Nedavni događaji u dve novosadske osnovne škole pokazali su da je strah u društvu i dalje veliki, da značajan deo ljudi ne želi da preduzme ništa čak ni kada su deca ugrožena, a da dobar deo i dalje ostaje „neutralan“, te da čak i oni koji shvataju da se o nekim stvarima ne sme ćutati ipak češće biraju bezbednost anonimnosti, ocenjuju sagovornici Autonomije.

Javnost je o incidentima u te dve škole upoznata samo zahvaljujući šturim izveštajima u kojima je manjkalo kako izjava nadležnih tako i imena sagovonika koji su prozborili poneku reč, iako se prethodno nezvanično gotovo deset dana po Novom Sadu o svemu naširoko „šuškalo“ po viber grupama i tajnim porukama u novinarskim inboksima.

Ćutanje o klimi i nasilniku

Ukratko, u jednoj novosadskoj osnovnoj školi na odmoru je pala klima na učenika, a on je zbog, na sreću lakših povreda, bio i u bolnici. Obaveštena je i policija, ali zvanična informacija nije se pojavila ni sa jedne strane.

U drugoj školi roditelji su se odlučili na drastičan potez – da ne šalju decu na nastavu zbog malog nasilnika kojem mesecima niko ne može ništa. Prethodno je nemoćna učiteljica otišla na bolovanje, a roditeljima uprava pretila sankcijama zbog izostanka dece.

Poslednja, takođe nezvanična informacija je da se razmatra da to odeljenje školsku godinu završi online nastavom.

Novinari više novosadskih redakcija danima su pokušavali da dobiju izjave nadležnih, kao i roditelja ili zaposlenih u tim školama, ne bi li objavili informacije koje jesu od javnog značaja, ali uprkos tome što su u pitanju dve situacije u kojima su deca bila ugrožena, niko se nije odlučio ili usudio da javno istupi, tako da se ni danas zapravo ne znaju precizne i nedvosmislene informacije o ovim dešavanjima.

Lažna briga o deci

Profesor psihologije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu Vladimir Mihić za Autonomiju ocenjuje da smo, uprkos kampanjama sa decom u prvom planu, mi zapravo društvo koje nije previše naklonjeno deci.

Kada je ideja da se udara na emocije, dodaje, onda se govori o deci, a zapravo sistem ne podržava previše ni njihovu participaciju u donošenju odluka niti sve ono što bi odstupalo od uvreženog mišljenja o tome šta deca treba da rade.

“Mi kao društvo nismo preterano okrenuti deci na način na koji treba, dakle ne na taj način da zaista uvažavamo decu kao ravnopravne članove društva”, rekao je Mihić.

Podseća da su nedavni protesti učenika pokazali da su svi zadivljeni decom dok ona sede u klupama ili osvajaju nagrade na republičkim takmičenjima, ali kada kažu da im se sviđa kako izgleda društvo, država ili škola u koju idu, onda im se govori da ne znaju ništa.

Uloga roditelja u zataškavanju ili prećutkivanju problema jeste veliki problem, dodaje Mihić, pre svega jer oni, za razliku od nastavnika, ne mogu da snose direktne posledice od uprave škole ili nadležnih institucija za svoje izjave.

“Čak i ta priča da će dete možda biti targetirano je nešto što se može rešiti na drugi način, tako da bih rekao da imam i manje razumevanja za roditelje koji pokušavaju da nešto zataškaju, bez obzira da li je u pitanju njihovo ili tuđe dete“, rekao je Mihić.

Sa njegovim ocenama slaže se i novinarka Nataša Kovačev.

Ona u izjavi za Autonomiju upozorava da se, iako se činilo da je prethodnih godinu i po dana strah nestao jer su građani bili odlučni da se suprotstave nadležnima i podrže nastavnike u obustavi ili da ne šalju decu u školu, oni sada ponovo povlače i zatvaraju u svoje krugove.

Strah je najveća kočnica i najveći motiv, ocenjuje ona.

“Ne mogu da shvatim šta bi drugo moglo da bude toliko veliko da te spreči da govoriš o nečemu što je apsolutno od javnog interesa i što se tiče tvog deteta kojem je tako nešto moglo da se dogodi”, ističe Kovačev.

Kovačev: Ćutanje svedoka i ignorisanje nadležnih

Nataša Kovačev je danima pokušavala da dođe do informacija o dešavanjima u pomenutim osnovnim školama, ali bezuspešno. Sa više kolega uspela je da razgovara nezvanično sa velikim brojem roditelja, ali niko nije želeo da izađe javno i kaže šta se u školama konkretno desilo.

Na žalost, dodaje, takva situacija nije ništa novo, jer i ranije ljudi iz različitih razloga nisu želeli da stanu pred kameru ili da pod svojim imenom i prezimenom o nečemu svedoče.

“Najčešće je u pitanju strah od odmazde, strah možda od gubitka posla ili, u ovom slučaju kada govorimo o školama i tome zašto roditelji nisu hteli da pričaju u slučaju pada klime, jeste da nisu želeli da svojoj deci naprave problem”, smatra ona.

Dodaje da oni možda i nisu svesni da to onda novinarima, od kojih se očekuje da takve informacije objave, umnogome otežava posao. A u ovom slučaju i nadležni i roditelji i zaposleni u školama „složno“ su ćutali.

Direktor jedne od škola obratio se kratkim saopštenjem kada se priča pojavila, drugi je medije i njihova pitanja ignorisao. A odgovori do danas nisu stigli ni od policije, Školske uprave, inspekcija niti bilo koje druge nadležne službe, ali ni od Saveta roditelja.

Jovina gimnazija kao pokazna vežba

Sagovornici Autonomije ukazuju da su dešavanja u Gimnaziji „Jovan Jovanović Zmaj“ možda „najbolji loš primer“ onoga što se dešava kada zakaže društvo, odnosno kada nadležni ne rade svoj posao i kada su roditelji i učenici praktično prepušteni sami sebi.

Profesor Vladimir Mihić upozorava da se ta škola praktično godinu i po dana uništava, da je direktor i dalje tu, da deo roditelja i dalje šalje decu u školu, da jedan deo nastavnika uprkos svemu stoji uz direktora, da Školski odbor potpisuje zajednička saopštenja sa direktorom…

“To je za mene neobjašnjivo. Posle godinu i po dana mrcvarenja svih koji imaju veze sa Jovinom gimnazijom i dalje nemate kritičnu masu koja će reći – e sad je stvarno bilo dosta i da zaustavi nastavu ili nešto uradi kako bi Jovina gimnazija počela da radi. A ona je drastičan primer, ovi drugi primeri manje pokreću na akciju nego Jovina“, navodi Mihić.

Strah od politizacije

Kovačev navodi da je još jedan od problema polarizacija društva, jer već i sama izjava određenom mediju povlači i osudu i etiketu pripadanja određenom političkom spektru.

„Ne žele da se zameraju upravi škole, a uprava škole ne želi da se zamera nekom nadležnom ako je dala nekakav odgovor ili izjavu određenim medijima za koje smatra da su politički protivnici“, navodi Kovačev.

Dodaje da je to problematično i zbog toga što je reč o pitanjima od javnog interesa na koja apsolutno moraju da svoje odgovore daju i odgovorna lica u školama i nadležne institucije.

„Kako da imaš poverenja ako ne znaš da li je u takvoj situaciji adekvatno odreagovala i uprava škole, ali i Školska uprava i policija, a mi ništa od toga kao informaciju nismo dobili“, rekla je ona.

Vladimir Mihić navodi da, kada su u pitanju zaposleni u školama, postoji strah da se, ako bilo šta kažu, to može percipirati problematično od strane direktora, koji onda može lako da pokrene disciplinski postupak i otpusti ih.

Strah od politizacije ipak je nešto što je najizvesnije kao motiv, ocenjuje Mihić.

„U poslednjih godinu i po dana u Srbiji, i to ne bez osnova, postoji ta oštra podela između onih koji žele da ostanu na vlasti i onih koji žele da promene sistem iz korena, i sve što se dešava može se protumačiti na taj način“, navodi Mihić.

Ocenjuje da postoji mnogo veći broj ljudi nego pre godinu i po dana koji su spremni da izađu u javnost, ali da taj broj ljudi i dalje nije dovoljno velik.

„Druga stvar koja je bitna, pogotovo kada je u pitanju vršnjačko nasilje, naše škole često zataškavaju te slučajeve kako ne bi došle na zao glas, odnosno kako ih ne bi izbegavali. Naše škole upisuju sve manje đaka, i u slučaju da se pročuje nešto o nasilju, ta škola možda sledeće godine neće imati dovoljno đaka“, navodi Mihić.

Ipak, ocenjuje on, izbegavanje da se razgovara sa medijima ne čini nikome uslugu, jer samo skretanje pažnje na nešto nezvanično nije dovoljno.

„Idealno bi bilo da više ljudi, više roditelja, kaže da taj problem postoji već duže vremena, da je pala klima a da škola nije uradila ništa, morate stati iza svojih reči. Razumem da individualno izlaženje u javnost jeste problematično, ali zato treba da postoji 5,10,30 ljudi koji će stati iza nekoga i potvrditi da se nešto zaista desilo“, kaže Mihić.

Ocenjuje da u tim situacijama ni škola ne može dalje da sakriva problem, a istovremeno se ohrabruju i nastavnici da izađu i traže da se reši problem.

Mihić: Politika diriguje školama

Mihić upozorava da je u međuvremenu normalizovano da direktore škola bira politika, kao i da su direktori, ljudi u školskim upravama ili u inspekcijama režimski ljudi, bilo da su iz vladajuće stranke ili da su joj bliski.

„Direktor je neko koga je postavila politika, odnosno vlast, te ako kaže da je pala klima detetu na glavu, onda će ga prozvati ’blokaderom’. Ako neko nešto kaže, onda tabloidi iskopaju nešto što je bilo pre 12 godina i sa kim se neko slikao“, navodi Mihić.

Ipak, smatra da se ljudi preterano boje za svoju reputaciju i da će im neko nešto zameriti, te da su zbog toga spremni da prećute neke stvari koje ne smatraju dovoljno ozbiljnim ili smatraju nečim što se dešava svuda.

Nataša Kovačev ocenjuje da to ponašanje možda najbolje oslikava širu društvenu klimu u Srbiji danas.

“To je ono – ne bih baš da se zameram, ako ne moram, ali mislim da o nečemu treba da se priča, pa evo, dojaviću, neka novinari reše bez da se ja u to uključujem ili pojavljujem kao izvor”, zaključuje naša sagovornica.

Dalibor Stupar (Autonomija)