Čini se da je ona radost građana u Mađarskoj i scene slavlja kojima su bile preplavljene društvene mreže sasvim potisnuta u drugi plan. Jednako kao i činjenica da društva koja se bore protiv autoritarnih režima, koliko god se stepeni i manifestacije autoritarnosti u njima razlikovale, to čine iz nekoliko ključnih razloga.

Građani Mađarske su se, nakon šesnaest godina duge vladavine Viktora Orbana, najzad oslobodili okova autoritarnosti. Njihova očigledna radost zbog činjenice da je njihova građanska volja za slobodnom državom i zdravim društvom trijumfovala u noći 12. aprila, međutim, nije bila dovoljna da u zemljama Zapadnog Balkana, u kojima je još uvek prisutan ruski uticaj, pa dakle i uticaj srpskog sveta, bude viđena, jednostavno, kao jedini mogući izbor za dobrobit građana.

Kada je reč o Srbiji, i rezultat izbora u Mađarskoj poslužio je, nažalost, za novi niz konfrontacija i skepsi. Prema jednima, razrešenje autoritarnosti u Mađarskoj bio je dokaz da je ovakvu pobedu mogla izvojevati samo organizovana opoziciona, isključivo stranačka struktura. Prema drugima, upitan je bio sam lider koji je ovu pobedu izvojevao – Peter Mađar, zbog njegove nekadašnje bliskosti s Orbanom, pa se čak u javnosti pojavilo i poređenje Mađara i nekih političara u Srbiji, koji se jesu ili još uvek nisu sasvim odrekli vladajuće stranke i saradnje s njom.

Čini se da je ona radost građana u Mađarskoj i scene slavlja kojima su bile preplavljene društvene mreže sasvim potisnuta u drugi plan. Jednako kao i činjenica da društva koja se bore protiv autoritarnih režima, koliko god se stepeni i manifestacije autoritarnosti u njima razlikovale, to čine iz nekoliko ključnih razloga.

Najpre, zbog elementarne zaštite ljudskih prava, budući da su autoritarni režimi nezamislivi i krajnje nefunkcionalni bez kršenja slobode govora, izražavanja, okupljanja i jednakosti pred zakonom, te je borba protiv autoritarnosti uvek i borba za dostojanstvo i slobodu ličnosti. Potom, zbog stvarnog učešća građana u demokratskim procedurama i očuvanju javnog interesa, budući da je u prirodi autoritarnih režima da koncentrišu moć u rukama malog broja ljudi istovremeno uskraćujući većini građana uticaj na donošenje odluka u oblikovanju njihove političke stvarnosti, kako sadašnjosti tako i oblikovanju budućnosti. Potom i zbog očigledne stagnacije, ili unazađivanja, kada je reč o ekonomskom razvoju, jer su osnovne poluge moći autoritarnih režima – korupcija, trgovina uticajem, zarobljavanje i slabljenje institucija zbog interesne kadrovske politike, kojom se institucije ne samo zatvaraju već se čine i krajnje nefunkcionalnim. Problem netransparentnosti u donošenju odluka pokazuje se kao krajnje destruktivan, čak i kada je reč o privrednom rastu, budući da pljačka javnih dobara i konsolidovani ekonomski razvoj nisu prirodan par. Najzad i zbog elementarnih predstava o stabilnosti i miru zemlje i društva, jer u silaznoj fazi svog političkog puta autoritarni režimi neizbežno koriste sve što procene da im je korisno iz repertoara nasilja i repesije što, naravno, neizbežno vodi u polje društvene nestabilnosti i konflikata sa, bez izuzetka, u manjoj ili većoj meri, destruktivnim posledicama.

Skeptičnim tumačima promene društvene situacije u Mađarskoj verovatno je promakao i istorijski govor Petera Mađara, koji je održao 13. aprila. Dan nakon pobede na izborima. A rekao je. “Ovo je bila pobeda i za TISU i za Mađarsku. Imamo snažnu super-većinu u novom Parlamentu, otprilike 3,3 miliona ljudi glasalo je za nas, što nam daje ogroman mandat, ali i ogromnu odgovornost. Želeo bih da istaknem ovde da je razlog što je državna partija osvojila i ovoliko mesta to što imaju propagandnu mašinu iza sebe. Trošili su stotine milijarde forinti neprekidno šireći laži, i danju i noću. Ceo državni aparat bio je upravljan od strane državne partije. Da je bilo bez ove propagandne mašine i bez korišćenja državnih institucija za partijsku politiku u svrhe kao što su tajne službe i agencije za sprovođenje zakona, onda bismo imali još manje FIDES-ovih mesta u Parlamentu. Mnogi ljudi veruju da je Peter Siarto nestao, jer nije bio uz Viktora Orbana, ali je “pronađen”, pojavio se danas u 10 sati u Ministarstvu spoljnjih poslova i trenutno uništava dokumenta koja imaju veze sa sankcijama. Znamo da ljudi uništavaju dokumenta, baš kao starom komunističkom dobu, rezači papira rade punom parom, ne samo u ministarstvima već i u drugim pozadinskim institucijama. Oni uništavaju i režu dokumenta, ali mi ćemo učiniti sve što je u našoj moći da ta dokumenta pročitamo i saznamo šta je u njima, bilo da su to poverljive vladine uredbe ili poverljivi ugovori o zajmovima, da ih preispitamo, da ih obelodanimo i učinimo dostupnim javnosti, bilo da imaju veze s obrazovanjem, zdravstvom, infrastrukturom, budžetom, ili ekonomijom. Utvrdićemo kakvo je trenutno stanje u državi i šta su pljačkaši ostavili za sobom. Svi oni koji su opljačkali i izdali zemlju. Najvažnije je jedno – svima je jasno da su Mađari odlučili da promene režim”.

Ma kako se autoritarni režimi u nekim detaljima razlikovali, “dan posle” u većini slučajeva uspešnih demontiranja nedemokratskih sistema izgleda – slično, Razotkrivanje zamršene mreže laži, veza, tajnih poslova, paničnih koliko i uzaludnih pokušaja da se sakriju tragovi velikih prevara… U toj operaciji otkrivanja realnosti, realnosti koja je toliko dugo izmicala hipnotisanom narodu, ključnu ulogu imaju glasovi 3,3 miliona građana koji su ultimativno glasali za promenu, koji su odlučili da prekinu šesnaestogodišnju noćnu moru kontinuiranih propagandnih laži, zloupotreba institucija, korupcije i pljački, i da se izbore za pravo na istinu o sopstvenom društvu. Pravo na istinu kao normu kojom se štiti javni interes, interes svih građana. U borbi između sakrivanja i otkrivanja istine, između starog i novog režima, sadržan je istorijski značaj “dana posle”. Iz sopstvenog iskustva znamo da ako se ne dogodi taj “dan posle” – gubi se sav politički kapital koji je osvojen u “danima pre”.

Drugim rečima, upravo od “dana posle” zavise i svi budući dani.

(Antena M, foto: Autonomija)