Veliki problem Srbije – posredno (povremeno i neposredni) i veliki problem regiona – je to što Srbi nisu u stanju da žive u miru jedni sa drugima unutar nedefinisanih, mestimično – dok se teritorije poklope sa mapom – i neiscrtanih granica nedovršene države Srbije.

Krležijanskom “tamom vijekova” skriveni prauzrok srpske nacionalne raspolućenosti nije suprotstavljenost  nepomirljivih politika, pre je to suprotsavljenost sama po sebi, protivljenje kao način života. To se, doduše, u pojavnosti manifestuje nekakvim zbrda-zdola skrpljenim populističkim politikama, protiv koje se, iako svaka od tih politika osvaja vlast maltene plebiscitarno, aktivno ili pasivno uvek okreće približno polovina srpske populacije.

Svaka srpska vlast “oseća“ taj antagonizam i zato pribegava procesu koji je Paul Virilio nazvao endokolonizacijom,  pojavom, inače, karakterističnom, za latinoameričke banana-države, koji podrazumeva zaposedanje svih institucija i svih poluga državne i ekonomske moći, zatvaranje u “zabranjene gradove“, policijski nadzor i militarizaciju društva.

Otuda sve srpske vlasti na delove populacije koje im se suprotstavljaju gledaju kao na neprijatelje, dočim “neprijateljski” delovi populacije doživljavaju srpske vlasti kao okupacionu silu. (Treba li reći da su u toj stvari i jedni i drugi delimično u pravu.)

Za vreme SFRJ, komunističkim endokolonizatorima je išlo izvanredno – na proteste se nije smelo ni pomišljati, što, opet, ne znači da akumulaciono jezero protestnog gneva nije narastalo – problemi su počeli kad je posle globalnog kolapsa komunizma, pod pritiskom spoljašnih okolnosti i na silu boga, uveden višepartijski sistem, u kome su  protesti legitimno sredstvo političkog delovanja.

Uvođenje višepartijskog sistema ni u jednom trenutku nije promenilo jednopartijsku prirodu nedovršene države Srbije, koja je – čak i u relativno mirnom i nenasilnom  razdoblju vlasti diumvira, Koštunice i Tadića – bila (i ostala) politički Kentaur – parlamentarna autokratija.

Otuda protesti dugog trajanja – koji su od 1990. naovamo maltene svakodnevno – nikad nisu bili protesti poput protesta u funkcionalnim demokartskim zemljama koji se odvijaju unutar legitimnog poretka, nego neoružane opsade “zabranjenog grada” čiji legitimitet protestne mase (istina s dobrim razlogom) ne priznaju.

Cilj svih srpskih  protesta od 1990. naovamo, uvek je bio pasivno agresivno maksimalistički – promena režima – cilj koji zbog  ugrađene sistemske greške nikada nije ostvaren.

Sama ideja (mit?) da bi se autoritarni režimi, koji raspolažu monopolom nad silom vojske i policije, mogli srušti jednim udarcem, vlažnim snom srpskih opozicija – “kritičnom masom” – ima, doduše, izvesno uporište u demonstracijama od 9. marta 1990 – čiji sam bio učesnik – koje Miloševićev režim, jesu dovele do (kratkotrajnog) kolapsa, čiji, međutim, uzrok nije bila snaga disperzivne mase, iscrpljivana u jurišima na prazne ljušture institucija, nego (privremena) slabost režima nenaviknutog (nespremnog) na masovnu  erupciju nezadovoljstva.

Režim (čitaj Milošević) je izvukao pouku. Nikada potom – mnogi će se iznenaditi kad pročitaju: čak ni petog oktobra – Miloševićev režim nije bio ozbiljnije uzdrman. A opozicija je, sledeći obrasce ciklične istorije i fiksacije na datume, sledećeg 9. marta – možda i još nekog 9. marta posle – ponovo pokušala da Miloševića sruši “kritičnom masom”.

Pojašnjenje za začuđene izricajem da Milošević nije bio uzdrman ni petog oktobra: Jeste Milošević tog dana, kako se to u žargonu kaže “pao”, ali nije “pao” pod pritiskom petooktobarske kritične mase, nego je pao nekoliko dana pre tog datuma, posle noćnih dogovora  i pregovora njegovih ključnih ljudi i Zorana Đinđića, koji je – na njegovu i sveopštu nesreću – noseći praktično glavu u torbi moderirao jedan u suštini unutarežimski puč.

Kao i u Oktobarskoj revoliciji, završenoj za nekoliko sati bez kapi prolivene krvi – prolivanje krvi dolazi kasnije – protestna petooktobarska masa bila je puki revolucionarni dekor.

Zašto sam napisao: “na Đinđićevu  i sveopštu nesreću”. Zato što se vrlo brzo – praktično odmah – pokazalo da Milošević jeste bio uklonjen, ali da režim nije promenjen ni za poslovičnu jotu. Vojislav Koštunica – koji je u Đinđićevoj organizaciji i zahvaljujući Đinđićevim naporima – došao na položaj predsednika provizorne SR Jugoslavije, nije oklevao da već šestog oktobra izjavi da se odlučno “protivi svakom revanšizmu” – koji niko nije ni planirao – i da će “uspostaviti kontunitet” sa raspalom državom koju je Milošević bio pretvorio u razbojničko gnezdo i obećanu zemlju svakovrsnog  kriminala.

Koštunica je – netipično za njega odlučno – opstruirao sve napore Zorana Đinđića i šačice ministara da insitucionalizuju državu, zadržavao  je na položajima, dokle god je mogao, načelnika Udbe Markovića – koji je brisao dokaze o režimskim nepočinstvima – i načelnika generalštaba, Pavkovića, koji će nedugo potom po komandnoj odgovornosti završiti pred  Haškim tribunalom.

Neka i statistika nešto kaže: Koštunica je za eksplicitnu politiku očuvanja kontinuiteta sa endokolonijalnim režimom Slobodana Miloševića, dobio 83 odsto podrške građana, kao “političara od najvećeg poverenja” video ga je popriličan  broj članova poraženih SPS-a i SRS-a, a ne mali deo njih se i učlanio u njegovu opskurnu sekta-stranku.

I tako je deset godina protesta – u kojima je bilo i izgubljenih života – prekonoć otišlo u vetar i rezultiralo večnim vraćanjem istog.

(CdM, foto: N1)