Laprdanje o „današnjoj omladini“ je staro koliko i civilizacija. Od egipatskog papirusa u dobu Ramzesa II do srpskog Tvitera u dobu Ilona Maska, mladi su odvajkada opisivani kao stereotip: rasejani, arogantni, neozbiljni, cinični, apatični, apolitični i alergični na institucije. Današnji mladi („Generacija Z“, rođeni u periodu 1997-2012. ili starosti 14-29 godina) samo su najnoviji u nizu.

Hvala studentima, pa se i u Srbiji drobi o „sukobu generacija“ u smislu tradicionalne (stranačke) politike protivu omladinske antipolitike. Jer, istraživanja pokazuju da većina građana starijih od 65 godina uredno glasaju i izdašno podržavaju vlast. Dođavola, zašto onda studenti ne(će da) sarađuju sa opozicijom, i još se toliko mršte na Evropsku uniju? Gde su im lideri, statuti i planovi, i čemu toliko „vetiranja“ i ograđivanja? Gde im je program za poljoprivredu, i stav o Republici Srpskoj? Nadajmo se da „današnja omladina“ neće nasesti na tu staračku žvaku ili omču.

Ono što ovu generaciju zapravo razlikuje nije nedostatak politike, već urušavanje vere u institucije i pravila koja su nekada politici, radu i odraslom dobu davala prepoznatljivu strukturu. Naime, decenijama smo mladima obećavali određeni „prirodni“ ili pravedni sled: obrazovanje će voditi do zaposlenja, posao će voditi do finansijske stabilnosti, a stabilnost će voditi do doma, porodice i života sa izvesnom merom dostojanstva. Ovo obećanje, posebno u postsocijalističkoj Srbiji, nikada nije bilo jednako dostupno svima (i bilo je krajnje krhko). Ali, za generaciju Z, stasalu u korumpiranoj autokratiji, partijskom klijentelizmu i pljačkaškom kapitalizmu, ovo obećanje je naprosto smešno. I tu se mi više ne razumemo, a ne samo oko TikToka. „Današnja omladina“ danas odrasta u okruženju nesigurnih poslova, nestabilnog i skupocenog stanovanja, zloćudnih klimatskih promena, te političkih institucija koje su zarobljene interesima drugih. I zato mnogi od njih nemaju jasnu političku ideologiju, već samo društveni i svetski poredak koji mrze. Zloglasnim rečima Dobrice Ćosića: sada smo mi, iz onog dvadesetog, „u tuđem veku“.

Studenti su nam svedok, (n)ova generacija zaista ne veruje partijama, liderima i institucijama. Pa ipak, ona i te kako protestuje, bojkotuje, organizuje se na internetu, daje otkaze, i usmerava svoj gnev kroz digitalne platforme. I, ovaj put, najverovatnije će glasati na izborima – što očigledno zabrinjava režim. Njena politika jeste fragmentisana, decentralizovana, brzo se menja, nema lidere, i često biva kooptirana upravo od onih struktura koje odbacuje i protiv kojih se bori. Ali, ona je ipak politika. I tako je bilo od ranijih omladinskih pokreta protiv mera štednje i sistemske korupcije (pokreti „Occupy“, „15-M“, protesti oko parka Gezi i drugi u periodu 2011-2016), sve do nebrojenih pokreta „Zumera“ u Indoneziji, Nepalu, Madagaskaru, Peruu, Mongoliji, Filipinima, Maroku, Bangladešu, Šri Lanki, Bugarskoj, Albaniji i Srbiji od 2024. do danas. I mnoge režime su uspešno svrgnuli sa vlasti, pa im predsednici ili premijeri beže iz zemlje.

Umnogome, zaista svedočimo generacijskom jazu, odnosno raskidu ili diskontinuitetu. Generacija Z se nije povukla iz politike, koliko je razočarana starim jezikom i modelom politike. Postojeći politički vokabular više ne može da objasni nesigurnost sa kojom se „dženzijevci“ suočavaju. S druge strane, ni generacija Z ne postoji izvan klasnih odnosa. Njenu (anti)politiku zato ne treba razumeti kao politiku homogene generacije, već kao generacijski izraz promena u kapitalizmu, odnosno šire transformacije klasne strukture i uslova rada. O tome je godinama pisao britanski ekonomista Gaj Stending i koji je 2011. skovao termin „prekarijat“ da bi opisao novu klasu radnika sa niskim platama i još nižom sigurnošću posla. Nju odlikuju nestabilno zaposlenje, neredovni prihodi, golemi dugovi, odsustvo profesionalnog identiteta, stalna potreba za prekvalifikacijom, te neprekidna dostupnost za posao koji nikada neće postati siguran. A svaka nova generacija biva sve dublje uvučena u prekarijat u odnosu na prethodnu. Rad je svojevremeno pružao zaradu, ali i pravac, osećaj pripadnosti i budućnost, a danas jedino iscrpljenost, neizvesnost i dugove. U pitanju je i političko stanje – kada mladi ne mogu više da zamisle stabilnu budućnost kroz rad, počinju da gube poverenje u institucije koje i dalje govore da takva budućnost postoji.

S tim u vezi, mladi ljudi više odistinski ne veruju u dosadašnja pravila igre koja treba da slede. I zašto bi? Ako se ovde uspeva jedino preko partijske knjižice i uživog telefonskog poziva predsedniku radi lokalnog puta i leka za dete? Mi politički starci zato više ne možemo da kažemo sledeće: „Ako budete više učili i naporno radili, uspećete u životu“, zar ne? Otuda i politički cinizam današnje omladine. Mladi ljudi možda glasaju i bundžijaju, ali taj čin više nije ukorenjen u društvenom poverenju. Zapravo je krajnje zadivljujuće jerbo studentski pokret u Srbiji uopšte i zahteva da institucije rade svoj posao, umesto da institucije tera tamo gde Sunce ne sija. I širom sveta, generacija Z se nalazi u samom središtu političkih previranja, što je spomenuto. Od Bangladeša do Bugarske, od Nepala do Albanije, mladi se iznova i iznova pojavljuju kao sila koja remeti ustaljene obrasce u trenucima političkih i društvenih kriza. I nije to posledica neke zajedničke „generacijske“ ideologije (mladi su tu politički raznovrsni kao i svi ostali), koliko zajedničkog iskustva prekarizacije i nepoverenja u institucije.

Najzad, omladinski gnev nije ništa novo (setimo se 1968.), novi su njegova brzina, pokretljivost i način na koji putuje kroz ulice i ekrane, radna mesta i kampuse. Primamljivo je i popularno „objasniti“ da su društvene mreže pokretači omladinske politike. Baš kao i pojednostavljeno i banalno. Nisu digitalne platforme stvorile eksploataciju, dugove, nesigurnost i policijsko nasilje, samo su promenile teren na kojem ovi sukobi postaju vidljivi. Drugim rečima, društvene mreže nisu uzrok savremenih protesta, one su njihov posrednik. S obzirom na to da mladi relativno dobro vladaju tehnologijom, prirodno je da u protestnoj komunikaciji i organizaciji koriste različite digitalne medije. Uzroci leže u činjenici da se mladi od najranijeg uzrasta suočavaju sa neizvesnošću, korupcijom i beznađem – što jedne gura da postanu deo partije ili sistema, druge u odustajanje i nihilizam, a treće da se suprotstave tom poretku.

Dakle, dopadalo nam se to ili ne, nezadovoljstvo mladih je promenljivo koliko i eksplozivno. I jeste, mladi se mahom ne organizuju kroz političke partije i slične kanale političke mobilizacije. NJima ne upravljaju uvek koherentne ideologije, a njihovi pokreti su često nestabilni i interno protivrečni – pa šta? Oni se uredno pojavljuju na čelu pokreta otpora svuda gde nešto ne valja. Ovakva dinamika uznemirava starije političke institucije, i vlast i opoziciju podjednako. Partije i njihovi glasnogovornici neretko očekuju da mladi u politiku uđu kroz poznate i šatro uhodane kanale: partijsko članstvo, izborne kampanje, ideološku lojalnost, akademije „mladih lidera“ i ostala lepljenja plakata. Kakva direktna demokratija, kakvi plenumi, kakvi bakrači. I gde su im vođa i predizborna lista, zlo i naopako?

Famozna „politička artikulacija“, šta god to bilo? A nova generacija u politiku ulazi kroz – krizu. I ličnu i političku (a jedno jeste drugo). Kroz neku ekološku i drugu katastrofu, korupcionaški skandal, ili viralni video o policijskom nasilju koji upućuje na širu nepravdu. Ili sve to zajedno, u slučaju naše Republike. Rezultat je omladinska politika koju je teško kontrolisati, a često i razumeti postojećim mentalnim okvirima. Ova politika može biti amorfni „aktivizam“ (ili banalni „kliktivizam“), kao i brza i efikasna, moćno organizovana i moralno intenzivna. Može odbacivati lidere i zazirati od pregovora, može i nestati i ponovo se pojaviti, ali se ne može jednostavno odbaciti kao – apolitična.

(Danas, foto: Autonomija)