Nedavni lokalni izbori potvrdili su ono što svi znamo: da će vlast sav dostupni zakoniti i nezakoniti potencijali angažovati da bi udovoljila maksimalističkim ambicijama Aleksandra Vučića da njegovi pobede na svih deset mesta na kojima se glasalo.

Prevarantska i nasilna priroda režima potvrdila se u svom najboljem izdanju, ali lokalni izbori su poslali poruku o koju se mnogi oglušuju: protivnici režima su najbolji rezultat ostvarili tamo gde su opozicione snage i građanske liste stale ispod studentskog barjaka.

Režim se ponaša očekivano. Oslanja se na represiju i čistke koje prete da Srbiju pretvore u gulag. Svaki novi izbori u Srbiji manje su slobodni od prethodnih, pa su lokalni izbori jasno nagovestili kako će izgledati republički, kada ih nadležna institucija raspiše. Ponoviće se kombinacija svih mahinacija i trikova i promena sile. Neće se promeniti ni medijska slika. Evet efendije režima će udarnički i prekovremeno raditi kako bi Srbiju kopernikanski izokrenuli naglavačke i učinili da birači neupitno poveruju rečima svog sveca spasitelja, velikog graditelja svetle srpske budućnosti.

Oslanjaće se vlast na kupovine glasova, „bugarske vozove“, organizovano dovođenje birača, mešanje u rad biračkih odbora, lažne posmatračke misije ili krađe zapisnika. Sve to zahtevaće mnogo novca – koga je u državnoj kasi sve manje, i mnogo pripadnika jurišnih SA odreda – kojih ni po zatvorima nema toliko da bi pokrili sva biračka mesta po Srbiji.

Protivnici mogu da računaju da na republičkom nivou režim ipak neće moći da ostvari ubitačnu koncentraciju novca i sile kakva je upotrebljena na deset lokacija.

Onima koje vlast vodi pod jedinstvenim imenom „blokaderi“, to je signal ohrabrenja. Studentski potencijal jeste veliki, kažu veći od onoga kojim raspolaže celokupna vladajuća koalicija, a da li je to dovoljno kada znamo da fer i slobodnih izbora neće biti? Neće iščeznuti fantomski stogodišnjaci koji su umesto da budu upisani u Ginisovu knjigu rekorda uđu na paralelne biračke spiskove.

Najveća snaga je, koliko god to patetično ili frazeološki zvučalo, u jedinstvu studenata, opozicionih stranaka i lokalnih grupa građana. Svako od njih ima svoj deo odgovornosti. Ključna je studenata jer raspolažu najvećim potencijalom za promene.

Protesti generacije Z više nisu izolovani događaji, epizodne pojave, već izraz rastuće frustracije zbog uvećavajućeg raskola između političkih obećanja i realnih ostvarenja. Mladi ljudi, od Afrike, Azije i Evrope biraju protest kako bi pokazali da ne prihvataju ponuđene odgovore za rešavanja problema u njihovim domovinama ili na globalne izazove.

Pošto su izgubili poverenje u institucije, zahtevaju sistemske promene. Studenti su ovde da vrate veru u mogućnost postojanja Srbije kao normalne zemlje. Moraju da sačuvaju autentičnost koja im je i donela toliku popularnost, ali mogu li to sami?

Posle eksplozivnih demonstracija u Nepalu generacija Z je uspela jer se oslonila na obične ljude i jednu novu opozicionu partiju. U Bangladešu je revolucija studenata doživela poraz jer je ušla u pogrešno savezništvo sa islamistima. Pokazalo se da kapital stečen na ulicama može lako da se prokocka.

Svaki nov politički pokret zahteva ozbiljnu mašineriju, organizaciju i novac, a studenti računaju da dosta toga može da se nadoknadi entuzijazmom, nezadovoljstvom, političkom čistotom. Može, ali donekle.

Borba za promene zahteva saveznike, i unutra i spolja. Koliko je opasno biti bez saveznika, bez ukrupnjavanja fronta otpora, toliko je opasno i izabrati pogrešne partnere.

Studenti u Srbiji su sjajno počeli i kvalitativno su svojom energijom promenili zemlju. To što su u početku odbili kontakte sa opozicijom bio je promišljen potez barem onoliko koliko i odluka da se ne obraćaju „nenadležnoj instituciji“. Političari su ovde sebe decenijama toliko diskreditovali da im retko ko veruje.

Politika je proces. Kumulativna disciplina. Ono što je juče bilo dobro ne znači da je dobro i za sutra. Studentski pokret je neodoljivom silom čiste mladalačke iskrenosti privlačio ljude. Onda je zahtevom za raspisivanjem izbora kročio na teren politike. Plemenite ideje ostaju, ali se pravila menjaju.

Pred studentima i onima koji ih pozadinski podržavaju u borbi za srca i duše građana Srbije je izazov da objedine naivnost i veštine politike koje se stiču iskustvom, da sebe prikažu kao verodostojnu političku alternativu.

Promena vlasti je zahvat sklopljen od niza segmenata i vredi onoliko koliko vredi najslabiji deo tog sistema. Start može da bude sjajan, ali ukoliko se ne održava tempo nema medalje na cilju. Kondicija nije dovoljna i moraju da se predstave novi sadržaji.

Konfekcijski narativ vlasti da blokaderi kidišu na osnovne stubove države i naroda postaje više nego providan, ali ne sme da uspava. Za pobedu se treba boriti kombinacijom mladalačke energije i iskustva.

Dok studenti sve veći broj ljudi obučavaju kao posmatrače koji će pokriti sela i varošice gde se najviše krade, oni svoju listu iz razumljivih razloga drže u tajnosti, ali temeljni stavovi sa kojima će izaći na birališta moraju da budu poznati. Ukoliko toga ne bude, sami će sebe postaviti na oltar kalkulacija – iste boljke zbog koje značajan deo opozicije nije uspevao da se probije do građana.

Da bi se zaštitio politički model koji se godinu dana polira, neophodna je snažna organizacija sposobna da se odupre svim formama pritisaka, ucena, potkupljivanja, obaveštajnih bušotina BIA. Potrebni su i pažljivo odabrani saveznici.

Studenti ne moraju da nude saradnju, ali ni da je odbijaju – pošto prethodno dobro razmisle. Neophodna je distanca od konfuznih savezništava koja ruše studentsku poruku jer se time gubi momentum i pokret ostaje samo simbolika a ne moćna politička snaga.

Dogmatska sekantnost može da bude isto toliko rizična kao i odbijanje saveznika ili pogrešan izbor partnera. Sporost zna da bude opasna koliko i brzina. Nema tu neutralnosti.

Saveznici su u politici uvek dobro došli, a njihov izbor je ozbiljan test političke zrelosti studentskog pokreta. Saveznici iznutra, saveznici spolja.

Na domaćem spisku su svakako neke opozicione stranke koje su spremne da svoj partijski barjak ostave u kancelariji, mnogi pametni i ugledni pojedinci, Proglas, odabrani sindikati… Zašto studenti i dalje od sebe guraju delove proevropske opozicije koja se poslednjih meseci probudila iz učmalosti i aktivno radi po Briselu ili Strazburu?

Ko bi mogao da bude spoljni saveznik u transformaciji Srbije od autoritarne u demokratsku zemlju? To svakako nisu Moskva ili Peking koji nude model despotije, a svakako nije ni Amerika Donalda Trampa.

Srbija je Evropa, kolevka demokratije i njena poslednja linija odbrane u svetu koji sve manje mari za vrednosti liberalnih društava.

Evropska unija počela je bojažljivo, ako se setimo kako su dočekani studenti u Strazburu, ali od tada se rastući deo evropskih političkih snaga nudi kao partner.

Uporedo sa sve češćim i oštrijim kritikama režima, naglašava se „podrška Srbiji“, a izbegava se ranija formulacija „podrške Vladi Srbije“. U diplomatskom jeziku, takva nijansa nikada nije slučajna.

Zašto studenti i dalje izbegavaju da se izjasne? Strahuju da bi prozapadni i proruski blok, koji postoji unutar njihovog pokreta, mogao da ugrozi jedinstvo. Moguće, ali strah od jasnog stava, od mačka u džaku, od određivanja prioriteta može da bude opasniji od kalkulantskog ćutanja. Zar kohabitacija DS-a i DSS-a nije dovoljno podsećanje?

Najveće uporište studenata su ljudi koji očekuju demokratiju i slobode. Oni bi to trebalo da znaju. Jedinstvo, ali na jasno definisanim temeljima. Narodnofrontovsko okupljanje možda može da obori ovaj režim, ali će posle toga brzo srušiti sebe. DOS-ovske perspektive posle kojih se stari vrate na vlast.

Ima ih koji kažu najvažnije je srušiti Vučića a posle ćemo da vidimo šta ćemo. Ne, voleo bih da znam u kom pravcu će ići Srbija bez despotskog velmože. Voleo bih da znam da li će istinski krenuti ka Evropi ili će nastaviti da fingira neke integracije.

Mnogo je pitanja, a studenti su dužni da na neka od njih odgovore. Kao što će morati da predstave svoje lidere jer bezličan pokret nema velike šanse da uspe, posebno ne u Srbiji koja voli da personalizuje politiku.

(Savremena politika/foto: Autonomija)