Kako ono beše – zavadi, pa vladaj? Upravo to se dešava sa prepucavanjima između (sledbenika) proevropske opozicije i Studentske liste pred predstojeće i odsudne izbore.

Iako mahom na internetima, ovo onlajn sporečkanje se zatim preliva u propagandne, ali i profesionalne medije. I mnogi se razvrstavaju na barikade i ukopavaju u rovove, dok vlast zadovoljno trlja ruke. A mi? Cepamo stidne dlake o tome ko je vaistinu za Evropu, a ko nije. Skrinšotujemo ko je i šta nakaradno objavljivao na Tviteru. Ko je više prebegao, preletao i izdao našu stvar na nekim izborima u političkoj praistoriji. I ko sluša pank, a ko igra kolo. Aman više, dosadilo je i bogu i narodu. Svaki dan donosi novu turu optužbi, pasivne agresije i uvredljivih komentara, često između ljudi koji (makar deklarativno) dele isti krajnji cilj, a to je kraj vladavine Srpske napredne stranke. I samo se prisetimo 24. septembra 2000, pre tačno 26 godina. Niko nije bio siguran da Milošević gubi izbore, i imao je vojsku, pandure i medije čvrsto uz sebe. Znalo se da krade, ucenjuje, hapsi, ubija, te da je spreman na sve. Pa je ipak svrgnut zbog naše želje, otpora i dobre organizacije, umesto dežurnih smatranja i jalovih prognoziranja. Šta nama fali?

Kognitivni psiholog i nobelovac Danijel Kaneman je još 1998. godine opisao fenomen koji je nazvao „iluzijom fokusiranja“. Naime, kada svoju pažnju usmerimo na jedan detalj, taj detalj nam u tom trenutku izgleda mnogo važniji nego što on zaista jeste. Kanemanova čuvena formulacija glasi: „Ništa u životu nije toliko važno koliko nam se čini dok o tome razmišljamo“. Zamislimo npr. da je zima u Beogradu. Svuda je grozni, prljavi sneg, i mi stružemo led sa šoferšajbne dok nam ledena voda ulazi u cipele. Trzajem otvaramo smrznuta vrata automobila i razmišljamo – zar ne bismo bili srećniji da živimo u, recimo, Rovinju? Pa ipak, istraživanja pokazuju da ljudi koji žive na moru nisu naročito zadovoljniji od nas smrznutih na kopnu. I ako se zaista preselimo na more zbog klime, na nju vremenom prestanemo da obraćamo pažnju. Isto važi i za novac: ljudi redovno procenjuju da bi veća plata drastično popravila kvalitet njihovog života. Ali, čim tu platu dobiju, pažnja im se seli na nove brige, a osećaj sreće se vraća na prethodni nivo. Dok razmišljamo da kupimo novi automobil (ili novi kauč i slično), provodimo dane upoređujući modele, boje i opremu, ubeđeni da će taj izbor bitno uticati na našu svakodnevicu. A već posle nedelju dana vožnje, automobil postaje samo automobil, tj. periferija, a ne centar našeg života. U svakom od ovih slučajeva, čin razmišljanja o nekoj stvari je taj koji nečemu daje privremeni i preuveličani značaj.

Isti obrazac se preslikava i na politički trenutak u kojem se nalazimo. Dok čitamo niz komentara o tome da je neko sa Studentske liste ranije radio za državnu instituciju, mršti se na Evropsku uniju i zavetuje oko Kosova, u tom trenutku nam se čini da je ovo pitanje presudno za ishod izbora. A nije, i može samo da nas odvede na krivi trag. Kada glasač 25. oktobra dođe iza novog paravana, malo je verovatno da će njegov glas zavisiti od te konkretne rasprave (koja je danima dominirala mrežama). Zavisiće od mnogo jednostavnijeg pitanja: da li želi da ista stranka ostane na vlasti ili ne? Problem nastaje kada se, usled stalnog fokusiranja na unutrašnje razmirice, to jednostavnije i krupnije pitanje izgubi iz vida. Dakle, u našoj onlajn i medijskoj sferi, iluzija fokusa je na odnosu između Studentske liste i ostatka opozicije, ili ko je „prava“ a ko „lažna“ opozicija sistemu. Pažnja koju posvećujemo ovoj temi je nesrazmerno uticajna, dok zapravo dovodi do gubitka pravog fokusa – a to je režim. Pa mnogi glasači (botovi?) „Evropske Srbije“ u poslednje vreme napadaju isključivo ljude sa Studentske liste, kao da ona vlada Srbijom već gotovo 15 godina. A mnogi iz Demokratske stranke svoju pažnju usmeravaju jedino na opoziciju koja izlazi na izbore. I niko ni da spomene da je npr. u otvorenoj koaliciji sa Vučićem i jedan – Šešelj. O čemu mi pričamo onda? O Evropi i gej brakovima?

Dok se nije pojavila sveopšta pobuna okupljena oko Studentskog pokreta, možda smo i imali luksuz da bistrimo programe i ideologije. Moglo se glasati i za Radulovića ili za Jankovića, za zeleno-leve ili za šatro monarhiste, jerbo niko do sada nije mogao ni da se približi režimu. I tada je svima savest bila mirna. Šta se promenilo? Studenti su, zahvatajući sve, proizveli novi entuzijazam, zadobili široku podršku, i još ponudili čvrstu i promišljenu organizaciju odozdo. Rečima Veljka Miladinovića (Velike Priče), nisu spojili nespojivo, nego okupili prihvatljivo za sve. S druge strane, mnoge opozicione partije ostale su zakucane na svojim ideološkim pozicijama i etiketama. Kod studenata (svesno) nema prostora za pitanja koja razvodnjavaju ono osnovno – da li vi želite da vlast u ovoj zemlji bude ovakva? I zato vlast toliko baca svoje udice o Evropi, Rusiji, Srpskoj, Kosovu i Ratku Mladiću, te truća o „nedostatku programa“. Da li se pecamo i zašto? Sve je to u funkciji ubeđivanja onih što o političkoj sferi promišljaju dublje (dakle, antirežimski orijentisanih) da ostanu kod kuće. Jer eno, posvud su narajcani nedavači Kosova i narodnjački troprstaši, ili pak Nataše Kandić i ostali Gruhonjići. Pa onda opet „ono naše“ – svi su oni isti, i univerzitetski profesori i srpski radikali, i aktivisti i batinaši, i Ilija Srdanović i Marijan Rističević, i Aleksandar Baucal i Aleksandar Šešelj.

Iluzija fokusiranja je dobro poznata u kognitivnoj psihologiji, ali funkcioniše i u politici. A pažnja koju posvećujemo nekoj temi nije neutralni pokazatelj njene stvarne važnosti, već rezultat političkog inženjeringa. I oko nje se tada formiraju tabori, izazivaju snažne emocije, te stvaraju identiteti i lojalnosti. Takve teme zatim dominiraju mrežama, dok krupnija pitanja (raspojasani kriminal i korupcija, stanje pravosuđa, kontrola medija, politički progoni i gubici poslova, itd.) deluju suvoparno i teško se „viralizuju“. A taj mehanizam dobro poznaju i oni koji imaju interes da opozicioni front ostane podeljen i iscrpljen unutrašnjim sukobima. Kada birači i aktivisti svoju energiju troše na besplodne rasprave o tome ko je „prava“ promena, manje energije ostaje za pitanje da li će do promene uopšte doći. Iluzija fokusiranja nas uverava da je sukob oko identiteta opozicije najvažnija stvar trenutka, a taj osećaj važnosti troši naše ograničene resurse: fokus, vreme i emocionalnu energiju koje valja usmeriti drugde. Kada se bistrenje i targetiranje osoba sa Studentske liste (ili opozicije) pretvori u mejnstrim političke rasprave, dok u drugom planu ostaju režim i njegova nepočinstva, onda se fokus opasno pomerio od šume na jedno drvo.

Ali ne, deder dlaku u jajetu svima i svemu, koju ćemo takođe da cepamo na pola. Nama, iluzorno fokusiranima, ovo deluje kao najvažnija stvar jer toliko razmišljamo o njoj. A glavna funkcija celog tog cirkusa je spomenuto zavađivanje pa vladanje. Ne radi se o lažnoj sabornosti, radi se o fokusu. Svaki put kada se uključimo u još jednu onlajn raspravu o karakteru opozicionih prvaka, zapitajmo se da li to pomera nešto u našu korist. Ili samo troši pažnju koja bi mogla biti usmerena ka jedinom pitanju koje će zaista odrediti nekoliko narednih godina – da li će režim koji je preoteo institucije ostati na vlasti ili neće? Ovi izbori nisu programski dijalog, a tema nije čak ni opstanak političkih partija. Tema je opstanak društva. Pitanja o tome ko snosi odgovornost za prethodne izborne poraze, da li je rasipanje glasova na više lista racionalno, ko ima kredibilitet da predstavlja nezadovoljno biračko telo, pa čak i neka suštinska vrednosna opredeljenja možda nisu sporedna pitanja, ali trenutno samo cepidlače i mute vodu. Vratimo kampanju na sistemsku korupciju i zarobljene institucije – na radikalski režim i „plave lopove“. Biće vremena za ideologije i programe, dok Evropa ili Ratko Mladić neće nigde da pobegnu. Fokusirajmo se na smenu režima, ako boga znamo.

(Danas/foto: Autonomija)