Prikaz knjige Laure K. Field „Furious Minds: The Making of the MAGA New Right / Pomahnitali umovi: Nastanak MAGA nove desnice“, Princeton University Press, 2025.

U februaru 1965. u debatnom društvu Cambridge Union održana je jedna od najžešćih javnih rasprava posle Drugog svetskog rata. Afroamerički pisac i aktivista Džejms Boldvin i jedan od vodećih američkih konzervativaca toga vremena Vilijam F. Bakli Mlađi sukobili su se oko pitanja „da li je američki san ostvaren na račun američkih crnaca“.

Ovaj sukob je osvetlio dubinu podela koje su razdirale Ameriku šezdesetih godina prošlog veka. Boldvin – čija je knjiga „Sledeći put vatra“ izašla dve godine ranije – govorio je iz ugla moralne savesti društva, u trenutku dok se Amerika bori sa svojim demonima, rastrzana mržnjom i nasiljem. Bakli je bio iskusan govornik, ali nije mogao da parira Boldvinovoj pravedničkoj elokvenciji. On je braneći zadatu tezu ponizio Baklija i pobedio ga sa 544 glasa publike prema 164.

Ova debata nam pokazuje koliko se američki konzervativizam promenio u poslednjih 60 godina. Bakli je bio jedan od ključnih tvoraca posleratnog konzervativnog pokreta. Radio je na ujedinjenju antikomunista, zagovornika slobodnog tržišta i socijalnih konzervativaca – čuvena tri stuba – u koaliciju koja je 1980. u Belu kuću dovela Ronalda Regana. Osnovao je i uređivao National Review, dugogodišnje intelektualno uporište pokreta pomoću kojeg je Bakli oblikovao jednu reakcionarniju Republikansku stranku. Branio je aparthejd u Južnoj Africi i segregaciju na dubokom američkom jugu tvrdeći u ozloglašenoj reči urednika iz 1957. da je sistem segregacije Džim Krou neophodan jer su belci „naprednija rasa“. Protivio se Zakonu o građanskim pravima, iako je kasnije promenio mišljenje i o segregaciji i o građanskim pravima. Zalagao se za upotrebu nuklearnog oružja u Vijetnamu. Verovao je da siromašnima i slabo obrazovanima treba uskratiti pravo glasa. U svojoj prvoj knjizi „Bog i čovek na Jejlu“ iz 1951. optužio je profesore univerziteta za indoktrinaciju studenata liberalnim i bezbožničkim idejama – što je i danas dobro poznato stanovište. Nije čudo što mnogi Baklija vide kao preteču Donalda Trampa. „On je osnivač današnjeg pokreta“, rekao je na CBS-u autor Baklijeve odlične biografije Sem Tenenhaus.

Ali ironija je u tome što je Trampov MAGA pokret izgrađen na odbacivanju Republikanske stranke Baklija i Regana. MAGA je zadržala stari socijalni konzervativizam dodatno ga produbivši, u smislu da je sve što je woke proglašeno za komunističko. Ali pripadnici ovog pokreta preziru reganovski neoliberalizam, globalizaciju i ulogu Amerike kao garanta međunarodnog poretka. Umesto toga su oblikovana nova tri stuba američkog društva: otpor prema imigraciji, podrška ekonomskom nacionalizmu i spoljnopolitička doktrina sa Amerikom na prvom mestu. Za mnoge savremene konzervativce Bakli nije bio dovoljno ne-liberalan.

Objavljeno je dosta knjiga koje tumače MAGA pokret koji jer progutao Republikansku stranku. Takve su knjige Džona Ganca „Kada je sat stao“ i Dejvida Ostina Volša „Povratak Americi“. Nedavno je objavljena i knjiga „Pomahnitali umovi: Nastanak MAGA nove desnice“ Lori K. Fild, koja se bavi intelektualnim osnovama američke nove desnice. Fild navodi da se mnogi liberali tome podsmevaju. Trampovski intelektualci su za njih oksimoron. Ona primećuje da ovakav stav potcenjuje značaj ideologije za ovaj konzervativni projekat, pri čemu se „precenjuje privlačnost liberalizma i njegova postojanost“.

Fild ima pogled iznutra. Iako sama nije konzervativka, bila je „uronjena u svet konzervativnog intelektualizma“, akademski obrazovana pod mentorstvom ličnosti bliskih MAGA novoj desnici, naročito sledbenika Lea Štrausa. Ovaj nemačko-američki politički filozof je totemska figura među konzervativnim misliocima zbog svoje kritike modernosti i liberalizma kao puta ka relativizmu i nihilizmu, kao i zbog prihvatanja klasičnih političkih filozofija starih Grka, te srednjovekovnih hrišćanskih i jevrejskih mislilaca. Štraus je poznat i po svojoj teoriji „ezoteričnog pisanja“ koja se zasniva na uverenju da su veliki filozofi skrivali tajne istine unutar svojih dela. Mislioci nove desnice su to prihvatili i time omogućili brojne teorije zavera.

Fild intelektualce nove desnice deli u tri glavne grupe. Prvu čine klermonteri, povezani sa institutom Klermont (Claremont) u Kaliforniji, koji „idolizuju osnivanje Amerike“ (za koje tvrde da nije bilo utemeljeno u liberalizmu, kako se uobičajeno smatra, već u predmodernim idealima). Klermonteri su takođe pod dubokim uticajem Štrausa.

Oni su najveći podržavaoci Trampa među intelektualcima nove desnice i najviše skloni apokaliptičnim vizijama američkog društva. Godine 2016. Majkl Anton iz instituta Klermont objavio je pod pseudonimom Publije Decije Mus (preuzimanje identiteta iz antičkog Rima uobičajena je afektacija nove desnice) članak u časopisu Claremont Review of Books pod naslovom „Izbori na letu 93“, gde se izbori na kojima je Tramp pobedio histerično porede sa avionom otetim 11.9.2001. koji se srušio u Pensilvaniji, usmrtivši sve putnike, nakon što su oni herojski jurišali na pilotsku kabinu, sprečivši još veću tragediju koja bi se dogodila da je avion stigao do svoje planirane mete u Vašingtonu. Američki birači, kaže Anton, morali su da „jurišaju na kabinu ili umru“. Izjednačiti glasanje za Trampa sa herojskom borbom protiv otmičara Al Kaide zvuči u najmanju ruku neobično, ali za tvrdu desnicu to poređenje ima smisla. Radijski voditelj Raš Limbou pročitao je ceo ovaj tekst u svojoj emisiji, pretvorivši ga u nacionalnu senzaciju. Anton je za svoj doprinos nagrađen funkcijom u novoj Trampovoj administraciji.

Četiri godine kasnije, 2020, Džon Istman, direktor Centra za ustavno pravo pri institutu Klermont, složio se sa Trampovom neosnovanom tvrdnjom da je pobeda Džoa Bajdena bila nameštena. Država Kalifornija mu je oduzela advokatsku licencu, a bio je i krivično gonjen u Džordžiji i Arizoni, da bi ga Tramp pomilovao kada se vratio na vlast.

Druga grupa intelektualaca nove desnice okuplja se oko pokreta Nacionalni konzervativizam, koji predvodi izraelsko-američki politički teoretičar Joram Hazoni, bivši savetnik Benjamina Netanjahua. Natkons gaje otpor prema globalizaciji, a njihov nacionalizam je manje građanski, a više etnički i često religiozan. Imaju veliki uticaj i van Amerike. Oni veličaju autokratu Viktora Orbana i Mađarsku vide kao model zdrave države.

Treću grupu čine postliberali. U Americi su to uglavnom katolički intelektualci (postliberalizam u Britaniji je donekle drugačiji). Među njihovim zvezdama su Patrik Dinin, autor knjiga „Zašto je liberalizam propao“ i „Promena režima“, od kojih je prva privukla međunarodnu pažnju kada ju je Barak Obama 2018. uvrstio na spisak svojih omiljenih knjiga. Tu je i Sohrab Ahmari, osnivač i urednik onlajn časopisa Compact i inicijator ozloglašenog ili slavljenog (zavisi kako gledate) sukoba sa kolegom verskim konzervativcem Dejvidom Frenčom, u kojem je Frenča optužio da zbog kukavičluka nije dovoljno socijalno konzervativan. U ovu grupu spada i Adrijan Vermjul, profesor na Pravnom fakultetu Harvarda i možda najsuroviji među postliberalima.

Postliberali su ujedno najekstremniji i najmanje trampovski nastrojeni deo nove desnice, pri čemu je njihovo neprijateljstvo prema liberalizmu dublje nego kod klermontera i natkonsa. Odgovor Patrika Dinina na pitanje zašto je liberalizam propao glasi: „Ne zato što nije uspeo, već zato što… jeste.“ Sam uspeh liberalizma razorio je institucije, mreže komunikacije i ideje neophodne za očuvanje morala, poverenja i poretka.

Po njemu, oslobođenje nije emancipovalo žene već ih je odvelo u „daleko sveobuhvatnije ropstvo korporativne Amerike“. On gaji postliberalni prezir prema idejama slobode i slobodnog tržišta. Postliberali su, kako je Fild sugerisala u jednom intervjuu, „gotovo otvoreni za socijalizam“. U stvari to je daleko od istine, iako svi oni kritikuju kapitalizam. Oni nude društvo u kojem je eksploatacija radnika ublažena u ime opšteg dobra. Dinin u knjizi „Promena režima“ predlaže stvaranje nove elite sposobne da nižim slojevima objasni „šta je za njih dobro“. On to naziva aristo-populizmom, što je neka mešavina populizma i feudalizma.

Iza ove tri glavne grupe nalazi se amorfna masa koju Fild naziva „mračnim podzemljem tvrde desnice“ – skupina koja uživa u izgovaranju svega što se ne usuđuju da izgovore klermonteri, natkonsi i postliberali. Često koriste pseudonime poput influensera „Raw Egg Nationalist“ i „Bronze Age Pervert“. Njihovi nastupi su otrovno rasistički i izrazito mizogini. Mnogi klermonteri i natkonsi ih rado prihvataju, ali postliberali su kritični prema njima. Na primer, Ahmari ih osuđuje kao „varvarsku desnicu“.

Postoje duboke razlike unutar i između različitih frakcija nove desnice. Ono što im je zajedničko je mržnja prema liberalizmu i modernosti. Fild primećuje da su liberalnije struje unutar američkog konzervativizma potisnute, a da su se reakcionarni elementi „vrtoglavo uzdigli do samog vrha Republikanske stranke“.

Njena knjiga „Pomahnitali umovi“ je izvanredna intelektualna istorija sadašnjice. Ali uz to ide i određeni nepoželjni metodološki prtljag. Fild vešto razlaže različite pravce MAGA nove desnice ali ih ne stavlja u širi istorijski okvir. Upadljivo je, na primer, da Alasder Makintajer, koji je krajem 20. veka praktično postavio filozofske temelje postliberalizma delima poput „Nakon vrline“, uopšte nije pomenut. Takođe, Fild ne povezuje ove intelektualne tokove sa širim političkim, društvenim i ekonomskim kretanjima koja se valjaju iza razočarenja građana liberalizmom i globalizacijom, koja su i doprinela usponu populizma. Ona se usko drži svoje teme, što je legitiman stav, ali da bi se zaista razumeli intelektualni tokovi koje Fild tako dobro analizira, potreban je širi pogled.

Prevela Luna Đorđević (Peščanik/The Observer/foto:Beta/AP)