Tražeći prevremeno puštanje na slobodu, bivši čelnik srbijanskog SDB-a Jovica Stanišić priznao je zločine za koje je pred haškim sudom osuđen. Nezavisno o njihovoj motivaciji, srpska javnost takva priznanja ignoriše, a one koji ih izražavaju proglašava izdajnicima

“Iako su zločini počinjeni na svim stranama sukoba, oni koji su mi najteže padali bili su zločini koje su počinili pripadnici srpskog naroda, posebno oni koji su bili pravdani kao odmazda za zločine počinjene nad mojim narodom u prošlosti. Duboko žalim zbog toga i izvinjavam se za svoje zločine”, stoji u izjavi Jovice Stanišića.

Naime, nekadašnji prvi čovek srbijanske Službe državne bezbednosti (SDB) 29. aprila zatražio je prevremeno puštanje na slobodu, nakon odležane dve trećine zatvorske kazne, odnosno deset od ukupno petnaest godina.

Stanišića je Međunarodni rezidualni mehanizam za krivične sudove, institucija-naslednik haškog tribunala, u maju 2023. proglasila krivim – zajedno sa nekadašnjim prvim operativcem SDB-a, Frankom Simatovićem – zbog zločina koje su srpske jedinice počinile tokom ratova u BiH i Hrvatskoj, a kao deo “udruženog zločinačkog poduhvata” s ciljem proterivanja nesrpskog stanovništva. U presudi izrečenoj Stanišiću i Simatoviću navodi se da su njih dvojica odgovorni za ubistva, deportacije, nehumana dela i progon.

Advokat Jovice Stanišića, Wayne Jordash, u zahtevu je naglasio da “Stanišić ne traži simpatije, već samo malo razumevanja i malo milosti”, da je star i nepokretan te da bi mu prevremeno oslobađanje “dozvolilo da kratak, ali dragocen, poslednji period života provede kod kuće sa suprugom i sinom, u svojoj zajednici”.

Odluka o njegovom zahtevu tek treba da se donese, a Stanišiću u prilog ide i činjenica da je pomenuti Simatović pušten na slobodu krajem iste godine u kojoj su njih dvojica osuđeni, takođe zbog bolesti.

Stanišićev zahtev, jednako kao i presuda, koja između ostalog ukazuje na to da je SDB formirao i finansirao brojne zločinačke, paravojne formacije, jedva da su u Srbiji tema. Presuda ukazuje na učešće Srbije u ratovima, što se u ovoj zemlji sve do danas negira.

Istraživačica Fonda za humanitarno pravo, Jovana Kolarić ističe da je Stanišićevo priznanje krivnje na marginama javne pozornosti, kao što je to bila i presuda. Napominje, međutim, da je najvažnije to što priznanje postoji.

– Naše društvo tek će da vidi kako će se odnositi prema tome i šta ćemo uraditi, kako ćemo taj čin priznanja iskoristiti za podlogu o razgovoru o tome šta se dogodilo. Ovde se radi o čoveku koji je bio na čelu državne bezbednosti, organa koji je formirao nekoliko jedinica koje su označene kao odgovorne za zločin počinjen u BiH i Hrvatskoj. Izuzev Škorpiona, pripadnici tih jedinica do danas nisu odgovarali za ono što se dogodilo. Tako da bi ovo priznanje trebalo da bude i prilika da se postavi pitanje kad će doći do procesuiranja pripadnika tih jedinica – napominje ona.

Stanišićevo priznanje je samo jedno u nizu priznanja koja se u javnosti prećute ili oni koji priznaju delo dobiju etiketu izdajnika naroda. Prvi je to još u januaru 2004. učinio Milan Babić, osuđen na trinaest godina zatvora zbog ratnih zločina nad nesrpskim stanovništvom samoproklamovane Republike Srpske Krajine.

Između ostalog izgovorio je i sledeće: “Ovi zločini i moje učešće u njima nikada ne mogu biti opravdani. Ostajem bez reči kada treba da izrazim dubinu moga kajanja za ono što sam učinio i za uticaj moga greha na druge. Mogu samo da se nadam da iznoseći istinu, priznanjem krivice i izražavanjem mog kajanja mogu poslužiti kao primer onima koji još pogrešno veruju da takva nečovečna postupanja mogu ikada biti opravdana.”

Dve godine posle Babić je izvršio samoubistvo. Prethodno je proglašen izdajnikom i u potpunosti je izopšten, ukazuje Kolarić. Ona podseća da se slično desilo i sa Radislavom Krstićem, generalom Vojske Republike Srpske osuđenim za genocid u Srebrenici, koji je taj genocid u svom pismu iz 2024. i priznao.

Kolarić napominje da se u javnosti priznanja percipiraju kao neka vrsta pokušaja nagodbe da se dobije umanjenje kazne, a ne kao stvarno, iskreno priznanje koje može da dovede do nekih drugih sudskih postupaka.

– Veliki broj njih je davao svoje iskaze u drugim predmetima i pomogao tužilaštvu da se dokažu određene stvari – kaže Kolarić i napominje da priznanja nisu iskorišćena da bi se govorilo o sudski utvrđenim činjenicama.

A kakav je odnos prema “crvenim beretkama”, odnosno pripadnicima Jedinice za specijalne operacije, formirane od strane SDB-a i Stanišića, govori i današnja njihova prisutnost na ulicama, tačnije u takozvanom ćacilendu i na brojnim studentskim protestima, dok istovremeno mediji pišu o njihovom finansiranju od strane različitih institucija Srbije.

Dejan Kožul (Portal Novosti/foto: icty.com)