Tabla sa nazivom prestižnog Centralnoevropskog univerziteta (Közép-európai Egyetem ili CEU) i dalje stoji na fasadi jedne grandiozne vile iz 19. veka u centru Budimpešte. Osnovao ga je famozni Džordž Soros 1991. godine, nakon pada komunizma, i sa namerom da u svet pošalje drugačiju sliku iz njegove rodne Mađarske. A to je slika države otvorene prema Evropi, koja je intelektualno samouverena, pa i nekako opuštena u svom odnosu prema Zapadu i njegovim odvažnim idejama.

Međutim, danas je ta zgrada jezivo tiha i gotovo prazna. I, ona svedoči jedino o tome šta režim može da postigne kada odluči da ubije univerzitet i uguši slobodnu misao. Naime, autoritarna vlast Viktora Orbana je još 2017. godine proterala ovaj univerzitet iz države mu. Usvojivši nekakav „specijalni“ zakon o tome da univerziteti registrovani u inostranstvu moraju da imaju kampus u svojoj matičnoj zemlji, i odbijanjem da potpiše dodatni sporazum sa CEU – ovaj univerzitet je praktično izgnan i 90 odsto svoje nastave i istraživanja je bio premestio u Beč.

I sad, Viktor Orban je na izborima u aprilu smenjen posle 16 godina neprekinute i autokratske vlasti. Ali, razaranje koje je ostavio u akademskoj zajednici Mađarske zahteva posebnu pažnju i svojevrsno suočavanje sa našom – sadašnjošću. Kako tačno jedna vlast ubija univerzitet? Ne nužno tenkovima, hapšenjima i otkazima, već sudijama, komisijama, lojalistima i pažljivim finansijskim davljenjima. I što je krajnje važna lekcija za Republiku Srbiju danas, koja nesumnjivo priprema ovaj „mađarski scenario“ za svoje univerzitete sutra.

Dakle, režim Viktora Orbana je posve „legalistički“ demontirao autonomiju univerziteta u Mađarskoj. Akademski radnici i međunarodne organizacije otvoreno tvrde da je njegova vlast akademsku slobodu zamenila sistemom „mekog fašizma“, osmišljenim tako da konsoliduje političku moć i promoviše „neliberalnu“ političku agendu po amfiteatrima, laboratorijama i učionicama Mađarske. A proterivanje mrskog „sorosevskog“ univerziteta, sa svojim rodnim i ljudskopravaškim studijama tokom 2017. godine, bilo je samo prvi korak u nizu gašenja akademskih sloboda.

I te godine, oko 70.000 ljudi je bilo protestovalo na ulicama Budimpešte protivu obračuna vlasti sa CEU. Ali, uzalud i džabe. „Leks specijalis“ usmeren direktno na ovaj univerzitet je komotno prošao. Bio je to majstorski primer autokratskog pravljenja blesavim. Rektor CEU je to krajnje jasno sažeo sledećim rečima: „Priča o CEU pokazuje da odlučan autokratski lider sa demokratskim mandatom može da zloupotrebi demokratiju da bi oslabio slobodne institucije“. U oktobru 2020, Evropski sud pravde je presudio da je ovaj mađarski „Lex CEU“ nespojiv sa pravom Evropske unije, ali šteta je već bila napravljena, i univerzitet se odavno preselio u Beč. A „ne možete seliti univerzitet dvaput“, rekao je kasnije njegov rektor.

Šta je bilo kasnije? Još zlog i naopakog, eto šta. Progon ili egzil CEU iz Budimpešte bio je goruća vest za naslovne stranice, i ništa više od toga. A ono što je usledilo, bilo je mnogo tiše i neuporedivo razornije. Naime, dogodila se specifična privatizacija mađarskih državnih univerziteta putem nekakvih „fondacija“ (pod kontrolom vlasti), sve pod zgodnim izgovorom tržišta i vaskolikog neoliberalizma. Dakle, slušajmo pažljivo i – ne prepisujmo, ako boga znate. Od oko 2021. godine, Orbanova vlada je bila prenela vlasništvo nad gotovo svim državnim univerzitetima na dotične privatne fondacije. A ovim fondacijama upravljaju upravni odbori čiji se članovi imenuju doživotno i, gle čuda, čine ih lojalisti Fidesa i ministri vlade. Dakle, lažno-zgodnom „privatizacijom“ državnih univerziteta – univerzitetima zapravo počinju da upravljaju partijske ispostave.

Taj potez je i definitivno lišio mađarske univerzitete njihove finansijske, administrativne i naučno-obrazovne autonomije. Jeste, i ovo je bilo moguće u srcu srednje Evrope, i kod vodećeg Vučićevog „brata“. Viktor Orban je tvrdio da to sve garantuje nezavisnost univerziteta, a većina posmatrača je ovo videla jedino kao čvrstu kontrolu partije nad akademijom umesto stvarne autonomije, đavo je odneo. Uzgred, i pre nego što je ovaj model „privatizacije“ uopšte uveden, mađarska vlada je već postavila državno imenovane „kancelare“ pored autonomno izabranih rektora. Time je napravila dvostruku izvršnu (upravljačku) strukturu sa formalno jednakim ovlašćenjima, ali sa veoma različitim lojalnostima. Naprosto, univerzitet je – ubijen. Zvuči informerovski seksi, zar ne?

Kao da to nije bilo dovoljno, režim Viktora Orbana je direktno intervenisao u sadržaj nastavnih programa na univerzitetima. Godine 2018, direktno je zabranio rodne studije, tvrdeći da ta humanistička disciplina predstavlja „ideološku pretnju porodičnim vrednostima“. Omča je bila finansijska – vlada je saopštila da neće da ulaže javna sredstva u svaku oblast koju ona smatra „nenaučnom“. Zapravo, bila je to objava da država ima pravo da određuje koje discipline (ne) smeju da postoje na univerzitetu. Statuti koji uređuju rad novih (i spomenutih) „univerzitetskih fondacija“ izričito nalažu „jačanje nacionalnog identiteta“, usklađujući nastavne programe u Mađarskoj sa nacionalističkim projektom Viktora Orbana.

Ima još. Godine 2019, Orbanova vlada je preuzela i – Mađarsku akademiju nauka. Naime, Akademiji je oduzela njen sistem nezavisnih istraživačkih instituta i stavila ga pod direktnu kontrolu tela koje imenuje država. Time je okončano više od 200 godina nezavisnosti Mađarske akademije nauka. A posebno grubi napadi bili su na umetničke akademske institucije. Godine 2020, imenovan je novi i prorežimski Upravni odbor Univerziteta filmske i pozorišne umetnosti. Ovo je takođe dovelo do masovnih protesta i ostavke celog rukovodstva univerziteta, a novi Upravni odbor je naveo da mu je cilj da „usadi drugačiji način razmišljanja“, usmeren na „patriotizam i hrišćanstvo“.

Epilog? Mađarski univerziteti pali su u donjih 20-30 odsto po Indeksu akademskih sloboda, svrstavajući se uz Čad, Libiju i Džibuti (Srbija je u donjih 40-50 odsto). Evropska komisija je 2023. godine isključila 21 mađarski „privatizovani“ univerzitet iz programa Horizon i Erasmus+ zbog zabrinutosti u vezi sa korupcijom (odluka je potvrđena i 2024). A cena u ljudstvu bila je posebno očigledna.

Rekordnih 18.000 mađarskih studenata odlučilo je da studira u inostranstvu prošle godine. Samo 2024. emigriralo je 41.000 Mađara, čime je ukupan broj mađarskih emigranata premašio 360.000 tokom mandata Viktora Orbana. Istraživanje među mladim akademskim radnicima pokazalo je da jedan od četiri razmišlja o odlasku iz zemlje. Kako je matematičar Laslo Lovas upozorio još 2019. godine, „mađarska naučna zajednica pretrpeće nepovratnu štetu“. Tako i bi. S druge strane, sadašnji američki potpredsednik Džej Di Vens je na sva usta hvalio Orbanove mere, nazivajući ih „najvećim konzervativnim uspehom u suočavanju sa dominacijom levice na univerzitetima“ i modelom koji treba slediti.

I zato, nova vlada Tise i Petera Mađara suočava se sa gotovo decenijom sistematskog zapuštanja mađarskih univerziteta – postavljanjem lojalista na upravljačke funkcije, pražnjenjem budžeta za naučna istraživanja, i masovnim egzodusom naučnika i istraživača koji su svoje živote sada izgradili drugde. A univerzitet jeste budućnost jednog društva, i to nije jeftina fraza.

Država-nacija tamo obrazuje svoje lekare, inženjere, profesore jezika i književnosti, biologe, fizičare, arheologe, psihologe i sociologe, negujući slobodnu i kritičku misao usput. Kada režim popuni upravne odbore ili savete univerziteta lojalistima, sve govoreći o reformama i patriotizmu, šteta nije samo akademska – već civilizacijska. I sad, nakon impresivne pobede Tise i Petera Mađara na izborima, ima nas koji izdašno pozivamo na „mađarski scenario“ u Srbiji. Samo da to ne bude jedan posve drugi scenario iz perioda vlasti Viktora Orbana, odnosno recept za – ubijanje univerziteta.

(Danas, foto: Autonomija)