Nije lako biti Izraelac i anticionista. Štaviše, bezmalo je nemoguće. Ta kombinacija se u Izraelu shvata kao izdaja i jeres, i nema nikakav legitimitet. Tako je bilo još u vreme starog dobrog Izraela, kada je na vlasti bila laburistička stranka Mapai, mnogo pre mračnih vremena Benjamina Netanjahua i Itamara Ben Gvira. Još od Sovjetskog Saveza nije bilo države s tako isključivom i predatorskom ideologijom koja zabranjuje svaku sumnju i neslaganje kao što je to cionistička država Izrael.

Nije lako biti ni anticionistički emigrant, a to je posebno teško pripadniku cionističke aristokratije kao što je Omer Bartov. On je ugledni američki istoričar izraelskog porekla, istraživač genocida i ekspert za Holokaust na Univerzitetu Braun, u Providensu, na Roud Ajlandu. Posle duge dve godine razmišljanja on je zaključio da je Izrael počinio genocid u Pojasu Gaze. Onda je u New York Timesu 2025. objavio dva teksta u kojima je opisao svoj proces prepoznavanja genocida i time izazvao burne reakcije širom sveta. Jedna knjiga njegovog oca Hanoka Bartova, pisca i novinara, nosi naslov Odrastati i pisati u zemlji Izraelu (Ligdol Ulikhtov Be’Eretz Yisrael). Najnovija knjiga Omera Bartova je Izrael: šta je pošlo naopako? (Israel: What Went Wrong?). Te dve knjige zaokružuju ceo naš put.

Povodom izlaska ove knjige Bartov je dao intervju Haaretzu, u kojem je izjavio da on nije anticionista, jer bi mu to bilo suviše bolno: „Odrastao sam u uglednoj cionističkoj porodici. Izrael je moja domovina.“ Ali on već decenijama živi u Americi i njegovo uzdržavanje od toga da se deklariše kao anticionista na prvi pogled deluje čudno. Njegov stid od toga pokazuje i koliko ta kategorija još uvek nema pravi legitimitet.

Bartov u knjizi jasno kaže da je cionizam osuđen na propast i da Izrael ne može opstati kao normalna zemlja uz državnu ideologiju koja je dovela do genocida u Gazi. Teško je naći hrabriju, tačniju i u većoj meri anticionističku tvrdnju. Ako je tako, zašto Bartov izbegava da bude nazvan anticionistom? Nema boljeg dokaza o duboko usađenoj indoktrinaciji kod svakog Jevrejina koji je odrastao u Izraelu. Imamo izraelskog intelektualca i oštrog kritičara koji je davno napustio Izrael, ali se ne usuđuje da kaže da je anticionista, iako svi njegovi argumenti pokazuju da on to jeste.

Treba hitno ukinuti tu unutrašnju zabranu. I Izraelci i izraelski emigranti mogu da budu anticionisti i to je legitiman stav. Cionizam je ideologija koja se može dovesti u pitanje kao i svaka druga. Zasnovan je na verovanju u jevrejsku supremaciju između reke Jordan i Sredozemnog mora, i nelegitiman je kao i svaka druga ideologija koja počiva na rasnoj, nacionalnoj ili verskoj diskriminaciji.

Pristup Omera Bartova je blaži od tekućih anticionističkih trendova. On je uveren da je u njegovoj nedužnoj zemlji nešto krenulo naopako i da se nešto izvitoperilo u čistoj cionističkoj ideologiji. Na toj ideologiji je zasnovana jedna visoko moralna država, a onda je odjednom sve propalo. Ovaj stav možda olakšava agoniju bolnog rastanka sa cionizmom, ali teško da je istinit.

U intervjuu Haaretzu Bartov kaže i da ne voli sveznajuće istoričare koji posle svega tvrde: „Oduvek smo znali da će se to loše završiti.“ Ali u ovom slučaju je bilo loše od početka. Nije moralo da bude loše sve vreme, ali da bi bilo drukčije nešto se moralo promeniti, a to se nije dogodilo. Cionizam je od prvih dana bio protiv starosedelačkog stanovništva Palestine, još u doba „osvajanja rada“, kada su Jevreji ohrabrivani da rade u poljoprivredi i industriji, to jest da zauzmu radna mesta koja su dotle uglavnom pripadala lokalnom stanovništvu. Bilo je to prvo cionističko proterivanje. Mnogo pre arapskih pobuna iz 1929. i Holokausta pripadnici tog pokreta su raseljavali lokalno stanovništvo.

Tada kao i sada, Jigal Alon kao i Bezalel Smotrič. Sam početak nije valjao. Cionizam se nije izrodio u nešto drugo, dragi Bartove – uvek je bio takav. Voleo bih da je krenuo drugim putem. Možda još nije kasno.

(Peščanik/Haaretz, Prevela Slavica Miletić, foto: Beta-AP)