Je li – uprkos katastrofalnom iskustvu sa razobručenim divljanjem, lažima, nasilništvom i bezočnom pljačkom vladajuće radikalštine – pred predstojeće izbore po sredi diletantizam i naivnost Naših?

Kad kažemo Naših, mislimo na ono malo uzdanica pobunjenog dela društva u – od vladajuće bande razorenim strukturama porobljene Srbije. Da konkretizujemo, šta se dešava sa nerežimskim članovima Saveta REM-a (nezavisne regulatorne organizacije za elektronske medije) i šta se dešava sa uređivačkom politikom TV N1 u izbornoj kampanji?

Odmah da kažemo da im u Vučićevoj Srbiji – posebno kad vladajuća banda ima razloga da se plaši gubitka vlasti i moći pa ne preza ni od čega – u ljudskom smislu nije lako. I nerežimski članovi Saveta REM-a – trebalo bi ključne nezavisne organizacije za kontrolu zakonitosti rada manipulativno kreiranog mnoštva prorežimskih radija i televizija – i redakcije nerežimskih TV N1 i Nova, izloženi su velikim režimskim pritiscima. Razlog je jednostavan. Od odluka Saveta REM-a i uređivačkih politika medija informisanja – posebno televizija ali i radija, u poslednje vreme i društvenih mreža koje režim teže može da kontroliše – zavisi kreiranje javnog mnenja. A onaj – to je abeceda – ko kontroliše kreiranje javnog mnenja, ima odlučujuću prevlast u osvajanju i očuvanju vlasti. Vučiću i bandi zato je važno da uguše sve kritičke glasove u društvu, da – ako ne mogu da ih spreče – da ih potpuno marginalizuju i njihovo širenje svedu na što manji deo javnosti. Da time profesionalno javno informisanje – uslov uspostave demokratskog društva – zamene propagandnim ispiranjem mozga masa, pretvarajući ih u zombirane podanike režima ispranih mozgova. To je uostalom ideal kojem teže svi tirani, diktatori i narodne krvopije, u kojem nažalost mnogi uspevaju. Srbija – to višedecenijskim iskustvom, posebno za vreme zločinačkog režima Miloševića i Šešelja 90-tih, i njihovih đaka Vučića i Dačića poslednih skoro petnaesta godina – to belodano potvrđuje.

Kad je reč o nerežimskim članova Saveta REM-a i uređivačkoj politici TV N1 (uslovno nazvanih Naši), zašto se postavlja pitanje je li reč o njihovom diletantizmu i naivnosti u poslednje vreme, odnosno neposredno i nakon početka od režima nametnute brutalno prljave izborne kampanje?

Najpre o postupanju Naših članova Saveta REM-a.

Vladajuća radikalština je prokockala svo poverenje na međunarodnoj sceni, izuzev međunarodnih da l’ državnih, da l’ privatnih špekulantskih investicionih fondova koji gledaju da se masno očešu o – za arčenje državnih para – raskalašnog Vučićevog autokratskog režima. A režimu je itekako stalo do mufte (ili skoro mufte) ozbiljnih para koje Srbija može da dobije jedino od EU pod uslovom da ispunjava preuzete obaveze na bajagi putu u njezino članstvo. Kako šešeljovština – Vučić i kriminalna kasta – nikad nije bila zainteresovana za članstvo u EU (naprotiv, godinama sve čini da kroz svoje medije podanicima ispranih mozgova ogadi EU i zapadne demokratije dok se javno je l’da zalaže za članstvo u mrskoj joj integraciji), to je priliv para iz EU radikalno smanjen dok se obećanja i reforme u Srbiji ne počnu provoditi u delo. Jedno od obećanja je bilo uvođenje reda u javno informisanje, posebno u elektronske medije, za šta je ključno odgovoran REM, odnosno njegov Savet.

Godinama je režim potpuno kontrolisao Savet REM-a, koji je pod višegodišnjim predsednikovanjem notorne Olivere Zekić sveden na ruglo i sprdačinu. Na to se potom zakonito svela i elektronska medijska scena u Srbiji, skoro potpuno pod kontrolom režima od lokalnog do nacionalnog nivoa. Evropske institucije su od Srbije tražile da se REM demokratski dovede u red, s čime se režim – sve obećavajući da će Savet REM-a biti formiran po traženim zahtevima – de fakto godinama sprdao. A onda je EU dobrano zavrnula slavine za pare dok se zahtev ne ispuni.

Nakon silnog otezanja Savet REM je konačno formiran krajem prošle godine. Šta više, činilo se da će nerežimski članovi Saveta biti u većini, kad im se priključi projektovani član Saveta iz reda manjinskih nacionalnih zajednica. Kad je režim shvatio da neće imati prevlast, izvršio je opstrukciju tobože tražeći dodatni stav predstavnika manjinskih nacionalnih zajednica, računajući da će iz koalicionog Saveza vojvođanskih Mađara dobiti presudnog člana u Savetu za njegovu kontrolu. Na ovu režimsku ujdurmu nerežimski članovi Saveta – njih četvoro sa respektabilnim profesionalnim biografijama (Rodoljub Šabić, Dubravka Valić Nedeljković, Mileva Malešić i Ira Prodanov Krajišnik) podneli su ostavke, čime su režim pred EU doveli u nebrano grožđe, odnosno odloženo mu je otvaranje jednog od pregovaračkih poglavlja (br. 3), čime mu je zaustavljena dodela ranije odobrenih sredstava iz pretpristupnih fondova. Šta će, kud će, režim je pristupio jajarluku Mrdićevog tipa. Narodna Skupština je na brzinu donela bajagi ’pravno pravilno tumačenje ostavki članova Saveta REM-a’, po kome oni eto mogu da ignorišu svoje ostavke i vrate se u rad Saveta kako bi se odobrovoljila EU, otvorilo pregovaračko poglavlje br. 3 i dakako nastavila finansijska podrška Srbiji. Naši članovi saveta su to prihvatili zdravo za gotovo i vratili se u Savet. O njihovom obrazloženju povratka da ovde ne govorimo.

Od zakonom utvrđenih 9 članova Saveta, 4 su nerežimski (Naši) a 4 režimski. Devetog člana treba da predlože predstavnici manjinskih nacionalnih zajednica nakon što se formiraju njihovi novi nacionalni Saveti (izbori za njih predviđeni su za početak oktobra). Tako je metodom trange-frange formalno oformljen Savet REM-a, ali zbog ’pata karti’ nije mogao izabrati predsednika. A bez njegovog izbora po statutu Saveta nije moguć efikasan rad Saveta.

I šta bi? Nakon silnog međusobnog natezanja oko izbora predsednika, Naši članovi Saveta neočekivano – u takoreći relaksiranoj lagodnoj atmosveri – jednoglasno sa režimskim izglasaše Stevicu Smederevca za predsednika, čime je odblokiran rad saveta. Izabraše notornog Miloševićevog propagandistu koji je u devedesetim više godina bio direktor trovačke Radio televizije Vojvodine, koji posle petooktobarskih promena 2000. ne da nije lustriran, nego mu dlaka sa glave nije falila. Šlepao se potom na dobro plaćenim funkcija (pa se pitamo zašto je – ne samo u njegovom slučaju – DOS sramno pao sa vlasti i omogućio političkom zlu iz 90-tih povratak na vlast?).

Šta je nagnalo Naše u REM-u da neočekivano kapituliraju i idu režimu na ruku – koji će slavodobitno referisati EU da je u ’demokratskoj proceduri’ formiran toliko zahtevani Savet REM-a – ostaje tajna. Možda je režim (u šta je teško verovati), ne obznanjujući to javnosti zbog svojih pristalica, obećao Našim neku suštinski važnu kontrauslugu? Naši se o tome nisu javno izjašnjavali. Objašnjenja zašto su kapitulirali pred režimom deluju prilično nesuvislo. Zar iko ko iole poznaje karakter Vučićevog režima zaista misli da je prepredeni šešeljevac spreman da išta ustupi svojim političkim oponentima? Onaj ko tako misli beznadežno je naivan. Uostalom vreme će pokazato zašto su Naši postupili tako kako su postupili. Ako se pokaže da im je režim u škripcu obećao neku kapitalnu kontrauslugu pa su zato kapitulirali, sva je prilika – znajući o kakvom režimu je reč – da su naivni diletanti. Džabe im onda zavidne profesionalne biografije i ugled u građanskom delu društva. Pokazaće se da je režim po ko zna koji put u duelu sa ovim ili onim Našima, uvek na dobitku.

Zašto se diletantizam i naivnost kod dela javnosti vezuje za uređivačku politiku TV N1?

Eh, zašto. Poznata je hronologija sistemskih pritisaka režima ne samo na TV N1, nego na sve – malobrojne – elektronske i štampane medije koji nisu pod njegovom kontrolom. Donekle je poznat i manipulativni režimski lanac angažovanja stranih špekulativnih investicionih fondova, da se – uz nesumnjivu obilatu finansijsku nadoknadu, kako domaći tako i međunarodni špekulanti ne rade ništa besplatno, briga ih za Srbiju i njezine građane – indirektno razori nezavisna uređivačka politika Naših televizija (samo dve uticajnije), primarno N1. Pare (siromašnih poreskih obveznika Srbije) buše, gde burgija neće. I svilen gajtan smutnih stranih investicionih fondova počeo je da se steže oko to malo profesionalnih medija, posebno režimu mrske TV N1. Najpre je iz N1 udaljen stameni programski direktor Igor Božić i postavljen novi iz kuće, Branislav Šovljanski. Data su obećanja vlasnika da se ništa u uređivačkoj autonomiji kuće neće menjati. Tako je i ličilo – izuzimajući činjenicu da je u letnjem periodu nešto opao kvalitete produkcije – ali se početkom septembra u javnosti oglasila grupa respektabilnih novinara koji su ukazali na pojavu cenzure i marginalizovanja viđenijih novinara(ki). U medijskim krugovima slučaj je bio aktuelan nekoliko dana – uz sveopšte likovanje na režimskim trovačnicama – ali se situacija, što se tiče javnosti, brzo smirila kao da ništa nije bilo.

Ono što neke (mnoge?) gledaoce sada zbunjuje, to je plan praćenja izborne kampanje. I pre nego što je počela, programski direktor Branislav Šovljanski je najavio da će N1 profesionalno i ravnopravno pratiti sve izborne takmace. Predviđeno je i medijsko sučeljavanje takmaca kroz debatne emsije predstavnika izbornih listi.

Prva debata održana je u udarnom terminu (20h) 24.09. između drčne političarke Ane Brnabić – jedne od udarnih aduta Vučićeve liste – i smirene rektorke Univerzitata umetnostiu Beogradu Mirjane Nikolić sa izborne liste studenata.

Šta reći nakon ’duela’ ostrašćene i bezobrazne radikalštine koja ne preza od insinuacija, spinovanja i podvala, i razumne i tolerantne rektorke Univerziteta umetnosti pravih građanskih manira? Šta reći za verbalnu agresiju, prostakluk i unapred pripremljene manipulacije sumnjivim podacima (Vučićeva škola manipulacija brojkama, grafikonima i tabelama), namenjenih da zblanu neupućene gledaoce i zbune profesorku univerziteta nenaviknutu i nevoljnu da se valja u blatu? Posle ovog TV iskustva legitimno se postavlja pitanje da li i TV N1 – među sijaset režemskih trovačnica koje su radikalštini danonoćno na usluzi za ispiranje mozga masama – treba ravnopravno da otvori prostor beskrupuloznim agresivnim manipulantima za laži, prostakluk i manipulacije? Da smo normalno sređeno društvo to se pitanje ne bi postavljalo, jer je za profesionalne medije pristup svih aktera društva bez obzira na programske razlike nezaobilazan imperativ. Ali u ovakvoj Srbiji premreženoj propagandnim trovačnicama, to je ozbiljno i profesionalno, i moralno pitanje. Na režimskim medijima pristup opozicionim članovima društva – pojedincima, građanskim udruženjima, političkim strankama i izbornim listama – je misaona imenica. Ako se na trovačnicama i spominju, to su klevete, pljuvačine, izmišljotine, laži. Ako je tako, a jeste, zašto vladajućoj bandi onda ustapati i ono malo slobodnog medijskog prostora, utoliko pre što banda godinama ne želi da dođe na tu televiziju (bojeći se pravih pitanja) klevetajući je da je neprijateljska ispostava, da je ustaška televizija, da ruši Srbiju. Zar je pravi profesionalizam otvoriti prostor onima koji te godinama satanizuju i odbijaju da dođu u studije? Je li moralna obaveza profesionalnih medija u izbornoj kampanji – ili pak manjak profesionalnog samopoštovanja – otvaranje prema onom ko te godinama kinji, progoni i crta ti mete na čelu? Ili je reč o diletantizmu i naivnosti Naših? Verujemo da je po sredi naivnost, jer šta bi drugo moglo biti? Naivnost i diletantizam u korist štete pobunjenog društva, a u korist dobiti tlačitelja društva i upropastitelja države. Ako se, uprkos svemu, Vučiću i njegovim falangistima u izbornoj kampanji – zbog profesionalizma – ipak otvori ekran, bilo da su sami ili u debati, nije u redu da im voditelji emisije dozvole radikalsko divljanje, poput sinoćnjeg Ane Brnabić.

O ovom – neko bi rekao sa stanovišta profesionalizma moralnom problemu – odlično je pisao Dejan Ilić na Peščaniku.

(Autonomija/foto: Beta)