Pobedu Petera Mađara i njegove partije Tisa na parlamentarnim izborima u Mađarskoj, u susedstvu najviše se slavilo u Srbiji. Prvo, zato što je pobeđeni premijer Viktor Orban prijatelj i zaštitnik srpskog predsednika Aleksandra Vučića. I drugo, još važnije – zato što je na primeru pokazano kako se jedan autokrata nakon dugogodišnje vladavine može pobediti na izborima.

U tim iskrenim čestitkama iz Srbije ima prevelikih nada i nerealnih očekivanja, ali je to razumljivo jer je studentima i građanima koji su protiv nesmenjive Vučićeve vlasti trenutno najvažniji – entuzijazam.

Nesumnjivo da se radi o klasičnoj srednjeevropskoj mirnoj “izbornoj revoluciji”, pojam za politički fenomen u kom opozicija pobeđuje autokratskog lidera u samo za njega povoljnim izbornim uslovima. Takav model viđen je već u Slovačkoj sa Vladimirom Mečijarem (1998) i Hrvatskoj sa Franjom Tuđmanom (2000).

Možete li hipotetički zamisliti da Vučić čestita rektoru Beogradskog univerziteta Vladanu Đokiću pobedu na izborima, kao što je to uradio Orban? Nikako. Srbija ide svojim, već takođe viđenim, scenarijem gde je pobeda studenata i opozicije na fer izborima moguća samo uz fizičku odbranu biračkih kutija i volje birača na ulici.

Tako je pobeđen Slobodan Milošević (2000), ali i drugi postkomunistički tvrđi autokratski režimi, poput Ševarnadzeovog u Gruziji u “revoluciji ruža” (2003), Kučminog u Ukrajini u “narandžastoj revoluciji” (2004) i Akajevoog u Kirgistanu u “revoluciji lala” (2005).

To su te popularno nazvane “obojene revolucije” od kojih se mali i veliki autoritarci od Vučića do Putina i Si Đinpinga toliko plaše.

Lekcije iz Mađarske

Lekcije su tu, ima li aktera za neki od tih scenarija? Iako je studentski pokret u Srbiji 2024-26. avangardne prirode i ostavlja utisak divljenja, on ipak nije politički struktuiran i vrednosno definisan. Lekcije koje su studenti naučili na prošlim lokalnim izborima su dragocene, ali nisu dovoljne za presudni meč sa Vučićevim dobro organizovanim režimom, koji je spreman na sve samo da ostane na vlasti.

Studenti još uvek ne iznose imena kandidata i lidera na očekivanim parlamentarnim izborima, koji bi morao biti harizmatičan poput pomenutog rektora Đokića. Buduća studentska politička opcija mora imati jasan politički program sa ljudima koji su dokazani eksperti, a na nedavnim lokalnim izborima je to pitanje bilo prilično „tanko“.

Peter Mađar je relativno mlad političar sa mandatom koji su mu dali birači da na domaćem i međunarodnom planu popravi gde je Orban urušio demokratiju. Institucije u Srbiji su ruinirane daleko više nego u Mađarskoj, a dan posle zamišljene pobede studenata i opozicije, sve će biti opustošeno skoro kao nakon pada Slobodana Miloševića.

Veruje se da će u institucije Srbije jednom ući mladi kadrovi, kao kad je u Ukrajini pobedila opcija predsednika Volodimira Zelenskog. Da li će studenti i njihovi kandidati moći da odole radikalskoj zamci odnosa Srbije sa EU i NATO, nezavisnosti Kosova, zločinima i genocidu 90-tih u BiH, ekspanzionizmu u Crnoj Gori? Retorička su pitanja.

Večiti vrtlog revolucije

Vučić je ostao bez Orbana – saborca, advokata i zaštitnika u EU. I ne samo on, već i cela populistička koalicija okupljena oko njegovih Patriota za Evropu, čije je mađarski premijer bio spiritus movens u EU parlamentu.

Situacija u srednjoj Evropi slična je onoj s kraja 90-tih, kada je u više postsocijalističkih država eksploatisan strah nezadovoljnih i nostalgija za vođom „tvrde ruke“. Još kritičnije je sada, kada populisti dobijaju daleko veću podršku spolja i to od super diktatora. Odnos prema ratu u Ukrajini nije bio moralan princip, pa je Orban imao podršku Trampa, Putina i Sija.

I ta podrška mu nije pomogla, što je simbolički možda i najveća pobeda na 70. godišnjicu „mađarske revolucije 1956“. Narod Mađarske opredelio se da ne želi da bude sa druge strane „gvozdene zavese“.

Srbija ne zna gde želi da bude i to je sada već nasledni problem. Nove generacije i studenti na protestima protiv Vučića su razočarani EU, ali ako im ne uspu promene u Srbiji, oni neće otputovati da studiraju i rade u Moskvi ili Pekingu.

Pre obračuna sa korupcijom, Srbiji sledi da reši civilizacijsko pitanje da li uopšte želi da bude deo EU ili ne. Ne postoje nikakvi uslovi za novu Titovu nesvrstanu Jugoslaviju, dok je ormar zvaničnog Beograda prepun „leševa“ iz Hrvatske, genocida u BiH i etničkih čistki na Kosovu.

Tranziciona pravda nije ostvarena, ni želja da se sazna istina o ratovima 90-tih i još jedno vreme niko se neće kajati za zločine njihovih otaca i dedova. Srbija je zaglavljena u 1989. godini sa pitanjem „kamo dalje?“. Ulica će do daljeg ostati glavna politička institucija u Srbiji, večiti vrtlog pobune, a u „izbornim revolucijama“ smenjivaće se nacionalisti i populisti – Milošević, Vučić i njima slični.

(CWBS, foto: Beta)