Hiljade ljudi od sredine novembra 2024. godine stajalo je u 11.52 na ulicama i trgovima širom Srbije, odajući poštu stradalima prilikom pada nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu, tražeći istovremeno krivičnu i političku odgovornost za smrt 16 ljudi.

Ovaj gest kojim neki građani i danas iskazuju empatiju sa poginulima, predsednik Srbije Aleksandar Vučić vidi kao satanistički obred, ukazujući da nema veze sa religijom, iako sama akcija nije ni počela iz religioznih pobuda.

„Neko se ponosi onim što je uradio, a onaj ko nema čime da se ponosi i nema šta da kaže da je uradio u životu, on će da obeležava čudne stvari“, izjavio je predsednik Srbije Aleksandar Vučić, odgovarajući na pitanje novinara o najavljenom obeležavanju godišnjice policijskog nasilja na protestu u Valjevu.

On je kazao da u Srbiji žive različiti narodi i sve moguće veroispovesti, ali da ni u jednoj naciji nema običaj da se godinu i po dana posle nesreće stoji i 16 minuta daje minut ćutanja nasred ulice.

„To nema ni u jednom našem narodu, ni u jednoj crkvi. To je čist satanistički običaj. Nigde to ne postoji. To ne postoji u pravoslavlju“, rekao je Vučić.

Da „16 minuta tišine“ nije religijski običaj, već oblik građanskog komemorativnog protesta ukazuje Ildiko Erdei, profesorka na Odeljenju za etnologiju i antropologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

„Njime se istovremeno izražava saosećanje sa žrtvama pada nadstrešnice u Novom Sadu, 1. novembra 2024. godine, i protest protiv načina na koji su na ovu tragediju odgovorili vlast i nadležne institucije. Posle skoro dve godine od ove katastrofe, još uvek nije utvrđena krivica ni odgovornost za tragičan događaj i gubitak života“, ističe profesorka Erdei.

Kaže da je akcija „16 minuta tišine“ tokom poslednje dve godine postala sekularna ritualizovana aktivnost, u kojoj članovi zajednice na simboličan način izražavaju bol za svojim umrlim pripadnicima, gradeći na taj način solidarne veze koje uspostavljaju društvo, nasuprot sistemskim i dnevnopolitičkim nastojanjima da se ono razmrvi i atomizuje.

„Ovaj čin nema nikakve neposredne veze sa religijom, niti sa drugom vrstom obreda za koje neuki ljudi koriste kvalifikaciju „satanistički“. Njegovo poreklo i izvorni smisao možemo pronaći u sferi društvenosti i političkog morala, budući da je „minut ćutanja za žrtve“ nastao početkom 20. veka, u vremenu Velikog rata, kada ga je najpre 1919. uveo kralj Džordž V kao vid odavanja počasti poginulima, da bi se ova praksa kroz vreme ustalila kao vid izražavanja tuge i poštovanja prema preminulima“, pojašnjava Erdei.

Odavanje pošte poginulim najpre je počelo u Novom Sadu. Onda je polovinom novembra 2024. godine ProGlas pozvao građane Srbije da odaju poštu žrtvama novosadske tragedije tako što će podsećajući na tragediju, zastati tamo gde se nađu: na ulicama, na trgovima, u saobraćaju. Tako je počela akcija „Zastani, Srbijo“ u desetinama gradova i sela, priseća se Gojko Božović, pisac i jedan od osnivača ProGlasa.

„Na tom prvom događaju batinaši SNS-a su pretukli studente FDU ispred njihovog fakulteta. Posle toga su svi državni univerziteti u Srbiji stupili u blokade. Ostalo je istorija“, kaže za Danas Božović.

Građani su prvi put zastali na 14 minuta u Novom Sadu na poziv novosadske opozicije 15. novembra 2024, dve nedelje nakon što se nadstrešnica srušila i u tom trenutku ubila 14 ljudi.

Građani su pozvani da iskažu protest, jer niko nije osumnjičen zbog tragedije u Novom Sadu, tako što će od 11.52 do 12.06 prestati da rade ono što su počeli.

„Neka ceo Novi Sad stane makar na tih 14 minuta“, pisalo je u saopštenju koje je potpisalo devet stranaka i pokreta.

Narodni poslanik i nekadašnji gradonačelnik Novog Sada Borislav Novaković tada je rekao da je poziv na 14 minuta tišine gest solidarnosti prema porodicama stradalih, ali i upozorenje vlastima jer posle 14 dana od nesreće nije bilo ni uhapšenih ni osumnjičenih.

Usledio je poziv ProGlasa da se akcija proširi na celu Srbiju 22. novembra, a broj minuta ćutanja povećao se na 15, jer je u međuvremenu preminula još jedna povređena osoba.

Vučić je komentarisao da je tog 22. novembra u petnaestominutnim blokadama učestvovalo 4.370 ljudi i ocenio da oni nisu postigli nikakve rezultate, već su samo provocirali druge građane.

„To što neki smatraju da nasiljem mogu da ostvare rezultate – ne mogu, samo provociraju građane (…) Neki ljudi treba da shvate da nisu sami. Država će svakako funkcionisati. Nemamo mi nikakve probleme“, naveo je tada predsednik Srbije.

Akcija je prerasla u 16 minuta tišine u martu 2025. godine, nakon smrti i 16. žrtve pada nadstrešnice.

Borislav Novaković, potpredsednik Narodnog pokreta Srbije, koji je bio među političarima koji su prvi put pozvali na gest solidarnosti sa porodicama stradalih i zatražili odgovornost za nesreću na Železničkoj stanici, kaže da je Aleksandar Vučić u kontinuiranom nesporazumu i sukobu sa Novim Sadom.

„On jednostavno ne razume mesto, značaj i značenje koje naš grad ima u Srbiji kao političkoj zajednici. Nazvati paganskim običajem našu želju da kroz 16 minuta ćutnje iskažemo emociju i sačuvamo sećanje na žrtve novosadske tragedije, predstavlja nepoštovanje žrtava, njihovih porodica i grada u kome se tragedija dogodila“, ističe Novaković za Danas.

Ukazuje da Vučić neguje konflikt kao način komunikacije.

„Taj prostački običaj stalnog nametanja ličnih stavova bi morao, bar kada je u pitanju novosadska tragedija, da zameni odmerenije i pristojnije ponašanje. Ako nema razumevanja i poštovanja za traume kroz koje je naš grad prošao, zahvaljujući poražavajućoj nesposobnosti i neodgovornosti osoba koje je on predlagao na najreprezentativnija mesta, bolje je da zaćuti“, poručuje Novaković.

Dragan Popadić, profesor socijalne psihologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, kaže za Danas da je Vučić prilikom javnih obraćanja odavno prestao da se rukovodi time šta je pristojno, istinito, pa i logično.

„Po njemu, leglo kriminalaca u Ćacilendu je „tvrđava slobode“, studenti su ustaše, a uporno traženje odgovornosti za smrt 16 sugrađana i odavanje pošte žrtvama sa 16 minuta ćutanja jeste ‘čist satanistički običaj’„, ističe Popadić.

Ukazuje i da je posebno besmislen argument da takav običaj „ne postoji u pravoslavlju“.

„Naravno da ne postoji, jer niko 16 minuta ćutanja nije ni proglasio verskim obredom. To je jednostavan građanski čin sećanja na 16 poginulih ljudi. Kada predsednik države potrebu svojih sugrađana da odaju poštu mrtvima proglašava satanizmom, to više nije samo uvreda. To je pokušaj da se politički protivnici ne predstave kao ljudi sa kojima se ne slaže, već kao nešto moralno izopačeno i gotovo demonsko. A kada poseže za takvim kvalifikacijama, to više govori o problemima u kojima se nalazi nego o ljudima koje pokušava da diskvalifikuje“, uveren je Popadić.

Gojko Božović smatra da neprestani napadi Aleksandra Vučića na odavanje pošte žrtvama korupcije u novosadskoj tragediji nemaju nikakve veze sa čuvanjem običaja, već samo sa čuvanjem vlasti. Istovremeno, dodaje, ti napadi pokazuju pokušaj da se pobegne od suštine i da se skrene pažnja javnosti na manje važne stvari.

„To je stari manevar vlasti, ali je tom manevru istekao rok trajanja, kao što je istekao i ovom režimu. Omalovažavanje pošte koju građani širom zemlje odaju poginulima u padu nadstrešnice izraz su odsustva svake empatije. Umesto empatije, režim pokušava da pobegne od odgovornosti. Od tog pitanja se, međutim, više ne može pobeći“, smatra Božović.

(Danas, foto: Autonomija)