To što mu lojalisti divljaju i patološki se iživljavaju na ljudima, nije sve do Vučića. Notorni ratni huškač spreman je na svakakve gadosti, ali u razaranju društva i države ima nešto i do građana. Da smo moralniji, građanski odgovorniji i nadasve međusobno solidarniji kad nas režim što pojedinačno, što kolektivno teroriše, režimske protuve ne bi mogle tako da divljaju kao što divljaju, niti bi društvo i država mogli biti toliko razoreni a životi više generacija svedeni na poniženje.

Vučićevi radikalni lojalisti instalirani su u sve upravljačke strukture svih instanci vlasti. Dakako i u prosveti. Baš su u prosveti i kulturi – u školama, na univerzitetima i ustanovama kulture (uz policijske i bezbednosne strukture) režimske čistke najbrutalnije. U prosveti i institucijama kulture čizmaške kampanje ministara prosvete i kulture (uz notornog Vulina valjda najizrazitijih neostaljinista u Vladi Srbije), neprekidno traju. Ne zaostaje puno ni pravosuđe. U školama, na univerzitetima i u kulturi obrazovani, stručni i odgovorni kadrovi radikalno se uklanjaju, a na njihova mesta postavljaju se groteskne lojalističke figure s ko zna kakvim diplomama.

U Novom Sadu, epicentru studentske i građanske pobune, u jednoj od najprestižnijih gimnazija u državi – Zmaj Jovinoj gimnaziji („Jovan Jovanović Zmaj“) – skoro će dve godine kako ćaci na direktorskom mestu (da ne upotrebimo primereniju grublju reč) protiv profesora nelojalista, đaka i njihovih roditelja mimo svih zakonskih i moralnih normi vodi svoj radikalski rat. Naravno da to ne bi mogao da nije kao beli medved zaštićen radikalštinom sa vrha države (pokrajinski Sekreterijat za obrazovanje je samo dobro plaćeni fikus, koji jedva da odlučuje i o mobilijaru po svojim kabinetima, a kamoli da odlučuje o vitalnim problemima obrazovanja u Vojvodini).

Ajde što se lojalista na mestu direktora Jovine gimnazije sveti i progoni profesore sa moralnim i profesionalnim integritetom, ali zašto teroriše đake i njihove roditelje? Zar su oni neprijatelji države? Mora se biti baš bezočan, pa se nad njima patološki iživljavati.

Krajem maja direktor Jovine gimnazije Radivoje P. Stojković suspendovao je šestoro profesora, jer su povodom studentskih i građanskih zahteva za utvrđivanje krivice za smrt 16 osoba pod obrušenom nadstrešnicom javno stali uz svoje đake koji su podržali studentske i građanske zahteve. I to je čitav greh suspendovanih profesora. Za lojalistu direktora to je „podrška protivdržavne obojene revolucije“, u dlaku ista režimska klevetnička podvala. Suspendovani profesori su se žalili i Osnovni sud u Novom Sadu je presudio da se odmah bezuslovno vrate na posao do okončanja suspenzije. Lojalista direktor je to drsko ignorisao.

Na početku nove školske godine usledila je nova direktorova brutalna odluka. Najpre za novih 5, a dva dana kasnije i za dodatnih 10 profesora – koji su na ključnim predmetima godinama predavali gradivo đacima po ugovorima na određeno vreme – nisu produženi ugovori čime su ostali bez posla. Direktora, koji se na toj funkciji nalazi od 2002. godine, baš briga za egzistenciju tih ljudi i njihovih porodica.

Kako je moguće da Vučićevi lojalisti limitiranih obrazovnih i moralnih kapaciteta toliko terorišu građane? Rekosmo da nije sve do osiljenog i na sve spremnog Vučića. Nešto – zapravo mnogo šta – je i do građana. Da je više građanskog otpora teroru niščih, da je više moralne doslednosti, građanske hrabrosti i nadasve međusobne solidarnosti, teror lojalista u tolikom obimu ne bi bio moguć uprkos čizmaške taktike vlasti. Ovako, ah…

Ruku spasa ugroženom Vučićevom režimu – kad je studentsko-građanska pobuna ozbiljno pripretila da ga ugrozi – pružili su najpre sindikati prosvete, koji su pristali da za valjda 10 procenata povećanja plata (što je obesmišljeno već za nekoliko meseci) obustave masovni štrajk u školama. Taj poklon Vučićevom režimu odmah je iskorišćen da režim krene u obračun sa delom prosvetnih radnika koji nije podržao potpisivanje kapitulantskog ugovora (korumpiranih?) sindikata i režima. Vučić može biti zahvalan ćacijima među prosvetnim sindikatima, kao i ćacijima po školama i na univerzitetima gde su fakulteti jedan po jedan počeli da ukidaju studentske blokade. Tačno je da je čizmaš – ministar prosvete Dejan Vuk Stanković – zavrnuo slavine fakultetima i plate profesorima koji nastave blokade, ali da su kao odgovor na bahatluk ministra fakulteti i profesori solidarno odgovorili još većim blokadama i da su im se solidarno počeli pridruživati zaposlenici iz drugih javnih službi i ustanova, čizmaševa (režimska) drskost završila bi potpunim krahom. Ovako se Vučićev režim suočio sa priželjkivanom nesolidarnosti u društvu. Tu taktika pojedinačnog slamanja glavnih punktova pobune (lišenih esnafske i šire društvene podrške) za vlast daje želje rezulate. Pored ćacija iz škola, Vučić može biti zahvalan i ćacijima na univerzitetima – najviše onim na Novosadskom univerzitetu, rektoru Madiću i glavnom operativcu prljavih poslova (izbacivanja časnih profesora sa univerziteta, dekanu Dridu).
Da su se u sramnom postupku – udaljavanju uglednih profesora sa univerziteta – masovnije suprotstavili ako ne svi dekani i profesori ne samo NS univerziteta onda barem respektabilna većina, čizmaš koji je zadužen da prosvetu vrati pod čizmu režima u nečasnom naumu bi izvisio. Isto se odnosi i na rasturanje Filozofskog fakulteta u Nišu i ujdurme oko režimskog instaliranja podobnih dekana i studentskih parlamenata na nekim fakultetima.

Da ne dužimo dalje, da smo mi građani međusobno solidarniji, moralniji, hrabriji i uporniji da društvo u kojem živimo učinimo humanijim, boljim, režim se ne bi mogao nad nama iživljavati. Pa ni razobručeni durektor Jovine gimnzije u Novom Sadu.

(Autonomija)