“Mandić ne želi Crnu Goru kao evropsku državu građana. On želi srpsku Crnu Goru u Evropskoj uniji. To je suština. To je cijela priča. Sve ostalo je dekoracija za ambasadore i vikend analitičare koji se prave da ne vide ono što im se nacrtalo pred očima. Nekada se govorilo: Milo je uveo Crnu Goru u NATO. Danas bih mogao reći: Ostalo je vojvodi Mandiću da uvede srpske nacionaliste u Evropsku uniju. I to nije šala. To je plan. Jer jednom kad uđeš unutra, više nisi problem spolja. Postaješ unutrašnji kvar sistema. Već ga vidim na briselskim sesijama kako tuži nad sudbinom “ugorženih Srba“ dok kibicuje grantove.“

Uvijek sam govorio da postoji fundamentalna razlika između dva projekta: Velike Srbije i srpskog sveta. Prvi je htio sve Srbe u jednoj državi. Drugi hoće sve Srbe u više srpskih država, formalno odvojenih, a suštinski svezanih za isti politički, crkveni, bezbjednosni i ideološki centar. Zato je srpski svet opasniji, kancerogeniji i dugoročno otrovniji od stare velikodržavne fantazije, jer ne mora više da pomjera granice tenkovima, artiljerijom, salvetama i mapama po kafanskim stolovima. Dovoljno mu je da osvoji institucije, da preuzme parlamente, vlade, ministarstva, opštine, policiju, škole, univerzitete, medije, crkvene odbore i uhoda “evropski jezik“ kojim će sakriti staru, a uvijek istu namjeru.

Andrija Mandić je upravo lice te nove faze.

Ne mora Mandić više ništa!

Četnički vojvoda u evropskoj obleki. Čovjek koji više ne mora javno vikati ono što misli, jer je naučio da se mnogo više dobija kad se šapuće diplomatskim jezikom. Nije se Mandić popravio. Nije se pokajao. Nije se odrekao srpskog sveta. Nije se probudio jednog jutra kao liberalni Evropljanin koji čita Šumana, sanja Brisel i vjeruje u multietničku Crnu Goru. Samo je razumio da se stari cilj danas prodaje u novom pakovanju.

I zato je njegova naizgled generička izjava o “novom srpskom odgovoru za novo vrijeme” mnogo važnija nego što izgleda. Tu je sve. Ciljevi ostaju isti, mijenjaju se samo sredstva. Nekada se sanjalo da Crna Gora nestane u Velikoj Srbiji. Danas se sanja da Crna Gora formalno ostane Crna Gora, ali da joj dušu, institucije, simbole, školstvo, kulturu i politički refleks preuzme srpski svet, dok se svi zajedno ne probude u “srpskoj Crnoj Gori“, kako joj tepaju. To je razlika između amputacije i metastaze. Prvo se vidi odmah. Drugo radi iznutra i razara cijelo tijelo-zauvijek.

Jeftine predstave za one koji hoće da vjeruju u njih

Zato je priča o navodnom Mandićevom sukobu sa Vučićem uglavnom predstava za one koji vole da budu prevareni.

Beograd je, kao takav, izgubio direktnu šapu nad Crnom Gorom onda kada je Crna Gora obnovila nezavisnost, ušla u NATO i počela, makar sporo i mučno, da ide prema Evropskoj uniji. Ali srpski nacionalizam nikada nije odustao od Crne Gore. Nikada! Samo je promijenio tehniku i taktiku. Ako Crnom Gorom više ne može upravljati ambasadorska bilježnica iz Beograda, može čovjek iz Podgorice. Ako ne može Vučić direktno, može Mandić institucionalno. Ako ne može otvorena okupacija političkog prostora, može “pomirenje”. Ako ne može kokarda na čelu kolone, može evropska kravata i Dražina slika u novčaniku.

I zato je najopasnija rečenica naših dana ona: “Mandić se popravio.” Jeste, popravio se kao što se popravlja stari nož kad ga naoštriš. Popravio se taman toliko da bude upotrebljiviji-srpskom svetu. Taman toliko da se može prodati ambasadama, briselskim kancelarijama i domaćim foteljašima koji bi zarad ministarskog automobila i sekretarske plate potpisali da je vuk zapravo ovca u razvoju.

Mandić danas ne treba da ruši Crnu Goru vikom. Dovoljno je da je preuzme procedurom. Ne treba da je gura iz NATO-a preko noći. Dovoljno je da u NATO-u sjedi kao čovjek srpskog sveta. Ne treba da zaustavi evropski put. Dovoljno je da srpski nacionalizam uvede u evropski hodnik, da ga tamo smjesti, nahrani, legalizuje, podgoji EU sredstvima i pusti da rovari iznutra.

Trojanac u Briselu

Nekada se govorilo: Milo je uveo Crnu Goru u NATO. Danas bi neko mogao reći: Ostalo je vojvodi Mandiću da uvede srpske nacionaliste u Evropsku uniju. I to nije šala. To je plan. Jer jednom kad uđeš unutra, više nisi problem spolja. Postaješ unutrašnji kvar sistema. Već ga vidim na briselskim sesijama kako tuži nad sudbinom “ugorženih Srba“ dok kibicuje grantove.

A Crkva Srbije sve to razumije daleko bolje od partija. I srpskih, a kamo li onih navodno crnogorskih. Ona odavno ne razmišlja o granicama, nego o mrežama. Vladike, manastiri, parohije, škole, mediji, fondacije, litije, simboli, identitetske kampanje, mitovi i politička poslušnost. To je infrastruktura srpskog sveta. Vučić je samo trenutni politički upravnik. Mandić je lokalni izvođač radova. Crkva je geološki sloj ispod svega.

Zato nema nikakvog čuda u tome što se nova srpska politika u Crnoj Gori predstavlja kao evropska. Srpski svet je naučio lekciju. Ne moraš više vikati “ovo je Srbija”. Dovoljno je da kažeš “ovo je evropska Crna Gora”, a da u njoj sistemski brišeš crnogorski identitet, antifašizam, građanski karakter države i sve ono što Crnu Goru čini Crnom Gorom.

Mandić ne želi Crnu Goru kao evropsku državu građana. On želi srpsku Crnu Goru u Evropskoj uniji. To je suština. To je cijela priča. Sve ostalo je dekoracija za ambasadore i vikend analitičare koji se prave da ne vide ono što im se nacrtalo pred očima.

Koraci kao recept za kolače jasno navedeni

Jer srpski svet ne mora imati jednu državu. Dovoljno mu je da ima više država koje misle jednom glavom. Dovoljno mu je da Banjaluka, Podgorica, Beograd, sjever Kosova i dijelovi Bosne i Hercegovine formalno pripadaju različitim ustavnim sistemima, a suštinski dišu kroz isti ideološki aparat. Za one koji ne znaju, tu je i Deklaracija svesrpkog sabora, guglajte je, pa vidite korak po korak šta je istom predviđeno. To je mnogo ozbiljnije od stare mape Velike Srbije. Stara mapa je bila krvava, ali vidljiva. Ova nova je umivena, institucionalna, evropski formatirana i zato otrovnija.

Zato pitanje više nije da li se Andrija Mandić promijenio. Nije. Pitanje je da li su oni oko njega, u Crnoj Gori i van nje, dovoljno naivni, gladni funkcija ili cinični da se prave kako jeste.

Bojim se da jesu!

Najveća zabluda nije da li je Mandić postao Evropljanin. Najveća zabluda je da je srpski svet odustao od sebe. Nije. Samo je skinuo srpsku uniformu i obukao odijelo.

Živi bili pa vidjeli, mada znate to i sami.

(CdM, foto: privatna arhiva)