Biografiju današnje Srbije ispisivale su i mnoge odvažne žene koje su svojom stamenošću, mudrošću i lepotom duha doprinosile miru, boljitku ili pak spašavanju onoga što se u datom istorijskom – biti ili ne biti – trenutku – spasiti moglo. Činile su to, svaka na svoj način, carica Milica kada je nakon pogibije kneza Lazara preuzela upravljanje državom. Činila je to nepokolebljiva Čučuk Stana i na kuburi precizna hajduk Mara. Činile su to i žene tokom Drugog svetskog rata bivajući kurirke ili skrivajući ranjenike po okupiranom Beogradu. Činila je to i Draginja Babić, valjevska lekarka koja je u jeku epidemije tifusa preuzela upravljanje Valjevskom bolnicom, kao i Diana Budisavljević koja je organizovala spasavanje 12.000 srpske dece iz logora smrti. U istom tom nizu je i bombašica nad bombašicama Milunka Savić koja je odigrala ključnu ulogu u nekoliko bitaka prilikom proboja Solunskog fronta…

U proboju današnjeg fronta beščašća u Srbiji učestvuju mnoge hrabre žene, majke, sestre, tetke, bake… Građanke ove zemlje. Stajale su i stoje ispred kordona policije i nepravde u ime budućnosti svoje dece. Evo i ovih dana u Zrenjaninu, stajala je kao “Marija na prkosima” jedna žena  – Sonja Pernat, isto kao što su hrabro stajale i stoje sve hrabre profesorke svih novosadskih i srpskih škola i fakulteta… Među njima je i profesor dr Ljubica Oparnica, matematičarka pred čijom biografijom čovek mora da zastane i potraži leksikon stranih reči i izraza jer njene kvalifikacije prevazilaze opštu kulturu svakog pristojnog građanina Srbije. Oparnicu, koja je kandidatkinja “Studentske liste – Studenti pobeđuju”, krase hrabrost, preciznost uma i misli i britak jezik potkovan pravdom i istinom. Ko joj stane na put – nema šanse jer barata oružjem moćnijom od mača – ime mu je matematika. U razgovoru za Moj Novi Sad govorila je, između ostalog, i o tome kako bi matematika mogla pomoći u demontiranju naopakog sistema vrednosti koga već više od decenije nameće stranka na vlasti…

Koji su vaši lični a koji profesionalni motivi zbog kojih ste prihvatili poziv studenata da se nađete na “Studentskoj listi – Studenti pobeđuju”? Kada se neko s ozbiljnom naučnom karijerom prihvati te odgovornosti, on mora da zna kako će urediti određenu oblast. Koju oblast našeg života bi umela da uredi i unapredi vaša struka?

— Moj lični motiv je dubok osećaj podrške studentskom pokretu i ideji da je vreme za novo vreme — vreme jednakosti, pravde, slobode i solidarnosti. Ali i osećaj da je dužnost nas profesora da budemo uz svoje studente i da uz njih stanemo hrabro i odlučno. Još na samom početku pokreta, mi profesori okupljeni u mreži “Slobodan univerzitet Novi Sad” rekli smo da stojimo i da ćemo stajati uz naše studente — do ispunjenja svih njihovih zahteva. Rekla bih da se tome približavamo. Pre toga sam dugo osećala nemoć i zabrinutost. Imala sam utisak da su se ljudi pomirili sa stanjem u kojem se naša zemlja nalazi, s nepravdom na koju više gotovo niko ne reaguje. Ta tišina i opšta letargija su me plašile. Iskreno, pomislila sam da će i reakcija na pad nadstrešnice trajati svega nekoliko dana i potom utihnuti, kao što se dogodilo posle Ribnikara i Dubone, i kao toliko puta ranije. A onda su studenti sve preokrenuli. Uradili su upravo ono što smo godinama očekivali da uradi neko drugi. Pokazali su hrabrost, istrajnost, solidarnost i spremnost da preuzmu odgovornost. I vratili mi moj, izgleda nepopravljivi optimizam da zajedno možemo promeniti sve(t)! (smeh) Ponosna sam što su me izabrali da zajedno krenemo u tom novom pravcu, kao i što se nalazim na listi sa još 249 hrabrih, časnih i stručnih ljudi, koji uživaju ugled u svojim sredinama i spremni su da svoje znanje, iskustvo i rad ulože u budućnost Srbije. Profesionalno, najviše mogu da doprinesem u oblastima obrazovanja i nauke, ali i razvoju kritičkog mišljenja i rešavanju problema. Matematičarka sam, ali sam i profesorka koja decenijama radi sa studentima i budućim nastavnicima. Dobro obrazovanje nije samo pitanje školskih programa — ono određuje kakvo ćemo društvo imati za deset, dvadeset ili trideset godina.

Kako bi se matematikom, možda baš frakcionim računom, mogla opisati vladavina ove vlasti? Šta nije u redu s njom s matematičkog stanovišta? Kako razumeti svest koja izvadi zdravo drvo da bi netom potom tik pored “posadila” bilbord? Ili, kako je matematički moguće sedeti na više stolica i ne pasti najzad?

— Frakcioni izvodi i operatori su zanimljivi, između ostalog, zato što nam omogućavaju da opisujemo sisteme koji imaju memoriju: ono što se događalo u prošlosti utiče na ono što se događa sada. U tom smislu, frakcioni račun mogao bi da ponudi odličan matematički model našeg društva. Problemi koji se godinama guraju pod tepih ne nestaju. Sistem ih pamti, oni se akumuliraju i u nekom trenutku posledice postaju vidljive. A što se matematike ove vlasti tiče, tu imamo problem već s osnovnim operacijama. Ne može jedan čovek da „sedi“ na neograničeno mnogo funkcija, ne može se oduzimati od javnog dobra, a tvrditi da se društvu dodaje, niti ista činjenica može danas biti tačna, sutra netačna, a prekosutra ponovo tačna, u zavisnosti od toga ko je i u koju svrhu izgovara. A drvo i bilbord? Tu bih rekla da matematički model nije problem — problem je funkcija cilja. Ako je cilj propaganda, a ne kvalitet života građana, onda i ovakav sistem, nažalost, može biti sasvim logičan. Samo je cilj pogrešan. Što se više stolica tiče, fizika je tu ipak neumoljiva. Pre ili kasnije, centar mase ostane bez oslonca. (smeh)

Imate impresivnu biografiju, za mnoge obične ljude i nerazumljivu jer je matematika za mnoge, nažalost, boljka još iz detinjstva. Zašto je ona takav bauk, do koga je, ili do čega je: do udžbenika, metodike nastave, načina predavanja, profesora, đaka…? Zašto su matematika, fizika i hemija, koje su naš život, tako udaljene od đaka?

— Hvala vam na lepim rečima. Bez želje da umanjujem svoj rad, rekla bih da je moja biografija prilično uobičajena za redovnog profesora univerziteta. Ponekad čak mislim da bi trebalo da bude bolja. Ako želimo da se merimo s najboljima u svetu, moramo neprestano da radimo na sebi. Nadam se da će u mojoj biografiji biti još značajnih naučnih rezultata i da ću nastaviti da se približavam standardima profesora na vodećim svetskim univerzitetima. A što se matematike kao bauka tiče, hajde prvo da raščistimo jednu stvar: postoje deca koja su posebno talentovana za matematiku, ali ne mislim da postoje deca koja su “rođena da ne znaju matematiku”. Svako dete može da savlada matematiku u obimu koji mu je potreban. Nažalost, postoje deca i odrasli koji su vrlo rano naučili da se matematike plaše. Problem nije samo u jednom nastavniku, udžbeniku ili programu. Nastaje kada matematiku pretvorimo u skup postupaka koje učenik treba da zapamti i reprodukuje, a ne pomognemo mu da razume zašto nešto radi i čemu to služi. Tada dete vrlo brzo zaključi: “Ovo nije za mene”. A matematika je upravo suprotno od toga. Ona je rešavanje problema, prepoznavanje obrazaca, logičko zaključivanje, procena i donošenje odluka. Sve to svakodnevno radimo, a nastava matematike treba da nam pomogne da te sposobnosti razvijamo. Dobar nastavnik ne treba samo da pokaže kako se zadatak rešava, već i da probudi radoznalost, da stvori situaciju u kojoj učenik sam poželi da pronađe odgovor. Kada se to dogodi, matematika prestaje da bude bauk. Isto važi i za fiziku i hemiju. To nisu predmeti odvojeni od života. To jesu život i svet oko nas. Ako ih dete posle dvanaest godina školovanja tako ne doživljava, onda nešto nismo dobro uradili kao društvo.

A posledice nedovoljno razvijenog kritičkog mišljenja ne vidimo samo u školskim klupama. Vidimo ih i u javnom životu, kada ljudi nekritički prihvataju i ponavljaju poruke koje im se svakodnevno serviraju sa televizije. Pogledajte samo apsurd da se studenti i univerzitetski profesori predstavljaju kao neznalice, a da se takve tvrdnje ponavljaju bez ikakve potrebe da se obrazlože ili dokažu. Upravo zato je važno da škola ne uči decu samo da pamte informacije, nego da ih preispituju, povezuju i samostalno zaključuju. U Studentskom programu za obrazovanje posebno se ističe potreba za savremenim nastavnim programima koji razvijaju kritičko mišljenje, razumevanje i praktičnu primenu znanja. To je jedan od pravaca u kojima želim da se naše obrazovanje razvija. Volela bih da buduće generacije odrastaju u društvu u kojem je mnogo teže manipulisati ljudima, jer su naučeni da misle svojom glavom.

Matematika je ženskog roda

Prof. dr Ljubica Oparnica je profesorka matematike na Pedagoškom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu u Somboru i istraživačica u oblasti matematičke analize. Njeno naučno područje obuhvata parcijalne diferencijalne jednačine, frakcioni račun, matematičko modelovanje u mehanici, ne-lokalne modele i talasno prostiranje u visokelastičnim materijalima. Osnovne studije matematike završila je na Prirodno-matematičkom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu, gde je i magistrirala. Na doktorskim studijama bila je u Beču a kao postdoktorski istraživač bila na Univerzitetu u Gentu/Belgija. Njen rad vezan je – kako za veoma apstraktne matematičke teorije i pitanja, tako i za konkretne metode učenja i predavanja matematike. Bavila se i kvalitetom sadržaja udžbenika matematike, te motivacijom u učenju matematike, kao i matematičkom nadarenošću učenika… (ovo je samo delić onoga čime se profesorka Oparnica bavi)

Šta biste rekli o kvalitetu ovdašnjih udžbenika? Deca nikad nisu imala više gradiva a nikad manje znanja, što pokazuju razna istraživanja. Ponekad čovek ima utisak da je cilj da iz škole izađe što više nezainteresovanih, isfrustriranih, neobrazovanih – budućih poslušnika… Za koje vreme bi ozbiljan tim stručnjaka mogao da “pročešlja” udžbenike da bi oni postali bitan majdan znanja, a ne zbir strana prepunih nepotrebnih podataka, koje današnji život, internet te AI čine apsolutno anahronim?

— Ovde bih prvo razdvojila dve stvari. Nije problem samo u količini gradiva i nije svaki naš udžbenik loš. Imamo i dobre autore, dobre nastavnike i dobre primere. Problem je što sistem nije dovoljno usmeren na to šta dete zaista treba da razume i ume da upotrebi. Da imamo ozbiljan problem s kvalitetom obrazovanja, pokazuju i međunarodna istraživanja. Prema poslednjim objavljenim rezultatima PISA testiranja, naši učenici su ispod proseka zemalja OECD-a u matematičkoj, čitalačkoj i naučnoj pismenosti. Posebno zabrinjava što veliki broj učenika ne dostiže ni osnovni nivo funkcionalnog znanja. To je mnogo važniji pokazatelj od toga koliko su stranica udžbenika prešli tokom školovanja.

— Zato bih pre „pročešljavanja udžbenika“ krenula od ishoda: šta želimo da učenik zna, razume i ume nakon određenog razreda? Onda se prema tome uređuju programi, udžbenici i način rada. A pritom ne smemo zaboraviti nastavnike. Možemo napisati najbolje programe i udžbenike, ali bez dobrih, motivisanih i slobodnih nastavnika oni neće dati željene rezultate. Zato Studentski program za obrazovanje predviđa sigurnije zaposlenje, dostojanstvene i predvidive plate, veću profesionalnu autonomiju i manje administrativnog opterećenja. Nastavnik koji ne provodi sate ispunjavajući nepotrebne formulare ima više vremena da se posveti učenicima, da pripremi zanimljiv čas, prepozna dete kojem je potrebna dodatna pomoć ili ono kojem treba veći izazov. Studentski plan predviđa i besplatne udžbenike za sve osnovce i srednjoškolce, bez obzira na mesto stanovanja. Ali važno je da ti udžbenici budu kvalitetni, razumljivi i dostupni svakom detetu. Besplatan udžbenik je važna podrška porodici, dok je kvalitetan udžbenik podrška učenju. Potrebno nam je i jedno i drugo. Ozbiljan stručni tim može relativno brzo da prepozna najveće probleme i rastereti programe tamo gde su nepotrebno pretrpani. Ali prava reforma nije posao od nekoliko meseci. Ona zahteva nekoliko godina doslednog rada, pilotiranja, praćenja rezultata i popravljanja onoga što ne funkcioniše. Najgore što možemo da uradimo jeste još jedna velika reforma preko noći.

Pobeda “Studentske liste – Studenti pobeđuju” na izborima bila bi važna za sve građane Srbije, ne samo za one koji podržavaju tu listu, bila bi važna i za one koji su – evo i ovih dana – po ko zna koji put ucenjeni da dolaze na mitinge vlasti, da prikupljaju glasove, da bivaju ograđeni u toru učvršćenom tovatnom mašću, da rade sve što ne pripada dostojanstvenom životu jednog normalnog čoveka – sve zato da bi zadržali svoj – često bedni – posao, doduše poneko i za jednu crvenu, a neko i “na suvo” jer je prosto takav čovek… Kako se može urediti tako – lako potkupljivo – društvo? Kako od usenasepodase ljudi stvoriti zajednicu mislećih, odgovornih ljudi? Kako se menja svest ljudi koji rade u korist sopstvene štete, štete svoje dece i naše bubućnosti u svest onih koji delaju u korist dobrobiti svih nas?

— Kada država napravi sistem u kojem egzistencija zavisi od političke poslušnosti, onda je odgovornost pre svega na sistemu koji je takvu zavisnost stvorio. Zato bih bila oprezna s izrazom “lako potkupljivo društvo”. Mnogi ljudi koje danas gledamo na mitinzima vlasti nisu tamo zato što su oduševljeni tom vlašću. Neki se plaše da će izgubiti posao. Neko ima dete koje izdržava, kredit koji otplaćuje, roditelje o kojima brine. Nije lako biti slobodan kada vam neko svakodnevno stavlja do znanja da od vaše poslušnosti zavisi egzistencija vaše porodice. Tokom akcija od vrata do vrata ili naših vožnji biciklima imala sam priliku da vidim kako nas i ti ljudi gledaju sa simpatijama, ponekad gotovo s čežnjom. Kao da im iz očiju čitam želju da pređu na drugu stranu ulice — bukvalno. I ne napušta me osećaj da mnogi od njih jedva čekaju trenutak kada će moći slobodno da zagrle ove mlade ljude, koji su nam pokazali toliko ljubavi, solidarnosti i hrabrosti. Zato se društvo ne menja tako što ćemo ljudima reći: vi ste loši, kukavice ili potkupljivi. Menja se tako što ćemo izgraditi državu u kojoj niko neće morati da ide na miting da bi zadržao posao. Institucije moraju da štite čoveka od samovolje lokalnih moćnika. Konkurs mora zaista biti konkurs. Posao u javnom sektoru ne sme zavisiti od partijske knjižice. Inspektor, nastavnik, lekar, policajac ili službenik mora znati da neće ostati bez egzistencije ako svoj posao radi savesno i po zakonu. Upravo su to principi Studentskog plana i programa: stručno zapošljavanje, departizacija javnog sektora, transparentni konkursi i odgovornost rukovodilaca. A i ovde veliku ulogu igra obrazovanje.

Kako razumete to što ovdašnji čovek neće da se oslobodi okova: zašto mu je lakše da bude ponižen, potlačen, unižen, da veliča neznanje i brani kriminalce od toga da stane na stranu onih koji su pogaženi i pregaženi, što je i on sam. Narod koji se toliko diči svojom junačkom istorijom, u sadašnjosti pokazuje zabrinjavajuću dozu udvorištva…

— Ne bih rekla da “ovdašnji čovek neće da se oslobodi”. Mislim da je to nepravedno prema velikom broju ljudi koji su prethodnih godina mnogo rizikovali upravo zato što nisu pristali na poniženje i nepravdu. Mnogi su zbog toga izgubili posao, bili izloženi pritiscima ili su na druge načine platili cenu svoje neposlušnosti. Ali da, ima ljudi za koje se stiče utisak “da ne žele da se oslobode”. Strah je moćan politički instrument, naročito kada iza pretnji stoje stvarne posledice. Ako čovek vidi da je njegov kolega izgubio posao zato što nije pristao na pritisak, a njemu se godinama stavlja do znanja da može proći isto, da mu dete možda neće dobiti mesto u vrtiću ili da ga institucije neće zaštititi od moćnijeg od njega, razumljivo je da počne da razvija strategije preživljavanja. Spolja to može izgledati kao poslušnost, a zapravo iza toga često stoji osećaj nemoći. Ono što su studenti promenili jeste upravo taj osećaj. Pokazali su da hiljade ljudi koji stoje zajedno nije tako lako zastrašiti. Mislim da se jedna od najvažnijih promena već dogodila — ljudima se vraća osećaj ličnog dostojanstva. Kada čovek jednom vidi da može da kaže „ne“ i da nije sam, veoma ga je teško vratiti u prethodno stanje. Verujem da će sve više ljudi pronalaziti hrabrost da se oslobode straha. Oslobađanje od straha, međutim, ne znači i oslobađanje od odgovornosti. Jedno su ljudi koji su pod pritiskom ćutali ili pristajali na ono s čime se nisu slagali, a sasvim drugo oni koji su te pritiske organizovali i sprovodili, zloupotrebljavali položaj ili kršili zakon. Ne sme biti kolektivne krivice, ali ne sme biti ni zaborava odgovornosti. Svako ko je kršio zakon mora da odgovara pred nezavisnim institucijama, uz poštovanje svih zakonskih postupaka. Ko nije, nema razloga za strah, bez obzira na to koga je ranije podržavao.

— Zahvalnost i priznanje za ono što smo zajedno uradili su u redu, ali to ne znači da treba da nam veruju samo na reč, da nas kuju u zvezde ili da nam opraštaju greške. Naprotiv, treba da nas preispituju, kritikuju i pozivaju na odgovornost. Želimo da imamo vlast kojoj građani veruju, ali ne zato što je nedodirljiva, već zato što je odgovorna, spremna da kritiku sasluša, da na nju odgovori, da prizna grešku i promeni odluku kada postoje dobri razlozi za to. Poverenje u vlast treba da se gradi, a ne podrazumeva.

Ko dolazi na tribine na kojima učestvujete u predizbornoj kampanji, gde ste vi konkretno bili, šta pitaju ljudi, šta ste im govorili, šta ste važno čuli, jeste li se čuli, šta je ključni problem malih sredina gde je posebno važno biti hrabar ovih dana?

— Na tribinama srećemo veoma različite ljude: prosvetne radnike, penzionere, poljoprivrednike, lekare, preduzetnike, roditelje, mlade ljude koji razmišljaju da odu iz svog mesta ili iz Srbije. Prilaze nam da pitaju, ali i da govore o svojim problemima. Meni je posebno važno da naučim da ih zaista slušam. Da budem potpuno iskrena, to sada učim. Mi koji živimo u većim gradovima često mislimo da dobro poznajemo probleme Srbije, a onda odemo u manju sredinu i shvatimo koliko svakodnevni život može da bude drugačiji. Negde je najveći problem lekar koji dolazi samo određenim danima, negde prevoz, negde škola koja ostaje bez dece, negde voda, a negde mogućnost da mlad čovek pronađe posao za koji se školovao. U malim sredinama hrabrost zaista ima posebnu težinu. U Novom Sadu možete doći na protest i biti jedan od nekoliko desetina hiljada ljudi. Stotinak pristalica vlasti koji stoje pored našeg skupa i pokušavaju da ga nadglasaju možete i da ne primetite. Ali u mestu gde se svi poznaju, svi znaju ko je došao, ko nije, čije dete gde radi. I veoma se jasno vidi i čuje kada se preko puta našeg skupa okupi grupa ljudi koja glasnom muzikom pokušava da ometa naše govore. Zato posebno poštujem ljude koji u takvim sredinama javno stanu iza onoga u šta veruju. Nedavno sam bila u Loznici i okolini. Sa studentima i aktivistima učestvovala sam u akciji od vrata do vrata u selu Bradići, zatim smo bili na štandu u Ljuboviji, na tribini u Loznici, a potom u obilasku građana i na skupu u Malom Zvorniku. To je bilo nekoliko vrlo intenzivnih dana i mnogo susreta koji su mi ostali u sećanju. Bradići se nalaze u prelepom kraju, s fantastičnom prirodom čija je budućnost ugrožena planiranim projektom “Jadar”. Ali siromaštvo je upadljivo. Mnogo je starih, oronulih i napuštenih kuća, a tek poneka je sređena. I ne mora kuća da bude velika niti luksuzna da bi selo izgledalo drugačije. Dovoljno je da bude održavana, da su dvorište i ulica uređeni. To me je podsetilo na belgijska sela kroz koja sam prolazila tokom tri godine postdoktorskog boravka u Belgiji. Mnoga su po svom izgledu slična vojvođanskim selima, ali su mnogo uređenija. U dvorištima automobili i bicikli, putevi održavani, a uz njih crveno obeležene biciklističke staze. Pola Belgije sam prošla biciklom i dobro znam koliko takva infrastruktura menja svakodnevni život. To nije pitanje luksuza, nego organizovanog društva u kojem se vodi računa o ljudima i prostoru u kojem žive. U Bradićima smo sreli i ljude do kojih praktično ne dopiru drugačije informacije od onih koje čuju preko režimskih medija. Neki imaju samo “Informer” i za studente su čuli isključivo u negativnom kontekstu. Lokalni aktivisti govore o praćenju, snimanju i pretnjama. A ipak, i u takvim okolnostima postoje ljudi koji se organizuju, suprotstavljaju pritiscima i ne odustaju.

Posebno zanimljiv doživljaj imala sam u Malom Zvorniku. Ušli smo u dve gotovo identične stambene zgrade, jednu pored druge, građene sedamdesetih godina. U prvoj su čak i ulazna vrata stanova ostala ista kao pre pedeset godina. Ali ljudi koji su nam otvarali vrata dočekivali su nas srdačno i želeli da razgovaraju. U drugoj zgradi prizor je bio sasvim drugačiji: uređeni hodnici, lepa vrata od orahovine, slike na zidovima. Pomislila sam da sam ponovo u Belgiji. Međutim, tu nas je predsednik kućnog saveta praktično izbacio iz zgrade, a niko nam nije otvorio vrata. Ne znam kako žive ljudi iza tih vrata, niti mogu da sudim o njima na osnovu jednog susreta. Ali taj kontrast mi je ostao u glavi. Podsetio me je da uređen prostor i materijalna sigurnost nisu isto što i otvorenost, poverenje ili sloboda. I da se kvalitet života jednog društva ne može meriti samo onim što vidimo spolja. Posebno iskustvo nosim i iz Novog Pazara. Tamo vlada jedna sasvim posebna atmosfera, a gostoprimstvo ljudi je gotovo neverovatno. Skoro da ne možete da platite svoje piće — ljudi žele da vas počaste, da razgovaraju s vama i pokažu vam podršku. Veza koju su studenti Novog Sada i Novog Pazara izgradili oseća se na svakom koraku. Ljudi primaju nas i naše studente u svoje domove, ne želeći nikakvu naknadu, pozivaju nas da ostanemo što duže. Čak se i šale da Novosađani toliko često dolaze da bi mogli tu i da se presele. (smeh) Ta neposrednost i srdačnost zaista ostavljaju snažan utisak. Posle ovakvih susreta još sam uverenija koliko je važno otići među ljude i saslušati ih. U Bradićima sam videla koliko težak može biti život u prelepom kraju, u Malom Zvorniku koliko različiti mogu biti svetovi iza dva susedna ulaza, a u Novom Pazaru koliko topline i solidarnosti postoji među ljudima koji se do juče možda nisu ni poznavali. Mnogo toga možete naučiti iz izveštaja i statistika, ali neke stvari razumete tek kada odete među ljude.

Možete li ukratko da pojasnite vaš projekat identifikacije nadarenih učenika?

— Ako pod mojim projektom identifikacije nadarenih učenika mislite na master rad koji sam mentorisala, on se odnosio posebno na prepoznavanje učenika darovitih za matematiku i rad s njima. To je oblast kojom sam se bavila i kroz nastavu na Pedagoškom fakultetu u Somboru, gde sam predavala predmet Matematika za nadarene učenike. Na fakultetu se, naravno, bavimo darovitošću i mnogo šire, jer buduće učitelje obrazujemo da prepoznaju i razvijaju različite sposobnosti dece. Važno je razumeti da darovito dete nije nužno ono koje ima sve petice ili osvaja medalje na takmičenjima. U matematici, na primer, darovitost se često prepoznaje po originalnom načinu razmišljanja, sposobnosti da se problem reši na više načina, da se postavi neobično pitanje ili pronađe rešenje koje nastavnik nije očekivao. Neka izuzetno talentovana deca ne ističu se u redovnoj nastavi, pa njihov potencijal može ostati neprepoznat. Zato je zadatak škole da prepoznaje ne samo već postignute rezultate, već i sposobnosti koje tek treba razviti. U Studentskom programu za obrazovanje ovoj temi posvećena je posebna pažnja. Predviđeni su bolji uslovi za rad s darovitim učenicima u redovnim školama, obogaćivanje obrazovnih programa, mogućnosti bržeg napredovanja, kao i očuvanje i unapređenje specijalizovanih škola i odeljenja. Posebno bih istakla jednu dugoročnu meru: „obezbeđivanje odgovarajućih stručnih kadrova za podršku darovitoj deci već u predškolskom i osnovnom obrazovanju“. Upravo tu je ključna uloga fakulteta koji obrazuju buduće učitelje i nastavnike. Darovitost treba na vreme prepoznati, ali je jednako važno da postoje stručni ljudi koji će je negovati i razvijati.

Šta mislite koliko smo kao kultura oštećeni uništavanjem mnogih škola u poslednje dve godine, Jovine gimnazije i još mnogih drugih gde se postavljaju nestručni poslušni kadrovi?

— Kada govorimo o tome šta se događa našim školama, posebno me pogađa sudbina Jovine gimnazije, koju sam i sama pohađala. To je jedna od najuglednijih gimnazija u Srbiji, s dugom tradicijom i izuzetnim rezultatima njenih učenika i profesora. Danas, međutim, prolazi kroz duboku krizu. Nastava je mesecima bila izmeštena iz matične zgrade i organizovana u drugim školama zbog procene nebezbednosti objekta. Istovremeno su suspenzije i otkazi profesora, protesti učenika i roditelja, poremećena nastava i problemi sa specijalizovanim odeljenjima ozbiljno ugrozili njen rad. Ovde ne možemo izbeći ni pitanje lične odgovornosti direktora Radivoja Stojkovića. Njegove odluke i odnos prema nastavnicima i roditeljima značajno su doprineli produbljivanju krize. Posebno zabrinjava to što su sudovi donosili odluke o vraćanju suspendovanih profesora na posao, dok su roditelji i nastavnici javno upozoravali da se te odluke ne izvršavaju. To otvara mnogo šire pitanje: kako je moguće da jedna osoba, na čelu javne obrazovne ustanove, ima toliku moć i da institucije ne obezbeđuju blagovremeno poštovanje sudskih odluka? Slične probleme videli smo i u Petoj beogradskoj gimnaziji, gde su kadrovske odluke, sukobi između uprave i dela nastavnika i roditelja, kao i prekidi nastave pogodili čitavu školsku zajednicu. Zato su stručno zapošljavanje, departizacija javnog sektora, profesionalna autonomija nastavnika i odgovornost direktora važni principi Studentskog plana i programa. Smatram da je neophodno uspostaviti sistem u kojem nijedan direktor neće moći da odlučuje samovoljno, da ugrožava profesionalni integritet nastavnika ili da izbegava izvršavanje odluka nadležnih institucija. Pravila moraju važiti za sve, bez obzira na funkciju i političku podršku. Šteta koja se na ovaj način nanosi obrazovanju mnogo je veća od trenutnih poremećaja u nastavi. Ugled škole, poverenje učenika i roditelja, stručni nastavni kadar i kontinuitet obrazovanja grade se godinama. Kada se to naruši, potrebno je mnogo vremena i rada da se ponovo uspostavi. A generacijama učenika koje upravo sada prolaze kroz školovanje to vreme niko ne može da vrati.

Neki kažu da na glasanje treba poneti hoklicu, sendvič, knjigu, muziku, naouružati se strpljenjem… Kako se u tom smislu spremate vi?

— Spremam se da budem veoma strpljiva i veoma pažljiva. Svesni smo da izbori neće biti održani u ravnopravnim uslovima. Već smo govorili o medijskoj kontroli i pritiscima na aktiviste, a postoje i ozbiljne primedbe na biračke spiskove i postupke prikupljanja potpisa za kandidature pojedinih lista. Ipak, verujem da će građani uspeti da izraze svoju slobodnu volju i da će ona biti poštovana.

– Često kažem, pomalo u šali, da bismo mogli postati prva zemlja koja će istovremeno promeniti i vlast i opoziciju. Naravno, ne mislim da su svi isti, već da želimo raskid sa starim obrascima političkog delovanja, koji su često opstajali bez obzira na to ko je bio na vlasti, a ko u opoziciji –

— Volela bih da u Srbiji dobijemo drugačiju političku kulturu, u kojoj će se političari nadmetati idejama, znanjem i rezultatima, a ne uticajem, privilegijama i kontrolom nad institucijama. Volela bih da podsetim građane koliko je važno da izađu na izbore i iskoriste svoje pravo da odlučuju o budućnosti zemlje. Za mene je glasanje ne samo pravo već i građanska odgovornost. U Srbiji ono nije zakonska obaveza, kao što jeste u nekim zemljama, ali smatram da svako od nas treba da preuzme svoj deo odgovornosti za društvo u kojem živi. Ne možemo prepustiti drugima da odlučuju o našoj budućnosti, a onda se žaliti na njihove odluke. Mislim da izborni dan neće biti trenutak za euforiju, nego za koncentraciju. Studenti su već uradili ogroman posao organizujući mrežu kontrolora i posmatrača. Na građanima je da iskoriste svoje biračko pravo. Studenti pozivaju građane da glasaju već u prepodnevnim satima, kako bi se izbegle velike gužve pred zatvaranje biračkih mesta. Važno je da ni eventualne gužve ni čekanje nikoga ne obeshrabri. A ako treba hoklica, ponećemo hoklicu. Ako treba sendvič, napravićemo svoj. Bilo bi lepo da jednom sendvič u srpskoj politici bude samo sendvič. (smeh)

Koja će matematika biti važna u izbornoj noći? Imajući u vidu pritiske na medije, šta mislite hoćemo li u izbornoj noći imati gde da saznamo da su studenti pobedili?

— U izbornoj noći trebaće nam najjednostavnija matematika: svaki glas mora biti prebrojan tačno jednom. Mislim da će zato kontrola izbora biti jednako važna kao i sama kampanja. Nije dovoljno da građani izađu i glasaju; neophodno je da njihovi glasovi budu tačno prebrojani i da se rezultat pouzdano utvrdi. Studenti su tome posvetili ogromnu pažnju. Izgradili su razgranatu mrežu kontrolora, organizovali obuke i pripremili mobilne timove za praćenje nepravilnosti. Prema podacima Centra za kontrolu izbora, prijavljeno je dovoljno kontrolora da svako biračko mesto u Srbiji bude pokriveno sa po dva člana biračkog odbora. To je posebno značajno ako imamo u vidu probleme s nedovoljnom pokrivenošću biračkih mesta na nekim prethodnim izborima. Kontrolori će pratiti zakonitost glasanja i brojanja glasova, a uz njih će izborni proces pratiti posmatrači i mobilni timovi koji će beležiti eventualne nepravilnosti, svako u okviru svojih ovlašćenja. Važno je da se posao ne završi zatvaranjem biračkih mesta, nego da se pažljivo isprate brojanje glasova, sastavljanje zapisnika i utvrđivanje konačnih rezultata. Što se medija tiče, volela bih da živimo u zemlji u kojoj svi građani mogu iste večeri, iz nekoliko profesionalnih i nezavisnih izvora, da dobiju pouzdane informacije o izbornim rezultatima. Danas, nažalost, nemamo dovoljno poverenja u celokupan medijski sistem. Ali informacije više ne zavise samo od nekoliko televizijskih kanala. Danas postoje društvene mreže i mogućnost da se podaci sa biračkih mesta neposredno objavljuju i učine dostupnim građanima. Važno je da informacije stižu brzo, ali i da budu pouzdane i proverljive. Treba jasno razlikovati prve procene od potvrđenih rezultata, ali nema razloga da građani satima čekaju na podatke koji su već utvrđeni i provereni. A koja će mi matematika biti najdraža te večeri? Ona vrlo jednostavna: da kada saberemo glasove građana koji žele promenu — dobijemo većinu.

Snežana Miletić 

(MojNoviSad, foto: Autonomija)