„Nije naš problem građanska neposlušnost. Naš problem je građanska poslušnost. Naš problem su ljudi koji se pokoravaju nametnutom diktatu onih koji vode njihove vlade i koji, dakle, na taj način podržavaju ratove. Milioni ljudi ubijeni su zahvaljujući toj poslušnosti. Naš problem je u tome što su ljudi poslušni, dok siromaštvo, glad, glupost, rat i surovost pustoše svet. Naš problem je to što su ljudi poslušni, iako su zatvori puni sitnih lopova, dok su najveći razbojnici na čelu države” (odlomak iz govora Hauarda Zina održanog 1970. godine, tokom debate o građanskoj neposlušnosti, objavljen kasnije u knjizi „Violence: the Crisis of America Confidence“).

U konzervativnom delu naše javnosti se neretko celokupna kvir zajednica (i dalje) homogenizuje i svodi na organizatorke i učesnice Parade ponosa, a ove se pak posmatraju kao posebna, privilegovana društvena grupacija. Tako se, implicitno ili eksplicitno, podrazumeva da je tipičan predstavnik te grupacije visoko obrazovani gej muškarac iz kruga dvojke, starosti između između dvadeset i pedeset godina, ateista, vegan, neoliberalni zastupnik vouk kulture, i, najbitnije, “strani plaćenik” budući zaposlen u nekoj nevladinoj organizaciji nominalno ili stvarno kritički orijentisanoj prema režimu. Otud se Parada ponosa uglavnom ne predstavlja niti razume kao instrument za skretanje pažnje na moralno nedopustivu nejednakost određenih ljudi pred zakonom, već samo kao još jedan ustupak protivprirodnom pardon protivnarodnom “bludu” (usled pritisaka međunarodne zajednice)[1]. A pripadnost našem narodu se naravno dokazuje pomoću neobrazovanosti, kulturne regresije, ekonomske deprivilegovanosti, političke nezrelosti i karikaturalne konzervativnosti (privrženosti vojsci i crkvi) te zavisti i nasilnosti prema (navodno) privilegovanim neistomišljenicama.

Neke pripadnice kvir zajednice kao i organizatorke Parade su možda nevoljno, ali poslušno pristajale na ovakvu podelu. Zbog toga je Parada tokom cele protekle decenije organizovana kao jedna velika pseudoliberalna, politički “neozvučena” proslava, sa sve kumama-pevačicama, šljokicama i sličnom ikonografijom, pod budnim okom policije u ograđenim rezervatima-kavezima za manjinske i progresivne te samim tim “nenarodne elemente.” Takva Parada nikada nije bila široko prihvaćena; nije postala ono što su takve manifestacije postale na Zapadu (komercijalne platforme za reklamiranje brendova), ali nije uspela da postane ni politički efektivan čin (premda su svake godine iznošeni isti zahtevi). Paradoksalno, sama Parada kao događaj je i s leva i s desna bila viđena i osuđivana kao frivolna, “apolitična” manifestacija – koja je međutim uvek proizvodila političke posledice u obliku tendencioznog oglušivanja vlasti o sve zahteve i pratećeg trijumfalističkog odijuma desničarskih krugova.

U međuvremenu, aktuelna globalna, postliberalna politička previranja i skretanja udesno[2] su nas podsetila da se neoliberalna (vokistička) snishodljivost pozitivne psihologije na mestu politike ne može izjednačiti sa borbom za pravdu ili je čak zameniti. U našem slučaju to znači da nema mnogo smisla stvarati pseudoprivatne “sigurne prostore” ili zone (u okviru Parade ili nezavisno od nje) u kojima će se “svako osećati voljenim i prihvaćenim a niko uvređenim”, ukoliko nam je cilj javno delovanje u svrhe ukidanja represivnih zakona i na predrasudama zasnovanih društvenih nejednakosti koje uporno opstaju ili se povećavaju. Utoliko zalaganje za pravdu ne bi trebalo da ima oblik jeftinog moralizatorskog apela za pobuđivanje naklonosti između različitih, ponekad nepomirljivih društvenih aktera. Umesto toga bi pre trebalo težiti pronalaženju adekvatnog pravnog i kulturološkog okvira koji će biti u mogućnosti da obuhvati i prepozna što veći broj različitih ljudskih potreba a da ih pritom ne ukine u krvoproliću s jedne ili prinudnom (nereflektovanom) pripadanju tj. inkluziji, s druge strane. Rečima A. Mbembea:

„U krajnjem slučaju, ne pripadati nijednom mestu, to je ’svojstveno čoveku’, pošto čovek, sastavljen od drugih živih bića i drugih vrsta, pripada svim mestima. Naučiti da se stalno prelazi s mesta na mesto – to bi, dakle, bio njegov projekat pošto je to, u svakom slučaju, njegova sudbina. Ali prelaziti s mesta na mesto znači i tkati sa svakim od njih dvostruki odnos solidarnosti i distance. To iskustvo prisustva i odstojanja, solidarnosti i distance, ali nikad ravnodušnosti, nazvaćemo etikom prolaznika.[3]”

Etika prolaznika tj. prolaznice odbacuje domestifikaciju ljudskosti i umesto toga zahteva neprekidan kognitivni, emocionalni i politički rad, kontinuirano menjanje optike u pokušaju da se zahvati ili bar ne redukuje ljudska složenost. Takav etički imperativ je u suprotnosti sa ideologijom bezbednosti tj. stabilne sociokulturalne pozicioniranosti te se čini primerenim upravo kvir zajednici. Na tragu takvih shvatanja i talasu opštenarodne pobune protiv autoritarnog sistema, neki kvir ljudi su odlučili da aktivno učestvuju u emancipaciji društva i 30. juna ove godine, na inicijativu Kvir zbora, održe protest povodom obeležavanja 25 godina od prvog tzv. Krvavog prajda. Protest je bio neprijavljen, finansiran isključivo donacijama članica zbora i simpatizerki i organizovan odozdo, bez pregovora sa državom i aktuelnim režimom. Na taj način su izbegnuti nekada višesatni, mučni pregovori sa policijom koja je godinama ucenjivala i obeshrabrivala organizatorke Parade pomoću famoznih bezbednosnih procena rizika (iako je Parada bila poželjna kao sredstvo pinkvošinga vlasti). Jer od dvehiljaditih nadalje režimi su ovde uvek bili lakomi na evropske budžete ali ne i na tzv. evropske vrednosti. Zbog toga su vlasti pomoću ksenofobične retorike[4] licemerno instrumentalizovale i po potrebi pojačavale postojeća društvena raslojavanja.

Međutim, ovoga puta protest, govori i šetnja su protekli gotovo bez incidenata što svedoči u prilog promeni stavova i današnjoj većoj toleranciji javnosti. Ipak, činjenica da ni organizatorke ni učesnice skupa do poslednjeg trenutka nisu znale kolikom stepenu rizika se izlažu i da li će biti nasilja, govori koliko je višegodišnja državna propaganda o ugroženosti “imanentnoj” kvir populaciji (bila) uspešna (i netačna). O tome nesumnjivo govori i manji broj okupljenih od očekivanog, s obzirom da je veći deo LGBT+ populacije interiorizovao sveprisutni etos “privilegovane” žrtve, uklapajući se time u preovlađujući nezahtevni ali poželjni viktimološki moralni kod.

Takođe, iako su studentkinje bile prisutne kao i članice drugih zborova, izostala je šira studentska podrška, premda su članice Kvir zbora redovno učestvovale u svim studentskim i drugim antirežimskim protestima. Stoga se može postaviti pitanje da li studentkinje u globalu dele konzervativne stavove o kvir zajednici ili im je distanciranje od nje taktika za dobijanje izbora tj. podrške najšireg javnog mnjenja? Ukoliko je ovo drugo posredi, tada se može postaviti pitanje da li je glavni cilj studentske i građanske pobune puko svrgavanje vladajuće garniture, ali ne i promena sistema te vrednosnog poretka? Jer čemu borba za smenu određene grupe ljudi koja se odvija uz podilaženje kratkovidim socijalnim uzusima koji tu grupu i održavaju na vlasti? Ako pritom stanovništvo Srbije borbu za građanska prava naziva “nametanjem identiteta” (od čega se redovno brani pozivanjem na uvek spremnu pregršt “bitnijih stvari” – od građanskih prava stanovništva Srbije), tada je očevidno da je promena režima tek jedan mada presudan korak ka stvarnoj emancipaciji budućnosti.

U tom smislu nije nevažno kakvim simboličkim znamenjima su se koristile učesnice protesta, kako bi signalizirale za koje vrednosti se zalažu i kako bi se distancirale od zvanične Parade ponosa (koja se u kolektivnoj imaginaciji dovodi u vezu sa pomenutim sumnjivim nevladinim sektorom i naročito “lažnom opozicijom koja se bori samo za svoja mesta u skupštini”). Naime, u naše vreme svetonazor je često samo individualna interpretacija ishoda nostalgomahije[5] , zbog čega mnogi ljudi sebe vide i definišu kroz neki prošli diskurs: komunizam/socijalizam; neoimperijalizam; kleronacionalizam; (pseudo)liberalizam; neofeudalizam; post(kvazi)konceptualnu umetnost; montipajtonovski apsurd…

Tako se recimo i na našem protestu, pored ostalih, mogla videti i zastava SFRJ. Ta zemlja je istina bila modernistički, emancipatorski projekat okrenut budućnosti. Uprkos tome, ne treba smetnuti s uma da je istovremeno počivala na autokratskoj vladavini jednog čoveka, koja se kroz cenzuru i povremeni progon neistomišljenica reperkutovala na sve oblasti društvenog života. Otud doslovno referisanje na takvu prošlost ne izlazi iz domena jalovih retrotopija i unapred podeljenih uloga, o čemu je bilo reči iznad. Ipak, verujem da saborkinje koje su nosile pomenutu zastavu istu zapravo tretiraju kao regionalnu istorijsku metaforu za izvesne vrednosti koje je SFRJ takođe zastupala (poput internacionalne solidarnosti i prosvećenog egalitarizma), a koje i naša današnja kvir zajednica podržava, nezavisno od konkretnog društvenog uređenja. Kako se takav stav može braniti putem promišljenije simbolike, može se videti ovde.

No to nije dovoljno. Isto tako je bitno raditi na prevazilaženju ili bar podrivanju rigidnih socijalnih podela iznutra, bez podleganja bilo stereotipnoj levičarskoj bilo desničarskoj palanačkoj identitetskoj paranoji. Da je moguće zadržati kritičnost bez pratećeg identitetskog redukcionizma, štaviše, da je moguće ne brkati kritiku sa pravovernim (levim ili desnim) identitetskim inženjeringom, simbolično ilustruje gornja fotografija. U duhu metamodernizma[6], za ovu priliku sam kreirala šajkaču-fascinator kao i ćirilični natpis na majici. Stoga nije reč o pravoj kapi već o predstavi ili simulakrumu kape u kombinaciji sa natpisom-predlogom u službi nade (sa nostalgičnim(!) pogledom na – ironiju).

A premda je ova kreacija dvosmislena, ono što pak ostaje nedvosmisleno jeste dozrela samosvest ljudi iz Kvir zbora i svih drugih građanki koje su nam se pridružile, prepoznajući potrebu za organizovanjem paralelne, anarhističke, protestne kvir parade, neopterećene suvišnim kompromisima sa (kompromitovanim) vlastima. Otud se nadam da će se ova praksa nastaviti sledeće i narednih godina, sve dok bude bilo ljudi koji trpe nepravdu. Jer IMA MESTA ZA SVE (UKOLIKO SE POBUNE).

(querr.me/foto: Vukašin Vukazić)

---

[1] Zahavaljujući prisutnosti ovih tema u medijima veliki deo neobaveštenog građanstva zapravo misli da je to pokazatelj i dokaz da su kvir ljudi i zakonski dobili sva osnovna prava!
[2] Npr. D. Tramp je 7. februara 2025. godine osnovao Kancelariju za verska pitanja Bele kuće, a 6. februara iste godine doneo uredbu pod nazivom “Iskorenjivanje antihrišćanske pristrasnosti”(sic!).
[3] Mbembe, A. (2019), Politike neprijateljstva, FMK, Beograd, str. 188.
[4] Ne iznenađuje naravno da su ovde omiljena meta vlasti upravo nevladine organizacije, kao dežurni izdajnički faktor. Ono što pak zabrinjava jeste nasedanje većeg dela stanovništva na provincijalnu logiku smeštanja svih, često međusobno neuporedivih, nevladinih organizacija u isti delegitimacijski okvir, bez svesti o tome da je takva neselektivnost jedna od ideoloških poluga ove vlasti.
[5] Ovom slivenicom imenujem političku i kulturnu klimu u kojoj se budućnost ne vidi kao otvorena mogućnost već kao polje sukoba interesa više konkurentskih prošlosti.
[6] Metamodernizam se obično opisuje kao permanentno njihanje između postmoderne ironije i naivnog ali informisanog entuzijazma. Vidi Vermeulen & van den Akker u: „Notes on metamodernism“, Journal of Aesthetics & Culture, Volume 2, 2010.