Često napišem ili kažem – i sve sam uvereniji da ne preterujem kad to napišem ili kažem – da zapadnobalkanskim ratnim zločincima, naročito srpskim, veoma idu na ruku bela boja kože, nominalna pripadnost hrišćanskom svetu i relativna geografska blizina njihovih zemalja srcu Evrope.

Sigurno ste imali prilike da u američkim akcionim filmovima B produkcije vidite scene – koje se ponekad mogu videti i na CNN-u u realnom vremenu – u kojima dronovi navođeni iz Arizone, ispaljuju smrtonosni projektil na nekog šeika, vođu ove ili one islamističke paramilicije, koja je “ugrozila američke interese”.

“Ugrožavanje američkih interesa” na tlu južne Evrope mnogo se blaže (i sporije) sankcioniše. Ponekad se uopšte i ne sankcioniše.) Da je, recimo Vojislav Koštunica – po čijem je izričitom naređenju demolirana i zapaljena Američka ambasada u Beogradu – nekim slučajem bio Arapin, brzo bi bio eliminisan navođenim projektilom. Budući, međutim, da je bio belac i Evropljanin, stvar se završila opomenom pred isključenje i diskretnom sugestijom da što pre podnese ostavku.

Što je Koštunica u razumnom roku i učinio. Zloglasni miting “Kosovo je Srbija” – praktično državni teroristički napad, ne samo na strane ambasade, nego i na prestonicu Srbije – održan je 21. februara 2008, Koštunica je ostavku podneo već osmog marta iste godine i čin obrazložio “nepostojanjem jedinstvene politike u vladajućoj koaliciji po pitanju odbrane Kosova i Metohije”.

Mračne strane ljudske prirode nije moguće do kraja iskoreniti. Ispod politički korektnih zvaničnih priča i ponašanja, uvek tinjaju (i povremeno eruptiraju na površinu) residumi evrocentrizma, rasizma fašizma i – za našu priču najbitnijeg – islamofobije. Da je junak naše priče – Ratko Mladić – probao da radi u Hrvatskoj ono što je radio u Bosni, ne bi to dugo radio. Brzo bi bilo uklonjen krstarećim projektilom, što otvara jedno neprijatno pitanje, koje nikad nije postavljeno, zašto mu je, onda, tolerisano da radi ono što je radio u Bosni i da rad kruniše Srebreničkim genocidom. Odgovor na to (nikad postavljeno pitanje) je jednostavan. Kolektivni zapad – da upotrebnim u ovoj stvari primeren termin ruske propagande – naprosto se nije mogao pomiriti sa postojanjem države sa muslimanskom većinom u neposrednoj blizini srca Evrope.

To je razlog zbog koga je kolektivni zapad tolerisao Mladićeva ratna divljanja, kidnapovanja i ponižavanja pripadnika mirovnih snaga u BIH, to je razlog zbog koga je u poslednji čas zaustavljen planirani vazdušni napad na snage VRS, koji bi sprečio srebrenički masakr, sve je to bio deo šireg plana koji je po završetku rata rezultirao koncipiranjem nemoguće, neodržive Republike BiH, koja nije opasnost ni za koga osim za samu sebe, u čiji je politički sistem ugrađen self destruct kod, koji će pre ili kasnije izazvati sledeći rat.

Bio je ovo pomalo predugi uvod u priču o Ratku Mladiću, ali kratki uvodi previše pojednostave stvari i mnogo toga prećute. Na samom početku moram reći da je u mom shvatanju stvari Ratko Mladić samo Zvezdan Jovanović, istina na mnogo većoj skali, dakle najobičniji pucač, da je Radovan Karadžić bio neka vrsta Legije, dakle organizator, a da su – kao i u slučaju atentata na Đinđića – politički pozadinci, od kojih su neki bili umešani i u političku pripremu atentata za Đinđića – ostali nekažnjeni.

Onima koji stave primedbu da je politički (formalno) prvoodgovorni za rat u Jugoslaviji Milošević ipak dospeo u Hag – iz koga se nije vratio – skrećem pažnju da ratna politika koju je Milošević sprovodio nije bila njegova kreacija, a da je kompletan spisak raspirivača međunacionalne mržnje i planera rata u bivšoj Jugoslaviji dostupan u Đilasovim memoarima.

Svi su se izvukli nekažnjeno – iako je bilo nekih signala da bi se Ćosić mogo naći pred Haškim tribunalom – zato što su bili belci. Njihove kolege na istom poslu iz Ruande, nisu bili te sreće. Svi do jednog su kažnjeni dugogodišnjim zatvorskim kaznama, mnogi doživotnim.

Beskrajno sam daleko od primisli da izvođače prljavih nacionalnih poslova nije trebalo kazniti, mislim,  štaviše, da ih je trebalo strožije kažnjavati, ali isto tako mislim da je to bilo sankcionisanje vrhova ledenog brega, a da je nekažnjavanje raspirivača mržnje, etnokartografa, i ideologa humanih preseljanja, ostavilo korenje zla ne samo netaknutim nego je doprinelo njegovom bujanju.

Ko je, dakle, bio Ratko Mladić? Da nije izbio rat, malo ko bi to znao, još bi manje koga interesovala životna priča prosečnog pukovnika JNA, koji bi eventualno dogurao do čina generel majora i karijeru završio u penzionerskoj anonimnosti. Uspon Ratka Mladića, put ka mračnoj slavi i na kraju neslavnoj smrti u zatvorskoj ćeliji, započeo je gaženjem oficirske zakletve i stavljanjem u službu nacionalističkih plemenskih vođa.

Mladić je prema klasifikaciji nemačkog generala Kurta von Hammerstein-Equorda, spadao u grupu glupih a ambicioznih (ne nužno vojnički nesposobnih) oficira “koje treba sklanjati sa odgovornih položaja jer proizvode štetu”.

Ambicija, kojoj su se kasnije pridružili slavoljublje (možda i srebroljublje) i sujeta, naveli su Mladića da se prihvatio komande nad snagama VRS – koja mu je omogućila meteorski uspon u vojnoj hijerarjiji – Mladićeva glupost se ogledala u večitom diletantskom brkanju mobilizacije i pobede.

Mladić je u početku nizao trijumfalne taktičke pobede nad nedovoljno obučenim snagama tek osnovane Armije BiH, ali posmatrano geostrateški – za šta ni Mladić ni njegovi komandanti na Palama i u Beogradu nisu bilo sposobni – njegov rat je bio od prvog dana izgubljen, a što se poraz nije pretvorio u totalni fijasko, ima se zahvaliti samo zapadnoj strategiji sprečavanja formiranja funkcionalne BiH. Nastavak priče u sledeći ponedeljak.

(CdM, foto: N1)