Postoji taj dragoceni trenutak u vremenu trajanja autokratskih režima u kojem ništa više ne radi za njih – ni represija, ni lepljiva skrama spinova i crnopropagandnih deformisanja istine i stvarnosti, ni sva iluzionistička obećanja, ni manipulacije i populističke homogenizacije namenjene preostalim kolebljivcima… U tim dragocenim trenucima, kao da ni samo vreme ne radi za njih. Dani koji prolaze više nisu saveznici u oduzimanju volje za otporom, potezi su sve bizarniji i liče na poteze očajnika, propaganda je sve apsurdnija, bliži se kraj igre – sve češće izgovara sve veći broj građana.

Taj trenutak, ipak, nije lak i ne znači neozleđujući prolazak prepreka. Ispunjen je mučnim sećanjima na pređeni četrnaestogodišnji put, suočavanjima s novim talasima represije i terora, kao i konačnom, sasvim ogoljenom i demistifikovanom prirodom režima. Njegovi su pripadnici osvojili sve ono o čemu su godinama maštali: neomeđenu jednodecenijsku moć, solidno finansijsko bogatstvo, nepripadajuće pozicije u svojim profesijama, priliku da stvore lažni svet i lažni ugled, ukoliko bi se išta što ima veze s njima moglo zaista nazvati uglednim. Ali, dok su sve ovo osvajali, strastveno grabeći, izmicali su im ljudskost (što ima svoju metafizičku cenu), poštovanje većine i svest o tome da je svaka vlast, pa i ona najsurovija, ipak prolazna.

U neopozivost tog trenutka, u kojem se sva režimska mašinerija gubi u kontraefektu, uverili su ih i dobro organizovani studenti i građani koji su, uprkos svim odredima batinaša, kupljenim glasovima i ucenjenim biračima, uprkos automobilima bez tablica, uprkos potresnim utiscima slika krvavih glava aktivista i novinara, ostvarili praktično nerešen rezultat na lokalnim izborima u deset mesta.

U delotvornost mehanizma kontraefekta uverio ih je i otpor studenata i građana kada su pripadnici UKP-a ušli u Rektorat Univerziteta u Beogradu, ali i istorijski govor rektora Vladana Đokića iz kojeg je teško odabrati odlomak jer spada u onu vrstu u kojoj je svaka rečenica jednako važna i dragocena. Neka to, ipak, bude ova poruka studentima i građanima Srbije: „Onako kako sam počeo – s istinom. Ova vlast ne napada Univerzitet zato što smo učinili nešto loše, napada zato što smo učinili nešto dobro. Stali smo uz studente, stali smo uz istinu, stali smo uz Srbiju. I to ćemo nastaviti da radimo s resiverima ili bez njih. Nije u zlobi, u znanju je moć!“. Te večeri, građani su masovno pisali na društvenim mrežama da bi upravo rektora voleli da vide kao budućeg predsednika Srbije.

Reakcija režima na silinu situacije preokreta, u koju su se jasno uverili tog dana, manifestovala se u novim hapšenjima studenata, pa se u ime Univerziteta u Beogradu javnosti još jednom obratio rektor Vladan Đokić: „Dragi građani Srbije, danas, uoči Dana studenata, policija Republike Srbije ide od kuće do kuće i hapsi studente. Hapsi ih pred njihovim roditeljima, u njihovim domovima. Sutra, 4. aprila, obeležavamo Dan studenata, devedeset godina od ubistva Žarka Marinovića – studenta ubijenog zato što je branio kolegu od nasilja koje je organizovao režim. Režim koji je uveo policiju na Univerzitet. Režim koji je kontrolu stavio iznad znanja. Devedeset godina kasnije, ponovo se isto dešava. U utorak, policija u Rektoratu. Danas, policija u domovima studenata. Oni su deca ove zemlje – deca koja su petnaest meseci mirno stajala na ulicama i tražila jasno: istinu i odgovornost. Za to se ne hapsi. Za to se zahvaljuje“.

Rektor je naveo i zahteve Univerziteta u Beogradu: trenutno obustavljanje hapšenja studenata, trenutno oslobađanje privedenih studenata, objavljivanje kompletnog spiska uhapšenih s pravnim osnovom za svako pojedinačno hapšenje, bezuslovan pristup uhapšenim studentima od strane njihovih advokata i porodica i pokretanje postupka utvrđivanja odgovornosti za naredbu o hapšenjima. Svakom uhapšenom studentu rektor Đokić poručio je: „Nisi sam, nisi sama. Univerzitet stoji uz tebe. Vaši profesori stoje uz vas. Vaše kolege stoje uz vas. Svaki pravni resurs koji ovaj Univerzitet ima biće stavljen u vašu odbranu. Hapšenjem studenata uoči Dana studenata napisana je završna rečenica istorije ovog režima koji se obračunava s Univerzitetom. (…) Znanje se ne hapsi. Istina se ne zaključava. Znanje i budućnost se ne stavljaju u lisice“.

A šta je sve prethodilo završnoj rečenici istorije ovog režima najpreciznije ilustruje izveštaj Beogradskog centra za ljudska prava o stanju ljudskih prava u Srbiji i protestima 2025. godine (ur. Dušan Pokuševski). U Izveštaju se navodi: „Odgovor vlasti na proteste bio je žestok. Zabeležen je veliki broj slučajeva neosnovanog lišavanja slobode, prekomerne upotrebe sile, ali i teških slučajeva mučenja i drugih oblika zlostavljanja građana. Ono što su ranijih godina bili izolovani incidenti, u 2025. godini je poprimilo formu sistemskog obrasca represije nad „politički nepodobnim“ građanima. Policijsko postupanje tokom javnih okupljanja bez preterivanja se može opisati kao svirepo, dok je institucionalni odgovor na brojne prijave mučenja ostao spor, netransparentan i bez ikakvih rezultata. Nekažnjivost policijskog nasilja predstavlja jasnu nameru da se policija koristi kao instrument kontrole (…) Statistički podaci Ministarstva unutrašnjih poslova za period od 28. juna do 9. septembra 2025. godine pružaju jasnu sliku o obimu represije. Na teritoriji Republike Srbije procesuirano je ukupno 1636 lica u vezi s protestima“.

Uprkos, dakle, strategiji režimske represije – otpor studenata i građana i dalje raste. Fantazam režima o delotvornosti „čvrste ruke“ pretvara se u sopstveni neuspeh. Ovaj preokret nije coincidentia oppositorum, slučajna suprotnost, već je zapravo čvrsto usađen u samu strukturu režimske fantazije – nastojanje autoritarne vlasti da nasilno zavede „red“ apsolutni je dokaz samo njene inherentne nemoći da bilo kakav poredak zaista uspostavi. Jer, istinski poredak počiva na društvenoj saglasnosti, a ne na režimskoj prisili. U suprotnom, subjekti otpora – studenti i građani, ovim prekoračenjima društvenih granica, bivaju dodatno vitalizovani u svojoj najradikalnijoj varijanti – društvenoj pobuni koja za cilj ima ponovno uspostavljanje elementarnog društvenog ugovora. Očigledno je da ova dimenzija, iz različitih razloga, u potpunosti izmiče autoritarnom režimu, koji sve jačom represijom proizvodi sve manje društvene saglasnosti i sve više otpora.

Ili, jednostavno rečeno, proizvodi beskrajni kontraefekat.

(Antena M/foto: Beta)