Živeli su u trošnoj kući u gradiću u kom su se svi poznavali. Imali su taman toliko da ručak ne bude svakog dana isti, taman toliko da se pred maturu ode u prvi najveći grad po nove cipele. Imali su taman toliko da on može da mašta o životu koji će za sebe izabrati. Na koji fakultet će ići, ko će postati, gde će kuću graditi, šta će u bašti posaditi, sa kim će starost dočekivati, kako će decu nazvati.

Ostale su joj fotografije. Neke je pronašla tek sad. Dodaće ih u skromnu kolekciju njegovog lica koje je poslednji put videla pre nego što su joj ga istrgli iz ruku, a nju silom ubacili u stari, razdrndani autobus. Morala je da sedi mirno, pognute glave, i sluša oličenje bezdušnosti kako joj se, s visine, podsmeva. Morala je da pokrije kolena maramom kojom je trebalo da preruši svog sina ne bi li pomislili da je devojčica i krišom, skučenog pod njenim vratom, spasi od smrti. Tu maramu pažljivo je složila na svom krilu znajući da je ona jedina koja će sačuvati njegov miris, utkan u tkanje. On se ne vraća. Onaj uplašeni pogled i krik pre nego što su ga ščepali bio je poslednji. Tako glasan naspram godina graje koja ju je budila iz popodnevnog sna kada bi se vraćao iz škole, tako jasan naspram godina molećivih očiju kada bi mu nešto zabranila. Znao je da mama ne može da prevali kaznu preko tog pogleda. Znao je i da će njegov glas prepoznati, kolika god buka bila.

Dok su ga udaljavali od reda za autobus u kom je stajala, okrenuo je glavu na drugu stranu, znajući da će taj njegov pogled pamtiti kao poslednji.

Poslednji, sve do onog dok je nisu pozvali da prepozna komade svog deteta položene na hladni beton koji i sam puca pod težinom jedinih kostiju koje su uspeli da pronađu. Mami ne treba glas da bi ga prepoznala, kolika god buka bila.

To danas žive oni čije su sinove, braću, muževe, čitave porodice i pokolenja ubili u julu 1995. godine u Srebrenici. Neke do danas nisu pronašli. Nekima sećanje bledi, pa im je ostala samo priča dalekih rođaka, da ih umiri pred vremenom, najvećim prijateljem zaborava.

A mi? Mi se pravimo da ne znamo šta se desilo. Biramo reči tako da nas ne uvedu u nevolju. Tražimo opravdanje zašto ćutimo, pa govorimo o predizbornim taktikama, polarizujućim narativima, šansama za Srbiju, mladosti na čijim plećima nikako ne sme da bude teret odgovornosti. Pobogu, pa mogu da se slome pod takvim pritiskom. A šta ćemo mi onda? Kako ćemo se mi onda boriti za naše živote? Kako ćemo održati fiktivno, opštenarodno zajedništvo? Svakako je odgovornost na onima koji je poriču i pre nego što su to mogli da rade na svih pet glasila sa nacionalnom frekvencijom. Zvanično, oni nose tu odgovornost. Istina, neće je preuzeti, ali šta se tu može. Bavićemo se time posle, sada imamo preča posla. Uostalom, ne razgovaramo mi ovde o ideologijama, nego o borbi protiv režima.

Vlast je pokazala da odgovornost za zločine počinjene u ime Srbije neće preuzeti. Na nama je, kao građanima Srbije, da od njih to iznova i iznova zahtevamo, istovremeno i sami je preuzimajući.

Trenutak kada studentski pokret postaje neprikosnoveni protivnik te iste vlasti koja nas drži zarobljenima u svojoj želji za apsolutnom moći, isti je trenutak kada gubi svaki argument za tišinu i okretanje glave od istine. Da, nažalost, situacija je takva. Niko nema privilegiju pošteđenosti od odgovornosti. Zato, na svakome od nas je da je preuzme.

Kako? Tako što ćemo 11. jula svake godine izaći na ulicu i reći znamo da je u Srebrenici počinjen genocid. Znamo da nas sve ove godine lažete. Znamo da ste namerno to izostavili iz udžbenika. Znamo da vam to ide u korist. Znamo da je negiranje genocida produbljivanje njegovih posledica i da je izvinjenje temeljni deo pravde.

I zato, u ime Srbije, izvinite. Izvinite što ste morali da se vratite u prazne kuće. Izvinite što vam je miris dece ostao samo u marami kojom ste pokušali da ih spasite. Izvinite što su vam ostale samo fotografije. Izvinite što ste morali da klečite na hladnom betonu u nadi da ćete pronaći makar deo svojih očeva. Izvinite što braću još uvek niste pronašli. U ime Srbije, izvinite za počinjeno.

Izvinite je odgovornost svih nas, bez obzira na to kada smo rođeni. Činjenica da smo rođeni u Srbiji koja genocid nije sprečila, dovoljna je. Činjenica da ga Srbija i dalje poriče, čini odgovornost još većom.

Ove godine niste uspeli, pokušajte sledeće.

A pošto je već 31 prošla, a odgovornost je svakoga od nas, i iako nije ni blizu dovoljnog:

U ime Srbije, izvinite.

(Autonomija)