Požari koji su se mesec dana neutešno opirali domaćim pokušajima gašenja, najzad su savladani, barem u Deliblatskoj peščari. Ali je to stvorilo nove probleme režimu. Kako da preuzme zasluge, a izbegne osude?

Ne samo da se predsednik Srbije nije na vreme setio da se junači oko vatre, nego se i opekao što je pustio koalicionog ministra policije da se obraća naciji. Tada je to verovatno zvučalo kao dobra ideja, ne povezivati sebe sa gorućim problemom, ali sada, kada je problem ugašen, shvata da je propustio moguće istorijske scene dramatičnih sednica na otvorenom, kao onda na površinskom kopu Kolubara. Mogao je i onu sovu on da spasi, kao nekada dečaka u Feketiću, umesto što su to uradili vatrogasci koji ni neće biti na izbornoj listi. Čak se nije setio ni da na poprište vatre pošalje Ćacilenđane, makar one svoje junoše sa leta za Tivat, za koje je naknadno tvrdio da su u Crnoj Gori gasili požare (doduše, nije precizirao da li šumske ili političke požare).

I sad ispade da nas nije spasila vlast, kojoj je to posao, nego su nas spasile Rusija i Evropska unija. Rusija, čiju smo pomoć tražili i Evropska unija, čiju smo pomoć samo prihvatili. Mala, ali bitna igra rečima i mali ali bitan tvit ambasadora Evropske unije u Srbiji: da je Srbija ipak zatražila pomoć evropskog mehanizma za vanredne situacije pa je tu pomoć i dobila. Cvrc! Što bi se reklo, da se za zelenski bor uhvati i on bi se osušio.

No, zašto glasači treba da pomisle da nam se EU sama natura da gasi požare? I zašto onda po istoj logici nije objavljeno i da nam je Rusija sama poslala Iljušin nego smo morali da joj ga tražimo? Dobro, možda se pitate i zašto nije priskočio u pomoć ruski centar za vanredne situacije, vaspostavljen još onomad posle „milenijumskog“ potopa u Obrenovcu, ali to je već zakonsko pitanje jer – zašto bi, zaboga, u Srbiji bilo koja strana zemlja uopšte imala takav centar, naročito ako ničemu ne služi? Dobro, nije baš da ničemu ne služi, očito služi nečemu i nekome, nekim drugačijim vanrednim situacijama.

Sad samo još fali da vatrogasci, makar bili i naše gore list, postanu heroji nacije pa da vlast zaista pogubi sve živce. Jednom se opekla pa dopustila da „njen narod“ proglasi lekare i medicinsko osoblje za heroje u doba korone, pa vidite kako su posle i studente u pobuni olako častili istom titulom. Kao da je herojstvo kad svoj život izlažeš opasnosti zarad tuđe dobrobiti? Kao da nije dovoljno što se vlast junači na rečima, nego sad treba da su junaci i neki koji se na terenu bore?

Ali, ako i ne može da sebi pripiše zasluge jer je sposobna samo za velika nedela, vlast može drugima da prišije krivicu. Možda nam naknadno otkrije tajne dogovore plenuma? Može ta konstrukcija lepo da se zatvori – oni koji, sram ih bilo, nisu izgradili ni kilometar carskih drumova potpaljuju prave vatre jer žele da sad malo oni žare i pale Srbijom kao što to radi njen predsednik. Optužnica se prosto sama piše.

(Peščanik.net, foto: Beta)