Sprem’te se, sprem’te, na redu je Univerzitet. Počelo (tačnije, kulminiralo) je upadom Uprave kriminalističke policije u Rektorat Univerziteta u Beogradu. A dotična UKP je odgovorna za otkrivanje i suzbijanje, pazimo sad, organizovanog, opšteg i privrednog kriminala, kao i za borbu protiv terorizma, droge i ratnih zločina.

Dakle, svakako ne za otkrivanje okolnosti (tragične, koliko i zatajne) smrti jedne studentkinje Filozofskog fakulteta. Po snimke sa nadzornih kamera se ne dolazi ovako razgoropađeno i pod rotacijama paradno. I sad, nakon celodnevnog pretresa, pronađeno je nekoliko petardi, braunila i kartonskih tanjira – vaistinu tragikomično. Naravno, u pitanju je bilo nešto posve drugo. A to je demonstracija gole sile, kao i krupni presedan koji gazi autonomiju univerziteta. Režimski glasnogovornici, od kojih su neki i univerzitetski profesori, odmah su počeli da zagovaraju „razlaganje“, gašenje i upodobljavanje univerziteta, kao da je u pitanju neka lokalna samouprava, seoski Dom kulture ili gradska mesna zajednica.

Ubrzo je stigla i vest o osnivanju izvesnog „Univerziteta Sveti Sava“ u harmoniji države i crkve. Hoće li se tu izučavati i svetosavska fizika, svetosavska građevina i svetosavska sociologija, ostaje da se vidi. Nešto slično je već pokušano „Fakultetom srpskih studija“ u Nišu, kada se od Filozofskog fakulteta grubo otimaju tri departmana (istorija, srpski jezik, ruski jezik). Nedavno je dobio dozvolu za rad i tu se imaju izučavati nekakve „identitetske nauke“ umesto nauke (srpska istorija, srpski srpski jezik i srpski ruski jezik?). Ali, ne pravi se tu alternativa ili famozna konkurencija akademskom svetu, ma kakvi. U osnovi svega je jedino namera režima da uništi poslednji bastion otpora prema samom sebi, i koji se zasniva na tome što su profesori mahom samostalni i zaštićeni ljudi – upravo autonomijom univerziteta. Ili, činjenicom da ih je nemoguće jednostavno zapošljavati i otpuštati po nalogu partije, za razliku od svega ostalog u ovom državčetu. Dok oni usput, i zlo i naopako, imaju određeni ugled u društvu, pa i političke svetonazore. Samo o toj „konkurenciji“ se ovde radi – diplome nasuprot kupljenoj papirčini, doktorata nasuprot plagijatu, i konkurenciji znanja nasuprot neznanju. I niko to nije rekao bolje od samog rektora Đokića, sa terase Rektorata 31. marta: „To vam govori sve što treba da znate o ovoj vlasti. Ne boje se kriminala. Boje se obrazovanja“.

Ali, nije ni to ništa novo, posebno od početka studentskih blokada. Prisetimo se, univerzitetski profesori prvo su nekoliko meseci ostavljeni bez plata, odnosno ikakvih životnih primanja. Na hapšenje rektora Univerziteta u Beogradu Vladana Đokića poziva(lo) se svakodnevno, dekanica niškog Filozofskog fakulteta bila je napadnuta i ranjena nožem, dekanica beogradskog Ekonomskog fakulteta je već privođena i saslušavana u policiji, pokušaji smene dekanice FPN su trajni i neprestani, a mnogi profesori su već ostali bez posla. Između gnusnog ostalog, Miloš Vučević je pozivao građane da decu upisuju na privatne fakultete, a ministar Darko Glišić odlazi i korak dalje: „Ne upisujte decu na blokaderske fakultete, jer će vam se vratiti u kovčegu“. Na Dan studenata koji obeležava ubistvo studenta, ministar Boris Bratina izjavljuje da studenti „nisu svesni da policija ima pravo da ih bije i da ih ubije“. Hajde da onda nemamo nikakve sumnje: režim neće odustati dok sve fakultete ne transformiše u partijske ispostave i „akademije mladih lidera“. NJihov ideal i kredo je pasuljanski prost: Šešeljev Zakon o univerzitetu iz 1998. godine, ili doba kada je ministar prosvete ukazom postavljao rektore i dekane, a oni ukazom postavljali i otpuštali profesore. Umesto mrske autonomije, partijskoj državi treba i partijsko visoko obrazovanje, i to je tako.

I sad, sto mu režimskih gromova, šta je ta autonomija univerziteta uopšte? I u ustavno-pravnom sistemu naše Republike, u pitanju je stvar od posebne institucionalne vrednosti. Zato je, uostalom, metnuta i u sam Ustav (Član 72), taj famozni najviši pravni akt društvene zajednice koju zovemo državom. Jednom za svagda, ona ne podrazumeva samo autonomiju nastavnog i naučnog rada, odnosno pravo da slobodno predajemo i osmišljavamo nastavne programe, te slobodno istražujemo naš prirodni i društveni svet. I što je, valjda, i podrazumevajuća i zdravorazumska stvar. Ne, u pitanju je i eksplicitna zaštita od svakog mešanja državnih organa u rad i funkcionisanje univerziteta i fakulteta – univerzitet samostalno bira svoje zaposlene, po svojim akademskim pravilima – sa posebnim naglaskom baš na zadiranje u njihov prostor. Upravo zato u Zakonu o visokom obrazovanju postoji odrednica o „nepovredivosti akademskog prostora“ (već Član 8) gde se jasno ističe da „u njega ne mogu ulaziti pripadnici organa nadležnog za unutrašnje poslove“, osim u ekstremnim instancama. I ništa od toga nije slučajno – istorija poznaje dramatične slučajeve pandurskog prisustva po visokoškolskim ustanovama u nekim od najgorih režima koji su odlikovali čovečanstvo od Musolinija, preko Franka, do Šešelja.

Ali, autonomija univerziteta je i nešto mnogo važnije, veće i drevnije od lokalnog i ustavno-pravnog okvira. Ona nije samo zgodno-zvučeća fraza, već kvintesencija onoga što univerzitet jeste, i tako još od svog osnivanja u davnom 11. veku. Uostalom, prvi univerziteti nastali su i pre srpske države, pre Srpske pravoslavne crkve, pa i pre srpskog naroda. A nastali su upravo kao autonomne organizacije, gilde ili udruženja učenjaka i studenata, posvećene izučavanju univerzalnog (ne „srpskog“ ili „identitetskog“) znanja. Kao takvi, (p)ostali su najuspešnija ljudska tehnologija za otkrivanje istine o samima sebi i svetu oko nas. Dakle, autonomija univerziteta nije nekakav recidiv (socijalističkog) samoupravljanja, već ključna odlika visokog obrazovanja još od njegovih srednjovekovnih početaka – 300 godina pre Kosovske bitke. Najraniji evropski univerziteti, poput onih u Bolonji i Parizu, nisu nastali kao produžena ruka vlasti, već kao kontrateža toj vlasti. S tim u vezi, autonomija nije bila neka sporedna karakteristika, već suštinska značajka za njihovo funkcionisanje. Obezbeđujući pravo da samostalno uređuju nastavne programe, biraju nastavno osoblje i, posebno, samostalno rešavaju unutrašnje sporove bez uplitanja vlasti, ove institucije su stvorile zaštićene prostore za proizvodnju znanja nezavisno od političkih i verskih pritisaka.

Naime, prvi podsticaj za udruživanje ljudi u „univerzitet“ bila je upravo zaštita bolonjskih studenata od diskriminacije od strane vlasti. A ključni tekst o akademskoj nezavisnosti bila je bula Parens Scientiarium pape Grgura IX iz još 1231. godine, nastala kao rešenje sukoba između učenjaka i vladara. Vremenom je ovaj princip postao duboko ukorenjen u evropskom intelektualnom životu, oblikujući razvoj nauke, prava i filozofije. Bez takvih zaštita, ne bi mogle da nastanu mnoge prelomne ideje od ranih naučnih istraživanja do moderne društvene teorije. Konačno, značaj autonomije univerziteta prevazilazi istoriju ideja, te zadire u širi društveni razvoj. Autonomni univerziteti podstiču inovacije, razvijaju kritičko mišljenje i održavaju informisanu javnu raspravu.

Oni predstavljaju institucije sposobne da preispituju dominantne narative i stvaraju nova znanja bez straha od odmazde. Nasuprot tome, kada se autonomija naruši, univerziteti rizikuju da postanu instrumenti režimske ideologije, a ne centri istraživanja i znanja. U tom smislu, autonomija univerziteta nije samo akademsko pitanje, već temeljni stub demokratskog i intelektualnog života jednog društva. Naprosto, znanje može da napreduje samo tamo gde institucije imaju slobodu da ga razvijaju bez spoljašnjih ograničenja. I zato je odbrana autonomije univerziteta imperativ svakog mislećeg bića u našem društvu. U suprotnom, opet ćemo hapsiti Galileja, spaljivati Bruna, ili ubijati Sokrata jer kvari omladinu.

(Danas, foto: Autonomija)