Četiri godine agresije Rusije na Ukrajinu obeleženo je skupovima Ukrajinaca i Rusa 24. februara u Beogradu i Novom Sadu. Beogradsko okupljanje pratio je i kontra skup ekstremno desničarske organizacije Narodne patrole, koja je došla da podrži rusku agresiju u Vladimira Putina.

Par dana ranije, 21. februara, ekstremističke organizacije obeležile su godišnjicu pogibije demonstranta u ambasadi Sjedinjenih Američkih Država, koja je zapaljena nakon mitinga protiv proglašenja nezavisnosti Kosova 2008. godine u Beogradu.

Na taj skup pozvala je neregistrovana ekstremno desničarska grupa „Omladina 451“, a prisustvovali su mu, između ostalog, i italijanski ultradesničari.

Nekoliko studentskih profila u blokadi na svojim društvenim mrežama odalo je počast poginulom Vujoviću, što su do sada radile isključivo desničarske organizacije. To je u javnosti protumačeno kao dokaz kako je narativ vlasti i nacionalističkih organizacija o nevinoj žrtvi prihvaćen i među mlađim generacijama, budući da su današnji studenti te 2008. godine uglavnom bili u vrtiću i ne mogu se sećati ovih događaja.

Februar je bio „bogat“ događajima koje javno obeležava nacionalistička ekstremna desnica, pa je tako počeo pomenom za Milana Nedića, kolaboracionističkog predsednika Vlade Srbije u Drugom svetskom ratu. Ovoga puta se pojavio i veliki broj antifašista, te je policija morala da razdvaja dve grupe, a bilo je i privođena ekstremista jer su hteli da se fizički obračaunaju s njima.

Crkva i stadion

Miloš Perović, sa Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, koji se decenijama bavi proučavanjem ekstremističkih, neonacističkih grupa, kao i navijačkih i drugih desničarskih organizacija, u izjavi za naš portal precizira da na ovim prostorima one vuku korene još sa kraja osamdesetih godina.

Pad Berlinskog zida 1989. godine doveo je, kaže Perović, do epohalne tektonske promene svesti u smislu da su komunizam, socijalizam i svi drugi oblici levih ideja u globalnim okvirima manje-više otišli na marginu političkih dešavanja i sistematski potiskivani institucionalno i vaninstitucionalno, dok je u Jugoslaviji to imalo posebno dramatične oblike.

„Mladi se radikalizuju u školi, kroz kanale socijalizacije i to je ono što je glavni problem ovog društva. A kanali kojima mladi ljudi pristupaju ekstremističkim i profašističkim organizacijama su, pre svega i iznad svega, navijačke grupe. Od samog nastanka tog navijačkog pokreta, tokom osamdesetih godina, imamo povezanost tih grupa sa državnom bezbednošću, a to je bilo vrlo razumljivo u tom periodu jer je to period priprema za rat na prostoru SFRJ. Na neki način su te navijačke grupe opstale u takvom formatu i danas su mnogo značajnije nego što su ikada bile“, navodi Perović.

Upravo su, ističe, navijači Crvene Zvezde i Partizana, uz Srpsku pravoslavnu crkvu, glavni instrument velikosrpske ideologije na prostoru bivše Jugoslavije.

„Kao što  Srpska pravoslavna crkva ima svoje hramove u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj, tako i navijačke grupe imaju svoje podružnice u tim zemljama. To su nekakve operacione jedinice kojima se širi i reprodukuje taj nacionalizam od osamdesetih godina do danas. Navijačke grupe su primarni i prvi kanal, iako je danas, sa pojavom interneta, mladoj osobi mnogo lakše da dođe do takvih sadržaja“, navodi on.

Telegram, kampovi, društvene mreže

Beogradski centar za bezbednosnu politiku prati ove tendencije, a njegova analiza devet ekstremno desničarskih Telegram kanala iz Srbije sprovedena tokom juna i jula 2025. godine, pokazuje da ovi akteri, iako brojčano ograničeni, imaju značajan uticaj na širenje nacionalističkih, proruskih i antisistemskih narativa.

“Ekstremistički Telegram kanali u Srbiji promovišu dominantno proruske, antizapadne i antisistemske narative, stvarajući zatvoren i polarizujući informativni prostor”, jedan je od zaključaka istraživanja.

Takođe, uočeno je da brzi rast pojedinih kanala često prati društveno-političke događaje kao što su izbori i protesti, što, kako ocenjuju u BCBP, pokazuje njihovu sposobnost mobilizacije i uticaja u kriznim periodima.

Beogradski centar za bezbednosnu politiku radio je brojna druga istraživanja i analize, a jedno od njih upravo vlast pokazuje kao donimantnu antisistemsku ekstremističku snagu. 

Između ostalog, uočeno je da vladajuća stranka praktikuje paravojno organizovanje takozvanih „lojalista” – formacija sa obeležjima tajne i paravojne organizacije, “sačinjenih od kriminalaca, huligana i ekstremista lojalnih predsedniku Srbije”, te da je prisutan svakodnevni govor mržnje i sistematsko nasilje vladajuće partije i njenih funkcionera prema neistomišljenicima. Tu je i relativizacija nasilja prema neistomišljenicima i abolicija nasilnika kroz pomilovanja. 

Državna politika radikalizma

Perović ističe da je SNS na početku svoje vladavine pokušavala da bude catch all stranka, ali da se u trenucima krize, kada joj se drma vlast „nepogrešivo vraća svojoj fašističkoj osnovi“. To ne treba da čudi, dodaje on, podsećajući da je SNS proizašla iz Srpske radikalne stranke Vojislava Šešelja koja je bila u bratskim odnosima sa Žan-Mari Le Penovim Nacionalnim frontom – glavnom fašističkom partijom u Francuskoj.

O zagađenju javnog prostora radikalnim, ekstremističkim i nacionalističkim porukama najbolje svedoče murali ratnih zločinaca, pre svega Ratka Mladića, kao i poruka „Kad se vojska na Kosovo vrati“, koja je u kratkom roku iscrtana na više stotina zidova diljem Srbije. Vlast je javno branila Mladićev mural, istakao se u tome posebno tada ministar unutrašnjih poslova Aleksandar Vulin, a policijski kordoni su, složno sa ranije pomenutim Narodnim patrolama, sprečavali aktiviste da mural prekreče. Bilo je hapšenja i procesuiranja aktivistkinja zbog bacanja jaja na mural, dok branioci murala nisu procesuirani iako su javno pretili nasiljem.

Inicijativa mladih za ljudska prava (YIHR Srbija) još 2023. godine podnela je 308 prijava komunalnim službama u 10 gradova i opština u Srbiji sa zahtevom da se uklone murali i grafiti koji slave ratnog zločinca Ratka Mladića. Bez uspeha.

Jedan od slikovitijih primera politike vlasti jeste tortura prema članovima i aktivistima udruženja Krokodil, koji su, iako udruženje za promociju kulture – književnosti, godinama na meti desničara i ekstremista svih boja.

Nakon što su se organizovali i prekrečili grafit „Kad se vojska na Kosovo vrati“ koji je bio ispisan na zidu kraj parka u kojem se deca svakodnevno igraju, napisano im je preko 30 prekršajnih prijava zbog navodnog prekršaja Odluke o komunalnom redu u Beogradu.

Ipak, sud je procenio da prefarbavanje oštećenja (ispisanim slovima grafita) belog zida fasade belom bojom nije prekršaj. Najveći deo postupaka je okončan, oslobađajućim presudama. Interesantno je da oni koji su grafit napisali nisu identifikovani ni privedeni, niti su bili u prilici da dobiju kazne zbog prekršaja odluke o komunalnom redu.

Niški učitelj, koji je prekrečio isti grafit nacrtan na zidu osnovne škole „Učitelj Tasa“, kažnjen je sa 25 evra. Istovremeno, SNS je javno osudila njegov čin i označila aktiviste Zeleno-levog fronta iz Niša koji su učestvovali u uklanjanju grafita kao „autošoviniste“.

Pre SNS: I Hag i veronauka

Desničarski pokreti bili su popularni i pre dolaska SNS-a na vlast, ali su uglavnom bili mimo glavnih tokova. Ustavni sud je 2011. godine zabranio delovanje neonacističkog „Nacionalnog stroja“, a svega mesec dana nakon preuzimanja vlasti od strane SNS-a 2012. godine zabranjen je i klerofašistički „Obraz“. Oba postupka trajala su godinama.

Vlasti koje su od 2000. do 2012. godine činili različiti derivati DOS-a koji je srušio Slobodana Miloševića, uprkos zabranama i javnoj retorici protiv ekstremno desničarskih i nacionalističkih organizacija, ipak su povlačile poteze koji su značajno doprineli radikalizaciji i normalizaciji nacionalizma i desničarskih ideja, čineći desni politički spektar prihvatljivim.

Ono što se danas popularno naziva duboka država ili permanentna birokratija, a u Srbiji je odomaćeno kao BIA ili UDBA, uspešno je pod svoju kontrolu pored navijačkih i kriminalnih struktura, stavila i kompletnu ekstremnu desnicu, uz retke izuzetke.

Miloš Perović ističe da je taj proces bio olakšan činjenicom da se u periodu 2000-2012. godine mladim ljudima desničarenje moglo predstaviti kao neka vrsta bunta. Danas je, dodaje, sve ogoljenije, brutalnije i providnije nego što je bilo onda.

„S jedne strane, Zoran Đinđić će da uhapsi Slobodana Miloševića i isporuči ga u Hag, a sa druge strane će da uvede veronauku u škole što je, možda, glavni razlog što imamo ovako pobožnu omladinu u formalnom smislu, odnosno porast klerikalizma u društvu. Na vlasti smo tada imali ljude koji se deklarativno zalažu za nekakve evro-atlanske integracije, dakle za prozapadnu politiku, a sa druge strane idu i traže grob Draže Mihailovića, rehabilituju četnički pokret i proglašavaju ga antifašističkim parlamentarnim ukazima i tako dalje“, ističe Perović.

Zamerke na desničarenju – loknasti Isus i Kosovo na zastavama

Posledice procesa o kojima govori Perović vidljive su bile i tokom studentskih protesta u proteklih 15 meseci. Iako su se studenti tokom prethodnih godinu dana ograđivali javno od pojedinih ličnosti, organizacija i zabranjivali pojavu različitih zastava na svojim skupovima, zastava sa mapom Kosova i porukom „Nema predaje“, koju redovno nose i pristalice vlasti, pojavljivale su se često i na studentskim protestima.

Sa druge strane, o stepenu klerikalizacije slikovito govore i studentske protestne šetnje kojima su na čelu bile crkvene zastave, ikone i drveni krstovi, zbog čega su više ličile na litije nego proteste. Zastava koja se u jednom momentu često pojavljivala jeste zastava sa likom takozvanog „loknastog Isusa“ koju ruska vojska koristi na ratištima u Ukrajini, a koju su nosili i pripadnici ruske plaćeničke formacije “Vagner”.

To je iskorišćeno za forsiranje podela među studentima i pričama o preuzimanju pokreta od strane BIA i Rusije, iako je jasno da se te zastave nisu pojavljivale na većini protesta, kao i da su upadljivo izostajale sa onih okupljanja koja su se završavala brutalnom reakcijom policije.

Sa druge strane, crkva je svojom podrškom vlastima i doslednim kažnjavanjem retkih sveštenika koji su se usudili da podrže studente jasno rekla na čijoj je strani.

Uprkos svemu, studenti su ipak išli biciklima u Strazbur i trčali u Brisel, i tako jasno pokazali da su svesni gde se drži do ljudskih prava i pravne države, za razliku od Rusije i njenih saveznika.

Rusija – kampovi, obuke i propaganda

Ekstremističke, ekstremno desničarske, pa i neonacističke i slične organizacije listom su za Rusiju. Sa druge strane, ruski mediji u Srbiji podržavaju narativ o tome da je studentska pobuna, nastala kao reakcija na tragičnu pogibiju 16 ljudi i dece ispod nadstrešnice u Novom Sadu, deo „obojene revolucije“ usmerene od strane Zapada ka smeni vlasti u Srbiji. Osim antizapadnog narativa, Rusija u Srbiji podržava i militarizaciju društva – za vreme vlasti SNS-a, 2017. i 2018. godine, a zatim ponovo i 2022. godine, zabeleženo je postojanje ruskih kampova za obuku dece. Takođe, zahvaljujući hapšenjima u Moldaviji, saznalo se i za postojanje ruskih kampova za obuku diverzanata koji bi izazivali nerede pred izbore u toj zemlji. Pojedini učesnici ove afere nedvosmisleno su povezani sa vlašću u Srbiji.

Upitno je i postojanje Srpsko-ruskog humanitarnog centra kod Niša, koji je otvoren krajem aprila 2012. godine, desetak dana pre nego što je SNS došla na vlast, s ciljem da reaguje kod požara, prirodnih katastrofa i tehnoloških havarija. Njegovo postojanje i delovanje je tokom celog ovog perioda bilo tajno i netransparentno, pa su se krajem prošle godine pojavili i zahtevi za njegovim gašenjem. Valja podsetiti da Srbija, iako kandidat za članstvo u Evropskoj uniji, nije uvela sankcije Rusiji zbog agresije na Ukrajinu.

Perović ocenjuje da je percepcija Rusije u onom delu javnosti koji je nacionalistički zapravo slika te javnosti, a ne ono što Rusija realno može i jeste, jer, kako navodi, većina društva zapravo ne zna detaljno šta je Rusija, kako ona funkcioniše, koji su odnosi snaga i moći i tako dalje.

„Od 2010. godine Rusija je  znatno ojačala i stekla nekakav status u međunarodnim odnosima i, zapravo, čitava računica srpske ekstremne desnice je da bi u tim njihovim nastojanjima Rusija, kao nekakva nova sila koja se pojavljuje u globalnim geopolitičkim odnosima, mogla zaštititi ono što oni poimaju nacionalnim interesima Srbije“, navodi naš sagovornik.

Kada se sve nabrojano uzme u obzir, dodaje Perović, situacija među mladima u Srbiji još je i dobra, kakva bi mogla da bude.

Dalibor Stupar (Autonomija)

Ovaj članak je objavljen u saradnji sa Res Publica, platformom za digitalno građanstvo Instituta za komunikacijske studije iz Skoplja, Severna Makedonija.