Moramo prestati da ovoj vlasti odajemo priznanje jer niti je najgora niti se prva setila. U Americi su davno pre nas emitovani prizemni i zaglupljujući TV programi, a Afroamerikanci ne samo da nisu mogli da glasaju nego ni da piju vodu sa „belačke“ javne česme. Obavezno javno obožavanje predsednika države i njegova stoprocentna pobeda uz stoprocentnu izlaznost na svakim izborima je takođe uvedeno ranije nego ovde o čemu bi Severnokorejci mogli da nam svedoče, samo kad bi imali ikakav kontakt sa ostatkom sveta. Maltretman neistomišljenika je u Iranu još odranije uveden u sudsku praksu a imaju i bonus u kaznenoj politici – javno pogubljenje. Tako da ovdašnja vlast jeste na brzoj saobraćajnici autokratija – diktatura – tiranija ali, iako se izveštila u putogradnji (u putougradnji još i više), postoje neki znakovi pored puta koji je ometaju. Izbori, na primer.

Nekada hronično prevremeni a sada samo povremeni, izbori su od praznika autokratije postali noćna mora diktatora. Toliko para, toliko vozikanja službenim kolima, toliko pojanja hvalospeva po medijima i toliko batinaša po kvadratnom metru i sve to – za šaku glasova?! Ili za šaku zobi, kako oni vole da kažu kao negativnu odrednicu Srbije (iako filmski Miloš Obilić kaže „šaka pirinča“), jer – šta je deset lokalnih izbora u odnosu na žitnicu celokupnog biračkog tela?

Zar ne mogu da izgube makar jednu lokalnu samoupravu pa su navalili na glasačke kutije? Mnogo dugovečniji premijer/predsednik Erdogan je izgubio glavni grad i video da to nije strašno. Strašno je bilo novom gradonačelniku koji je, za kaznu što hoće i da bude predsednički kandidat, uhapšen i smeška mu se kazna od skoro dve i po hiljade godina (jedino optužnica ima više stranica od zahtevanih godina robije) tako da izreka „pusto tursko“ ovde počinje da odražava žal za tamošnjom savremenom vladavinom.

Ne cveta cveće ni u Orbanovo preduzeće – izviždan je na sopstvenom predizbornom skupu, a protiv Trampa je organizovan protestni marš u svakoj američkoj saveznoj državi, ali i mnogima van SAD, od Evrope preko Japana do Australije. Samo je ovde izborni dan kao da je sudnji. Jer je predsednik Srbije rekao da će biti tužan ako lista sa njegovim imenom izgubi makar i u najmanjoj opštini. Biće tužan? Biće tužan?!? Da je rekao da će biti tužen, pa još i da razumemo njegov strah od gubitka, mada se debelo potrudio da do toga ne dođe namestivši svoje lojaliste redom od policije i tužilaštva do ustavnog suda.

Očajnička borba ove vlasti na život (njihov život na visokoj nozi) i smrt (našu) mogla bi se tumačiti na dva načina. Ili Srbija još uvek nije opljačkana do temelja (što bi bila dobra vest za nas) ili da jeste pa se plaše pravde (loša vest po njih). Jedinu prosvetljenu među očajničkim izjavama je dao ministar prosvete. On je rekao da je posle tragične smrti devojke ispred Filozofskog fakulteta postalo jasno da rektori očigledno više nisu sposobni da vode univerzitete i da vlast treba da preuzme vođenje. Analogno tome – pošto je i vlast pokazala da nije sposobna da sprovede izbore, ne samo slobodne i fer nego ni njihove uobičajene jer ovi nisu bili bezbedni čak ni po pristalice vlasti koja se pokazala nesposobnom i da uveče objavi rezultate glasanja što je, još dok je bila opozicija, uvek činila već sat ili dva posle zatvaranja birališta, zaključujem da izbore ubuduće treba da organizuje neko drugi, na primer, neki antirežimski front. Ko je za neka digne ruku.

(Peščanik.net, foto: Autonomija)