Umro je Ratko Mladić, nekadašnji komandant Vojske Republike Srpske, masovni ubica, vrhovni ratni zločinac, čovek koji je direktno odgovoran za smrt desetina hiljada ljudi, za razaranje Bosne, za opsadu Sarajeva, za koncentracione logore, za etnička čišćenja, za genocid u Srebrenici. Umro je čovek koji je naneo bezmernu, neizrecivu patnju milionima ljudi, patnju koja traje i dalje, posle njegove smrti. Mladićeva smrt zakasnila je najmanje 35 godina, da je umro pre nego što je dobio priliku da uništava živote nevinim ljudima, to bi imalo nekog smisla.

Mladić je umro u zatvoru, na odsluženju doživotne robije. Haški tribunal je utvrdio da je Mladić kriv za učešće u genocidu u Srebrenici, progone, istrebljenja, ubistva, deportacije stanovništva, prisilno premeštanje i terorisanje stanovništva, za zločine protiv čovečnosti, za protivpravne napade na civile i uzimanje talaca. Sudsko veće je utvrdilo postojanje udruženog zločinačkog poduhvata koji je sprovođen tokom opsade Sarajeva od maja 1992. do novembra 1995. godine. Utvrđeno je da su, pored Mladića, učesnici udruženog zločinačkog poduhvata bili Radovan Karadžić, Stanislav Galić, Dragomir Milošević, Momčilo Krajišnik, Biljana Plavšić i Nikola Koljević.

Umro je Ratko Mladić, pojedinac, ali svoja nebrojena zlodela nije počinio kao pojedinac. Jer nije Mladić bio neki slobodan strelac koji je delovao na svoju ruku, on je bio produžena ruka Slobodana Miloševića i njegove zlikovačke politike, on je delovao po naređenjima ratnog rukovodstva srpskih snaga sa Radovanom Karadžićem na čelu.

Nisu planovi za stvaranje Velike Srbije i etnička čišćenja, za genocid i proterivanja stvoreni u Mladićevom ratnom štabu, već u Beogradu. U kreiranju tih planova učestvovala je cela nacionalistički orijentisana inteligencija, na čelu s brojnim akademicima, piscima i predstavnicima SPC. Nije Mladić tvorac ideje o “humanom preseljenju”, već Dobrica Ćosić, Mladić je samo njen izvršilac. Čak ni Milošević nije autohtoni autor ideologije koja je dovela do rata, on je nož za klanje Jugoslavije preuzeo od srpske nacionalističke elite.

Narednih dana mediji će biti puni tekstova o Mladićevoj vojnoj biografiji, o njemu kao čoveku, o njegovoj psihologiji, nema sumnje da će režimski mediji u Srbiji i Srpskom svetu nastaviti da od njega prave legendu i nacionalnu ikonu. Sve je to nebitno. Ono što Mladića u potpunosti određuje jesu njegova neprebrojna zlodela, sve drugo je sporedno. On drugu biografiju osim zločinačke nema. Stvarnost Mladićevog zla, koja se ogleda u kostima rasutim po masovnim grobnicama, u pokoljima, etničkom čišćenju, masovnim silovanjima, mučenjima, konc-logorima, opsadama, granatiranju, snajperisanju – pretežnija je milion puta od bilo kog pojedinačnog događaja u njegovom životu.

Mladić je umro u zatvorskoj bolnici, u krajnje humanim uslovima, u dubokoj starosti, prethodno dobivši svu neophodnu medicinsku negu. Dok je bio gospodar života i smrti, tu priliku nije dao nikome ko je bio u dometu njegove zločinačke volje. Njegove žrtve nisu dobile priliku da požive, da dočekaju starost, da postanu starci i starice. Ljudi koje je slao u smrt nisu imali privilegije koje je on dobio. Ranjeni i bolesni nisu dobijali medicinsku negu, nego metak.

Niko od njegovih žrtava nije dobio advokata, pravo na odbranu, žalbu, molbu, čak ni običnu ljudsku milost, saosećanje, naprotiv. Dobili su samo mržnju i smrt, ubijani su surovo, bez trunke milosti. Mladić je sistematski istrebljivao sve koji su se našli na putu ostvarenja umobolnog sna o velikoj, etnički čistoj srpskoj državi.

Srpske vlasti i razni drugi poremećeni slojevi društva od Mladića već decenijama prave heroja. Širom srpskih gradova, varoši i sela na zidovima se šepure murali sa likom Ratka Mladića, ponegde uz prigodnu genocidnu poruku “Đenerale, nek je tvojoj majci hvala”. Na svakom koraku može se videti grafit “Ratko Mladić, srpski heroj”. O najvećem zlikovcu u superlativima govore svi redom predstavnici vlasti, ali i mnogi pripadnici nacionalističke opozicije, nebrojeni inetlektualci, novinari, crkveni velikodostojnici, članovi elite. Za sve njih Mladić je branitelj srpskog naroda i srpski heroj. Samo nikada ne navode koja je to konkretna herojska dela Mladić počinio, zbog čega ga to konkretno proglašavaju za heroja.

Šta je najherojskije od njegovih herojskih dela? Možda to što je preuzeo naoružanje od JNA i hrabro započeo rat protiv civila, bespoštedno ih istrebljujući? To što je pobio sto hiljada ljudi? Ili to što je držao pod opsadom Sarajevo četiri godine? Možda to što su njegovi snajperisti ubijali decu? Ili to što je otvarao konc-logore za mučenje i ubijanje?

Možda se Mladićevo herojstvo ogleda u streljanju 8.372 ljudska bića za svega nekoliko dana? Šta je u njegovom bogatom opusu najherojskije? Masovno dizanje džamija u vazduh? Pucanje zarobljenicima u leđa na Korićanskim stijenama? Etničko čišćenje čitavih delova Bosne? Premeštanje leševa iz primarnih u sekundarne, pa u tercijarne grobnice? Zataškavanje zločina? Ili sve to zajedno, plus još hiljade i hiljade sličnih zlodela? Ili to što se 16 godina skrivao od pravde, uz pomoć državnih struktura, kao pravi heroj?

Nema sumnje da će se priče o Mladićevom herojstvu nastaviti i posle njegove smrti, te da će i od te letalne činjenice propagandna mašinerija stvoriti nekakvu legendu, nema sumnje da će se nastaviti pretvaranje zlikovca u nacionalnog sveca, kao što nema sumnje da će se i dalje prećutkivati i negirati sva njegova zlodela. Istina o Mladiću je dostupna celom svetu, dostupna je svima i u Srbiji, samo što malo ko želi da je zna, jer je srpsko društvo naprosto davalo masovnu podršku zločinačkoj politici Slobodana Miloševića, koju je u delo sprovodio Ratko Mladić. Niko ne bi da pogleda u ogledalo i da tamo ugleda ubicu ili saučesnika u masovnim zločinima.

Uzaludne su sve lažipriče i nacionalističke fantazije kojima proizvođači javnosti okružuju Ratka Mladića, to prolazi samo u Srpskom svetu, teritoriji pretvorenoj u zločinački brlog. Ni Mladićeva smrt neće promeniti sudski i istorijski utvrđene činjenice. Mladić je umro kao ratni zločinac osuđen za genocid i zločine protiv čovečnosti. To je istina o njemu koja će trajati i dugo nakon njegove smrti, zauvek, sve dok ima ljudi, sve dok bude čovečanstva. To je istorijska istina o Mladića, druge nema, niti će je biti.

Mladić nije bio nikakav heroj, već hladnokrvni masovni ubica, koji nije ubijao samostalno, za svoj račun, već kao komandant armije, kao izvođač genocidnih radova iza kojih su stajali režimi, ideologija, intelektualna elita, čitav jedan sistem, koji ni do dana današnjeg nije razmontiran. On nije bio oficir koji vodi bitke, već organizator pokolja, do zuba naoružani ratnik koji ratuje protiv civila, protiv žena, dece, staraca. Nije bio hrabri vojnik, već kukavica koja se godinama skrivala od pravde, uz pomoć institucionalnih struktura države Srbije, a čak i njegovo skrivanje je ostavljalo žrtve iza sebe. On nije bio vojnik, nego koljač.

Ništa ne može da poništi stvarnost Srebrenice, Prijedora, Sarajeva, Foče, Zvornika, Bratunca, Višegrada, Korićanskih stijena, Omarske, Keraterma, Trnpolja, ništa ne može da izbriše Mladićeve zločine iz istorije, iz pamćenja čovečanstva. Mladić je mrtav, ali je ideologija u čije ime je ubijao, harao, palio, rušio, istrebljivao – živa i zdrava. Eno je u strankama, na najvišim državnim funkcijama, eno je u medijima za specijalne operacije, eno je u crkvenim krugovima, eno je među piscima, pesnicima, istoričarima, sociolozima, filozofima, živi po njihovim umovima i širi svoje radioaktivno zračenje u svim pravcima. Samo se više ne zove Velika Srbija, nego Srpski svet ili srpski integralizam, u zavisnosti da li je reč o režimskoj ili antirežimskoj varijanti.

Promoterima zločinačke velikosrpske ideologije i Mladićeva smrt će poslužiti kao pogonsko gorivo za još žešću propagandnu delatnost. Mladić je mrtav, ali njegovi zločini nisu umrli s njim, oni su neponištivi. Zato se treba usredsrediti na dostojanstvo žrtava, na istinu o zločinima, na zabranu negiranja zločina i genocida, na dostojanstvo preživelih, na pravo da se zna šta su Mladić i njegova vojska počinili. I na raskrinkavanje zločinačke ideologije koja je i dalje prisutna u politici, kulturi, medijima, crkvi, u intelektualnoj sredini. Razobličavanje i demontaža te krvave ideologije je moralna obaveza svih nas, nevoljnih i slučajnih pripadnika etničke grupe u čije ime je ubijao Ratko Mladić.

(Tačno.net)