Dogodilo se i to – bio sam predmet odvratne tabloidne hajke, odnosno orkestrirane kampanje obmane i laži. Pre toga i tročasovnog maltretiranja na graničnom prelazu. A nije mi poznato kako je dildo iz mog gepeka stigao do usta propagandista režima. Cilj je, naravno, bio u moralističkom ocrnjivanju, difamaciji, odnosno čistoj povredi ugleda i časti, kao i privatnosti.

Poenta beše da se javno posramim, autocenzurišem, da preispitujem sebe i život, kao i da se udari na moju porodicu – sve standardne bezbednjačke alatke. A porodica, prijatelji i kolege su sasvim dobro, hvala na pitanju. Cela ova neprijatna budalaština nas je samo dodatno približila i, zapravo, zakikotala. („Tu će tvrđavicu malo teže srušiti“, rečima stoičkog filozofa Đorđa Balaševića.) Poruke podrške pljuštale su kao monsun. I nakon tog unapred planiranog i krajnje detaljnog pretresa sa sve skidanjem gaća i oduzimanjem telefona, nikakvu prijavu ili kaznu nisam dobio – jer nikakvo nepočinstvo nisam ni počinio. A raspitivalo se veoma o mojim predavanjima u Hrvatskoj, o mojim knjigama (zbirka kolumni „Univerzitet u pobuni“), nalepnicama crvene šake, te vizit-kartama „stranaca“ iz mog novčanika i slično. Jedino što su mi napakovali i spinovali na kraju, ili moj jedini greh, bio je navodno uzbudljiv seksualni život. Policajac se posle šapatom izvinio, i pružio mi ruku uz reči „Šta da vam kažem? Vi najbolje znate kakva je situacija u državi. A sramota je što ja to govorim u ovoj uniformi“. Koga onda treba da je stid?

U celoj halabuci, radilo se o rušenju moje reputacije. Kao profesora, kolumniste, pa i Homo sapijensa. Ali, šta je zapravo ta – reputacija? „Čast i ugled“, pravničkim rečnikom? Pa, hajde da razmislimo o sledećem. Šta bismo radije izabrali? Da budemo najinteligentnija osoba na svetu, ali da nas smatraju najglupljom? Ili najgluplja osoba na svetu, ali da nas smatraju najinteligentnijom? Mnogi bi izabrali prvo, ali mnogi ovo drugo.

Dakle, šta nam je, kao osobama, važnije – eksterno ili interno priznanje, takoreći? Švajcarski publicista i preduzetnik Rolf Dobeli („Umetnost dobrog života“, 2017) to ilustruje sa par anegdota. Kada je Bob Dilan dobio Nobelovu nagradu za književnost 2016. godine, nije se oglašavao nedeljama. Nije bilo saopštenja, intervjua, nije čak ni odgovarao na pozive Švedske akademije. Kritike su pljuštale sa svih strana – kako neko može biti toliko nezahvalan? Ravnodušan? Arogantan možda? Kada je Dilan u medijima najzad referisao ka svom Nobelu, jedva je procedio „Veoma cenim ovu čast“. Na ceremoniju dodele nije došao (tj. zakasnio je tri meseca), i verovatno mu se zaista fućkalo za najprestižniju nagradu na svetu.

Slično tome, Grigorij Pereljman je jedan od najvećih živih matematičara na planeti. Godine 2002. rešio je jedan od sedam najvećih matematičkih problema (preostalih šest je i dalje nerešeno), i izabran je za dobitnika Fildsove medalje („Nobela“ za matematiku), koju je odbio. Odbio je i nagradu od čak milion dolara 2010. godine. Uprkos pozivima sa svih najvećih univerziteta, Pereljman je nezaposlen i živi sa majkom u stambenoj zgradi u Sankt Peterburgu. Matematika mu je jedino važna, a potpuno je ravnodušan prema tome šta svet misli o njemu i njegovim dostignućima. Kada sam i sam počeo da pišem, i kolumne za novine, i knjige i naučne radove, fakat mi je bilo važno da znam šta drugi misle o tome. Radovao sam se svakom pohvalnom mejlu, pa i komentaru ispod kolumne – a brinuo zbog onih koji su negativni. Tuđe aplauze, a ne svoje zadovoljstvo, sam uzimao kao meru svog uspeha.

Međutim, negde posle tridesete godine života, shvatio sam sledeću istinu – javna percepcija ima malo veze sa kvalitetom mog rada. Ona moje tekstove ne čini ni boljim ni lošijim. Neke od najboljih kolumni koje sam napisao prošle su relativno neprimećeno, i obrnuto: neke od (meni lično) banalnih i prosečnih ispale su „najviralnije“. Isto je i sa objavljivanjem i citiranjem naučnih radova po časopisima. I to saznanje delovalo je kao da sam oslobođen iz zatvora ili kaveza – reputacije. I u potpunosti sam prestao da čitam ili obraćam pažnju na (pozitivne ili negativne) komentare o sebi.

U pitanju nije arogancija (srpskohrvatski: kurcobolja), već sazrevanje. Karl Gustav Jung je verovao da život u pravom smislu počinje oko četrdesete godine. Prve četiri decenije posmatrao je kao neku vrstu „istraživanja“ – pripremnu fazu u kojoj se gradi ego, formira karijera, i ispunjavaju društvena očekivanja. Druga polovina života, koja počinje oko četrdesete, namenjena je unutrašnjem istraživanju, autentičnosti i ostvarivanju sopstvenog istinskog bića (tzv. individuacija) umesto potrage za spoljašnim priznanjem. Jebeš reputaciju, kada se zaista ozreli.

I onda, vratimo se na originalno pitanje Rolfa Dobelija, i koje je on „pokupio“ od Vorena Bafeta. Da li bismo radije bili najbolji ljubavnik na svetu, ali da svi misle da smo najgori? Ili bismo radije bili najgori ljubavnik na svetu, ali da svi misle da smo najbolji? U pitanju je važna razlika u smislu kvaliteta našeg života – ona između unutrašnjeg i spoljašnjeg kriterijuma vrednovanja. Šta nam je važnije: kako sami procenjujemo sebe i svoj rad, ili kako nas procenjuje spoljašnji svet? Na šta stavljamo naglasak u vaspitanju dece? Na to kako se zaista ponašaju, ili na to šta će svet misliti o njima?

U kolektivističkim kulturama poput naše, preterana pažnja se posvećuje upravo spoljašnjem vrednovanju, te drangulijama poput časti i ugleda („Obraz nema cenu“, „Jedino se obraz ne može oprati“ itd.). Naravno, nagon da sami sebe predstavimo u što boljem svetlu jeste duboko ukorenjen. O njemu su fantastično pisali i sociolozi poput Ervinga Gofmana („Predstavljanje sopstva u svakodnevnom životu“, 1959). Šta mislimo, šta je bilo važnije našim precima lovcima-sakupljačima: unutrašnje ili spoljašnje vrednovanje? Naravno, ovo spoljašnje, odnosno – reputacija. NJihovi životi su u potpunosti zavisili od toga šta drugi ljudi misle – da li će sarađivati sa njima u lovu na mamute, ili ih možda izbaciti iz grupe da gladuju. Naši preci koji nisu obraćali pažnju na svoju „reputaciju“ brzo su nestajali iz genetskog fonda.

Prvi gradovi i sela nastali su pre oko deset hiljada godina. Pošto više nije bilo moguće da svi u tim naseljima lično poznaju jedni druge, briga o „reputaciji“ postajala je sve važnija. Trač je preuzeo funkciju ličnog poznavanja, i osvojio svet. Zato i danas vodimo računa o tome „šta će pričati selo“ ili čaršija. Kada se nađemo sa prijateljem, 90 odsto vremena provešćemo pričajući o drugim ljudima. Uzgred, ovaj sociolog i kolumnista je u međunarodnim časopisima objavio dva naučna rada upravo o – traču („The sociology of gossip and small talk: A metatheory“ iz 2020. i „Small talk grooming: Social and evolutionary functions of gossip“ iz 2019). Dakle, postoje razumljivi evolucioni razlozi zbog kojih nam je toliko stalo do toga kako delujemo drugim ljudima. Ali, to ne znači da ovo i danas ima smisla, naprotiv. Dok, u nepristojnom društvu, loša reputacija implicira jedino ispravnost mišljenja i delanja.

Mišljenja drugih su daleko manje značajna nego što to mislimo. A ukoliko smo emocionalno (pre)osetljivi na promene u našem ugledu, izgledu ili reputaciji – mi smo mentalno i dalje u kamenom dobu. Bilo da nas neko uzdiže u nebesa, ili naše ime blati po tabloidima – onaj stvarni uticaj na naš život je neuporedivo manji nego što nam to poručuju emocije (ponosa ili stida) koje možda osećamo.

Ispravno veli Dobeli: svet će o nama pisati, tvitovati i šerovati šta god mu padne na pamet. Ljudi će ogovarati i tračariti iza naših leđa. Zasipaće nas pohvalama i provlačiti kroz blato, što sve ne možemo kontrolisati. Srećom, i ne moramo. Zato prestanimo da „guglamo“ sebe i da brinemo o svojoj reputaciji. Umesto toga, postignimo nešto. Živimo tako da sebe možemo da pogledamo u ogledalo. Oslobodimo se terora reputacije već jednom. Uprkos jeftinoj difamaciji i lažnom moralisanju – ja sam i slobodan i srećan čovek. A vi, bezbednjaci, propagandisti i moralni policajci?

(Danas, foto: Autonomija)