politike i sličnih fenomena nije samo regresija religijske svesti, već potpuni idiotizam. Mi naše daleke pretke smatramo sujevernima, praznovernima, naivnima, ljudima koji su verovali u sve i svašta, a mi smo ne samo sujeverni, već i totalno sumanuti. Nikad mase nisu verovale u iracionalnije stvari nego u epohi koja se diči sopstvenom racionalnošću.

Povratak razumu

Politički život u Srbiji poslednjih nekoliko decenija je tipičan primer do čega sakralizacija politike, nacije, države i srodnih fenomena može da dovede. U tom periodu ovde gotovo da i nije bilo politike, već se čitava ta sfera, koja bi trebalo da bude praktična, zasnivala na pseudoreligijskim formama kao što su kosovski mit, vidovdanska naracija, maštovanke o narodu najstarijem, deluzije o nacionalnoj posebnosti i nadmoći, državotvorni mitovi, velikosrpske tlapnje i pročaja. Umesto politike imali smo političku religiju.

Izlaz iz samonametnutog ćorsokaka je jednostavan – maksimalna racionalizacija politike, odnosno povratak razumu. Država nije božanstvo, već obična, banalna administracija, servis građana koji treba da nam isporuči ugovorene usluge kao što su vladavina prava, jednakost pred zakonom, socijalna zaštita, sigurnost života i imovine, funkcionani zdravstveni sistem i slično. Ako administracija ne radi svoj posao, a pogotovo ako se pretvorila u odmetnutu razbojničku bandu koja pljačka i zlostavlja građane, uništava društvo i razara svaku normalnost – onda jednostavno treba izaći što masovnije na izbore i smeniti kriminalce.

Ako se naprednjački kartel bude opirao, ako ne priznaju poraz – treba ih prisiliti da se povinuju narodnoj volji. A potom valja graditi državu na racionalnim osnovama, na društvenm ugovoru, a ne na pseudoreligijskom kultu. A što se tiče religijskih potreba, to bar nije problem.

Toliko je religija na zemlji, hrišćanstvo sa svojim brojnim varijantama i denominacijama, islam, judaizam, ko voli monoteizam, pa zatim budizam, hinduizam, taoizam, đainizam, konfučijanizam, zoroastrizam, sikizam, bahai, vudu, rastafarijanstvo, kondomble, santerija, pa silne mnogobožačke religije, razni plemenski kultovi, drevne religije koje mogu oživeti, novi verski pokreti, razne sinkretističke religije koje spajaju različite tradicije, i još trista čuda, izbor je praktično beskrajan. Pored toliko bogova koji nastanjuju nebo, zemlju i podzemlje zaista je glupo klanjati se političarima, naciji i državi.

(Antena M/foto: Pixabay)