Kako izgleda praviti predstavu o najboljoj drugarici iz detinjstva koja je na poternici i zašto je morala da ima na sceni advokaticu; kako je „uhvatila“ Mila Raua na hodniku da mu pročita svoje pismo i kako je došlo do toga da komad „Dora ili Ko će da prošiva prsluke?“ bude pozvan na ovogodišnji Wiener Festwochen, poznati bečki festival pozorišta, za Danas govori Andreja Kargačin, njegova autorka i izvođačica.

Kad se pojavio snimak prisluškivanog razgovora 12 studenata i aktivista uoči velikog skupa 15. marta 2025. u Beogradu, koji je bio i trenutak njihovog žigosanja da ruše ustavni poredak, kao i progona, Andreja zapravo nije znala kako da reaguje.

– Nikada nisam čula za takav slučaj. Kada mi se situacija slegla, reagovala sam tako što sam napravila predstavu. Okolina je reagovala sama, a u pitanju je bio dijapazon reakcija – kaže Kargačin.

Zašto vam je bilo važno da u naslovu bude baš pitanje „Ko će da prošiva prsluke“?

– Naslov je uzet iz transkripta privatnog razgovora u kojem je Dora učestvovala zajedno sa još 11 studenata i aktivista, koji je krišom snimljen i zbog kog su podignute optužnice. „Ko će da prošiva prsluke“ je jedina koherentna, cela rečenica koju je Dora izgovorila u toku tog razgovora. Suludo mi je da se zbog toga neko tereti za pozivanje na rušenje ustavnog poretka. Reči iz transkripta se pojavljuju u različitim kontekstima u predstavi jer nas je zanimalo da ispitamo njihovu težinu, kako se njihova funkcija i značaj menjaju u odnosu na kontekst. Na kraju, bilo mi je važno da i ja izgovorim te reči u javnosti, da vidim šta će one da proizvedu.

Vaša drugarica se pojavljuje u predstavi preko video bima. Postoji li šansa da bude i na sceni?

– Dora se pojavljuje u predstavi na razne načine. Bilo nam je važno da ispitamo šta znači biti prisutan, a šta odsutan u nekom prostoru. Pozorište je medij u kojem je prisustvo ključno, zasnovano na prisustvu. Kako se radi sa osobom koja ne sme da bude prisutna, čije je prisustvo kriminalizovano? To je pitanje koje nas prati od prvog dana. Situacija se menja kada se nalazimo u zemlji u kojoj Dora može da bude, i to će publika koja nas bude gledala u tim uslovima i videti.

Zbog čega vam je važno da u predstavi imate pravu advokaticu? Koja je njena funkcija i da li je bilo teško naći pravnika da učestvuje u ovoj priči?

– Emina je neizostavan deo našeg procesa i predstave. U nekom trenutku delovalo je da će biti nemoguće naći advokata, ali onda sam upoznala Eminu i odmah smo kliknule. Ona je u toku procesa zaista bila naš advokat, ne glumi advokata. Sa njom sam se konsultovala oko svakog aspekta predstave, da bismo bili sigurni da ni na koji način nećemo ugroziti Doru, njen postupak, nas kao autorski tim, niti instituciju u kojoj radimo. Sve što Emina radi i govori na sceni prikaz je tog procesa koji smo zajedno prošle. U našoj zemlji sloboda mišljenja i izražavanja je na niskom nivou, čak i kada se radi o benignijim projektima, a rad sa osobom sa poternice iziskuje poseban oprez. Ti uslovi rada, koji uključuju i advokata, oblikovali su predstavu umetnički i estetski.

Zanimljivo je prisustvo plesača na sceni obučenih kao policajci, koji nadziru i vas i publiku…

– Policija igra veliku ulogu u našim životima, nažalost, pa smo i to tematizovali na sceni. Kad razmišljam o policiji, o tome kako ih vidim i kako želim da ih prikažem, najvažnije mi je da istaknem besmislenost njihovog postupanja. Oni slušaju naređenja koja možda ni sami ne razumeju i povinuju im se bez pogovora. Mi na sceni bežimo od policije, nasrćemo na policiju, povraćamo zbog policije, ali imamo priliku i da se smejemo policiji. Policajce igraju Miloš Janjić, Dražen Horvatić, Lazar Tešić, Dejan Bošković i Đorđe Živadinović Grgur, sa kojima je bilo zadovoljstvo raditi i koji su sve suprotno od onoga što igraju.

U predstavi objašnjavate da vam je bilo važno da se komad igra u nekom od gradskih pozorišta, a ne samo na nezavisnoj sceni. Zašto?

– Bilo mi je važno da grad, kroz instituciju, stane uz Doru. Na taj način Dora osvaja prostor iz kog je isterana. Drugi razlog je što je nemoguće sprovesti ovakav projekat na nezavisnoj sceni jer sredstva ne bi bila dovoljna da svi budu adekvatno plaćeni. Postoji zabluda da je nezavisna scena slobodniji prostor, ali ona i dalje zavisi od gradskih i državnih sredstava.

Kako su kritika i publika prihvatili predstavu, i da li ste očekivali da selektor Sterijinog pozorja pogleda vašu predstavu?

– Dobijali smo divne pozitivne komentare, i od publike i od stručne javnosti. Naročito emotivno je kada nas gleda neko kome Dora nedostaje. Potpuno drugačiju tremu osećam kada nas gleda delegacija Wienerfestwochena i kada nas gleda Dorina mama. Ta druga situacija je ozbiljnija. Naravno, stalo nam je da ljudi koji mogu da nas pozovu ili preporuče budu zadovoljni našim radom. Ali trenutak kada Dora sa scene susreće svoje najbliže u publici, od kojih je neki nisu videli godinu dana, pokazuje da pozorište može da sustigne i prestigne stvarnost. Nisam očekivala selektora Sterijinog pozorja. Očekivala sam policiju.

Šta biste rekli o aktuelnoj situaciji u pozorištu i koliko je ona odraz društveno-političkih previranja?

– Najvažnije je fokusirati se na solidarnost i doslednost. Solidarnost znači stajati jedni uz druge, podržavati se i nalaziti zajedničke načine borbe. Doslednost znači ne praviti „pauze“ u uverenjima zbog zarade ili promocije. Kulturna scena je više puta pokazala da može da se organizuje i postigne dobre rezultate, i to treba da nas motiviše da ne posustanemo. Ne treba trošiti reči na ponavljanje da živimo u neslobodnom društvu – moramo svakog dana tražiti nove prostore slobode. To je suština našeg umetničkog poziva.

A o situaciji s BITEF-om?

– Za mene se 59. BITEF desio. Zvao se Ne BITEF. Duh BITEF-a je hrabar i neposlušan, ne može da sedi u korumpiranim institucijama i trpi da mu drugi određuju šta sme, a šta ne sme. Svaki drugi pokušaj BITEF-a koji ignoriše našu stvarnost nije BITEF nego zombi kog neko pokušava da našminka. Bila mi je čast da budem deo Ne BITEF-a i sigurna sam da će se u slobodnijem vremenu mnogo pisati o njemu.

Kako je došlo do toga da vaša predstava bude na programu Bečkog festivala, kakvo je interesovanje za nju, gde se bolje prodaju karte?

– U pitanju je kompleksan sled događaja tako da ću probati da budem kratka i jasna. „Dora“ je prvobitno trebalo da bude projekat BITEF festivala. Wienerfestwochen, odnosno Bečki festival, je planirao da podrži projekat kao koproducent, i to je bio jedan od načina kako je taj festival želeo da pomogne BITEF-u u teškim vremenima. Milo Rau, intendant Bečkog festivala i ja smo se upoznali prošle godine, kada sam ja došla na festival zajedno sa koleginicama i kolegama sa fakulteta u okviru razmene. Tada sam ga ja uhvatila na hodniku i naterala ga da sasluša pismo koje sam mu napisala. Naime, 2024. Milo Rau je održao govor u kom kritikuje kompaniju Rio Tinto na otvaranju BITEF-a i BITEF je zbog toga novčano kažnjen, što je imalo posledice po sve koji su uključeni u BITEF, uključujući i mene.

I u svom pismu ja sam od njega zahtevala da dovrši ono što je započeo, i da finansijski pomogne BITEF-u. Na moje veliko iznenađenje ispostavilo se da je on zaista bio spreman da stane iza svojih reči, na čemu smo mu svi zahvalni. Kada je zvanični BITEF otkazan, Milo Rau i njegova saradnica Servan Dekle su besplano došli u Beograd i postavili svoju fenomenalnu predstavu Proces Peliko na Fakultetu Dramskih Umetnosti. Produkciju naše predstave preuzeo je BITEF teatar, i Bečki festival nije više imao obaveze prema njoj, ali je delegacija došla na premijeru, bili su zadvoljni onim što su videli, i tako smo ušli u selekciju.

To je užasno važno za nas. Predstave iz Srbije retko idu na Bečki festival, ovde godine smo jedini iz regiona. Oni nemaju naviku da dolaze i gledaju naše premijere, a naročito ne premijere mladih umetnika. Volela bih da mi to uspemo da promenimo ovim našim velikim korakom napred. U Beču je velika zainteresovanost za „Doru“, ja nemam uvid u prodaju karata ali mi je rečeno da nam bolje ide u Beču nego u Beogradu!

Aleksandra Ćuk (Danas/foto: privatna arhiva)