Rekosmo pri kraju pošlog nastavka “Politička teozofija Vidovdana i svetosavlja” da se od 1892. naovamo od Vidovdana puno očekivalo, a da je Vidovdan, retko kad izneverio. Ne doduše uvek u skladu sa očekivanjima, u stvari gotovo uvek je bivalo suprotno.

Kako bilo da bilo, tokom XX veka na Vidovdane se zbivao čitav niz za Srbiju presudnih događaja, počev od, za Vidovdan 1876. namerno tempirane objave rata Osmanskom carstvu, preko na Vidovdan (verovatno slučajno) palog potpisivanja “Tajne konvencije Srbije i Austrougarske” iz 1881. “kojom je Srbija stekla međunarodno priznanje, ali uz veliku političku zavisnost” – konvencije zbog koje će po svemu sudeći Milanov sin, Aleksandar izgubiti glavu (pod izgovorom da je “oženio raspuštenicu”) – zaključno sa Sarajevskim atentatom, ciljano tempiranima za Vidovdan i potpisivanjem Versajskog mira, 28. 6. 1919, na odabir čijeg datuma Srbija nije mogla uticati, (mada bi i to valjalo proveriti).

Nedugo potom, na Vidovdan 1921. usvojen je prvi Ustav Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, u koji su – ustavni pravnici su saglasni u tome – bili “ugrađeni” svi elementi buduća dva krvava raspada. Planirala se i izgradnja 250 metara dugog, 200 metara širokog, 100 metara visokog Vidovdanskog hrama od koje se pod nerasvetljenim okolnostima odustalo, a maketa u razmeri 1:50 izložena posle decenijskog potucanja po svetu u Kruševačkom muzeju svedoči o parohijanoj sklonosti gigantizmu i megalomaniji.

Miloševićev miting na Gazimestanu, simbolični početak rata u Jugoslaviji, smišljeno je održan na petstogodišnjicu Kosovskog boja na Vidovadan 1989. Dvanaest godina kasnije na Vidovdan 2001, Milošević je izručen Tribunalu u Hagu. Što je – iako je datum izručenja određen izvan Srbije, na mestu koje ne haje za srpsku pseudomitologiju – u slavskoj Srbiji i Beogradskoj čaršiji protumačeno kao izdaja vidovdanske etike, svetogrđe i ponižavanje Srbije.

U deceniji između gazimestanskog i ekstradicionog Vidovdana srpska opozicija je kao vid političke borbe protiv režima gazimestanskog vidovdanskog govornika, Miloševića, organizovala seriju kontravidovdanskih sabora i protesta. Isto to su prošle, 2025. godine učinili i organizatori studentskog protesta “Vidimo se na Vidovdan”, na kome je glavni govornik bio teoretičar i promoter “srpskog integralizma”, Milo Lompar.

Ima jedna paradoksalna stvar. Koliko god da konfabulira i laže, Ćosić nehotice uvek kaže istinu. Srbija zaista pobeđuje u ratu i zaista gubi u miru. Jeste Srbija po cenu gubitka 40 odsto muške populacije pobedila u ratovima 1912-1918, ali je u miru izgubila – sebe. Umesto ostvarenja sanjanog ratnog cilja – Velike Srbije – utopila se u seriju Jugoslavija. Srbija je i za dugi niz decenija nestala sa geopolitičke mape sveta, na kojoj će se ponovo pojaviti 2006, nevoljno i na silu boga, tek posle proglašenja nezavisnosti Crne Gore.

Sredinom tridesetih godina XX veka, u zagušljivoj atmosferi izneverenih nadanja, opšte konfuzije i razaočarenja, na mentalnoj mapi Srbije se pojavljuje još jedan simulakrum, još jedan Firewall protiv realnosti – “svetosavlje”. Otkuda svetosavlje?

Negde sam bio iskopao da je termin “svetosavlje” skovao skromni šumadijski prota, pa po prejemstvu i kovanicu poklonio Nikolaju Velimiroviću. Mirko Đorđević – koji je to sigurno temeljnije istražio – pisao je da svetosavska autorska prava pripadaju (belom) Rusu, emigrantu, Fjodoru Titovu. Vladimir Veljković pak navodi da je “tvorac kovanice svetosavlje pravoslavni sveštenik i ljotićevac, Dimitrije Najdanović”.

Neupućeni posmatrač bi mogao pomisliti da je “svetosavlje” još jedan u mnoštvu svetačkih kultova, kakvih ima u pravoslavnoj ekumeni – eno ga jedan pod Ostrogom – ideolozi svetosavlja će reći da to i jeste kult svetitelja, ali neće reći istinu. Podvig i svetost Svetog Save sasvim su sporedni (u stvari nebitni) u političkoj teologiji svetosavlja, čiji sveti Sava, više liči na Matiju Bećkovića XIV veka, nego na monaha asketu i teologa.

Svetosavlju je sveti Sava bitan isključivo kao Srbin, srpski nacionalni i društvenopolitički radnik, državnik, tvorac i čuvar srpskog nacionalnog identiteta, prosvetitelj i osnivač srpskih škola.

Kao i slučaju “vidovdanske etike i na temu svetosavlja je napisano mnoštvo tekstova i knjiga, ali ni u jednoj od tih knjiga i tekstova nemoguće je naići na eksplikaciju doktrine, tj. precizno izlaganje: šta je svetosavlje, zašto je nastalo, kakva mu je ideologija/teologija, kakve su mu namere. Nešto najsuvislije i najkonzistentnije napisano na temu svetosavlja sadržano je u rečenici – “svetosavlje je pravoslavlje srpskog stila i iskustva” – koju generacije teoretičara svetosavlja decenijama ponavljaju kao papagaji.

Temeljno obrazovani i veoma pismeni Dimitrije Najdanović svojevremeno je uložio ogroman trud da u knjizi “Svetosavska paralipomena”, kaže sve što o svetosavlju treba reći (paralipomena: ono što je propušteno reći), ali praktično ništa nije rekao, osim ako kao rečeno ne shvatimo spomenarski sladunjave “duhovne” iskaze, tipa “svetosavlje je omen za numen pravoslavlja”, svetosavlje je služenje čoveku kroz Hrista” ili “svetosavlje je najviša i najuzvišenija religozno kulturna ideja.”

Tako je bilo u teoriji (koje nije bilo). Ovako je bilo u praksi (koje je bilo). Na početku rata, teolog svetosavlja, Nikolaj Velimirović je u Adolfu Hitleru video “nekoga ko promoviše vrednosti slične svetosavskim i ko je, zajedno sa Musolnijem, pronašo serum za lečenje duhovne zaraze”.

(CdM, foto: N1)