Ubedljiv poraz Orbana (Fidesa) na nedavnim parlamentarnim izborima, u opozicionoj Srbiji dočekan je sa oduševljenjem. Maltene kao da je u Srbiji sa vlasti srušen Orbanov autokratski pajtaš Vučić. Građani Mađarske  pokazali su građanima Srbije da je moguće srušiti oholog autokratu sa vlasti, iako se činilo da je to – slično kao obaranje Vučića sa vlasti u Srbiji – teško izvodljiva misija jer je autokrata sve institucije u državi uzeo pod svoje i zakatančio. U opozicionoj Srbiji – i delu ozbiljnijih  analitičara u Evropi – Orbanov  pad sa  vlasti shvaćen  je kao znak da se i Vučiću bliži neminovan politički poraz i gubitak vlasti. Autokratije Orbana  i Vučića smatrane su sličnim kao jaje jajetu, te da će krah jedne radikalno doprineti brzom  krahu druge. Je li to baš tako?

Tačno je da su sve autokratije – tako i mađarska i srpska – slične. Razlika je u nijansama, zavisno od lokalnih socijalnih i kulturoloških okolnosti ali i stepena vlastodržačke beskrupuloznosti autokrata. Uz nespornu autokratsku inovativnost, Orban ipak nije dosegao Vučićevu radikalsku  beskrupuloznost. Nije recimo od huligana, kriminalaca i osuđenih ubica osnovao masovnu paramilitarnu bandu kao pretorijansku gardu, smestivši je (i plaćajući joj) mesecima u Ćacilendu, šatorskom ruglu  ispred Predsedništva Srbije. Orbanova policija i žandarmerija – koliko znamo – divljački nije mlatila pobunjene studente i građane samo zato što traže poštovanje zakona, ustava i sprečavanje enormne korupcije i kriminala. Izbori u Mađarskoj ipak nisu proticali kao u  Srbiji – od mesnih i lokalnih zajednica, studentskih parlamenata  do vrha vlasti   –  u znaku režimskih marifetluka (ucene građana, kupovina glasova, prisustvo batinaških odreda, neskrivena pristrasnost izbornih komisija i sudskih organa koji postupaju po  očekivanju režima). Teško da je Orban izvršio takvu rigoroznu selekciju beskrupuloznog  kadra na rukovodeće pozicije policije i žandarmerije, koje pod komandom beskrupuloznika bezočno mlate pobunjene studente i građane, hapse ih i isporučuju tužilačkim i sudskim režimu upodobljenim instancama. Teško i da je u Orbanovoj Mađarskoj bilo političkih zatvorenika kao što ih ima u Vučićevoj Srbiji. Svaku Vučiću neprijatnu reakciju građana na njegovu  osionost, drskost i konstantno prekoračenje ustavnih ovlašćenja – kao i na  brutalnost policijskih i žandarmerijskih snaga koje mlate i hapse  studente i građane koji traže pravdu i poštovanje zakona – režimu upodobljeni tužilački i sudski organi olako proglašavaju ugrožavanjem ustavnog poretka države. I uhapšenike pravac u pritvore (zatvore) pune stenica i  nehigijenskih uslova.  

Podsetimo, sve autokratije i tiranije temelje se na vaninstitucionalnoj uzurpaciji društvene moći. Sve  imaju ustave, zakone i legitimne institucije, ali ih svode na farse, na sprdačinu. Sve opsesivno teže – i uglavnom uspevaju –  da potčine  medije i kontrolišu javno mnenje, znajući da je slobodno javno informisanje preduslov stvaranja kritičke  javnosti.  A tamo gde postoji snažna kritička javnost (dobro informisano građanstvo) nije moguća autokratska uzurpacija društvene moći. Zbog toga autokrate i tirani kritičke glasove javnosti – istine – guše svim sredstvima,  kvalifikujući ih da su atak na narod i državu.   A narod i države su, jelda, oni – autokrati, diktatori, despoti. Preko zarobljenih medija – jer slobodnih, profesionalnih, zbog represije režima skoro i da nema – populističkim metodama i lažima neprekidno truju i depersonalizuju ljude s namerom da ih zastraše, homogenizuju i pretvore u zombirane mase. To je preduslov uspostavljanja i opstanka tiranija.

Pored konstantnog 24/7 ispiranja mozga, autokrate i tirani  obezbeđuju podršku zombiranih masa korupcijom  i privilegijama (ne potvrđuje li to recimo režimski instalirani kadar na univerzitetima – u Novom Sadu valjda najdrastični primer, u zdravstvu, prosveti, javnim službama, javnim preduzećima itd,). Puno je manipulativnih mehanizama koji danas – u digitalnoj eri (šta li će tek biti kad veštačka inteligencija izraste u ogromnu manipulativnu moć) – čak i tradicionalno činilo se duboko etablirana demokratska društva poput recimo SAD (i ne samo nje) mogu neverovatno lako pretvoriti u autokratije pa i despotije. To su problemi  koji će se sve više pritiskati svet.

Uz niz takoreći blizanačkih sličnosti Orbanova i Vučićeva autokratija ipak nisu iste. Jer Mađarska i Srbija nisu iste. Mnogo je razlika – socioloških, kulturoloških, istorijskih, geopolitičkih – među njima.

Mađarsko društvo još uvek nije sasvim prevladalo Trijanonsku traumu, iako je od po Mađare drastičnog Trijanonskog mirovnog ugovora na kraju Prvog svetskog rata, prošlo više od sto godina. Taj ugovor je okljaštrio mađarsku teritoriju, na kojoj su vladali (u okviru Austro-Ugarske monarhije) do Prvog svetskog rata. Izvan „trijanonske (današnje) Mađarske“ ostali su milioni Mađara u susednim državama  (Srbija, Rumunija, Slovačka, Ukrajina…). Tom traumom može se manipulisati, čega se Orban nije libio.  U tome između današnje Srbije i Mađarske ima sličnosti.  Srbija je – nakon suludih ratova devedesetih kojima je ključno kumovala i koja će zbog toga platiti najveću cenu – ostala mimo budalasto planirane „velike Srbije“ (koja bi uz Srbiju objedinila „srpske istorijske i etničke zemlje“ u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i delove Makedonije „ako se za to izjasne stanovnici tih makedonskih delova zvanih „stara Srbija“). Porazi u četiri rata (Slovenija, Hrvatska, BiH i Kosovo – entitet Republika Srpska u BiH je samo manipulativna iluzija srpske pobede, u stvari suštinski je golem poraz tamošnjih Srba samosvedenih u dugoročno neodrživ geto, vreme će brzo pokazati, samo se to malo ko od Srba usudi otvoreno reći), ostavili su više od milion Srba izvan sumanuto planirane velike srpske države („svi Srbi u jednoj državi“). Ratni porazi i tolika srpska „dijaspora“ u susednim državama tište srpske nacionalističke elite kao što Mađare tišti Trijanonska trauma. Ovde se zbog toga još bolesno snatri o državno objedinjenom srpstvu, o „srpskom svetu“, i na tome obilato parazitira.

Gde su razlike između srpskog i mađarskog položaja u savremenim uslovima?

Mađarska je u socijalnom i kulturološkom smislu ipak ne samo geografski evropska (preciznije, srednjoevropska) zemlja. U odnosu na balkansku Srbiju mnogo više baštini evropsko socijalno i kulturološko iskustvo (uostalom, ima petnaest dobitnika Nobelove nagrade, među kojima su neki te nagrade zaslužili životom i radom u inostranstvu, dok Srbija računa da ima jednog nobelovca, Andrića, koji je po nacionalnosti Hrvat iz Bosne a fokus njegovog literarnog dela uglavnom je vezan za Bosnu).  Razlika između Mađarske i Srbije vidljiva je i golim okom po urbanističkom nasleđu. Mađarska je članica EU od koje je Srbija – ostane li  ne samo sadašnja radikalština na vlasti, nego i dođu li posle nje na vlast slični kleronacionalistički konzervativci kojih itekako ima među pretedentima da smene Vučića i SNS – udaljena svetlosnim godinama.  Zbog bogatijeg (evropskog) socijalnog i kulturološkog iskustva Mađarska će lakše  i brže prevladati posledice Orbanove autokratije od Srbije.  

Srbija će mnogo teže i sporije sanirati posledice ne samo Vučićeve radikalske autokratije – ne samo zato što ima oskudnije demokratsko i socijalno-kulturološko iskustvo od Mađarske – nego i zato što iz agonije neće moći da izađe dok se trezveno i odlučno ne suoči sa civilizacijskim padom iz perioda razaranja bivše velike države. Objektivno ne može postati demokratska država – niti srpsko društvo može istinski ozdraviti – dok se radikalno ne oslobodi i ne osudi zlo koje ju je zatrovalo i upropastilo krajem prošlog veka i koja je, pored vlastitog upropašćenja, nanela zlo i nesreće susedima – republikama s kojima je živela u istoj državi. Nema niti može biti demokratske evropske Srbije dok pošteno ne reši strašne ratne hipoteke, koje joj kao vodenički kamen vise o vratu. Nema niti može biti demokratske Srbije dok se ne suoči sa realnošću da je Kosovo danas realno nezavisna država – čemu je ključno doprinela srpska katastrofalna politika – sviđalo se to srpskim nacionalistima ili ne.  Koji politički, kulturološki i crkveni potencijal – uključujući i studentsku pobunu – u današnjoj Srbiji je spreman da konačno skine vodenički kamen sa vrata Srbije i omogući joj da prodiše punim plućima? Ko je spreman da se odrekne pogubnih kleronacionalističkih himera koje su Srbiju i srpski narod u celini doveli do agonije? Sa pogubnim bagažom koji joj visi o vratu nema srećnije budućnosti Srbije ni pod Vučićem, ni pod bilo kojim  pretedentom koji su naumili da ga smene na čelu Srbije.

Mađarska – na njezinu sreću – ipak nema takvih hipoteka iz novije prošlosti kao Srbija. U tome je njezina nemerljiva prednost u odnosu na ojađenu Srbiju.

(Autonomija, foto: Beta-AP)